Berserkeri

Odmah da vam kažem da film nisam mislio gledati, em ‘Vagner’, em Prigožin .., no preporučio mi ga je prijatelj, koji rijetko kad išta preporučuje.

I da znate nisam pogriješio što sam ga pogledao, apsolutno ne.                                  Film traje 149 minuta, od čega je minimum 145 minuta ili pucačina .., i to bez pauze (al’ ono baš bez) ili priprema za pucačinu . Gledao sam mnogo akcionih filmova u životu, ali tako nešto stvarno još nisam.

Tehnički film je odlično odrađen, perfektan rad pirotehničara i kaskadera, kamera maestralna. Super realističnost dostignuta je kroz pseudodokumentarni pristup, scenografije de facto nema jer je sve snimano tamo gdje su se vodile prave borbe, a takođe je i više nego očigledno (što je naravno pohvalno) prisustvo iskusnih vojnih konsultanata, tako da je film skoro pa udžbenik za borbu u gradskim uslovima.

Onda dalje, scenario praktično ne postoji, barem ne u onom profesionalnom smislu .., što opet ne znači da ga nema nikako, ne, ne, ni govora, on je tu i on je po meni perfektan primjer kvalitetnog amaterizma.                                                            No zbog tog scenarijskog amaterizma (fokusiranog na akciju i vojni zanat), u filmu u klasičnom smislu nema ni glumaca, odnosno tačnije nema klasičnih glumačkih rola.  

Imena protagonista mi ne znamo, oni imaju samo nadimke. Ne postoje nikakve njihove predistorije,reminiscencije, retrospektive, geografija, lične priče, porodice (odnosno ima zapravo samo jedan momenat, ti. jedna fotografija) kao što među njima ne postoje ni pametni, ni glupi, ni hrabri, ni kukavice.                                          E i da, nema ni žena (feministkinje ga znači neće voljeti), što takođe dosta govori o filmu i što je (što se mene tiče) za ovakav film veliiiiki plus.

Zbog ovoga gore rat je u filmu depersonalizovan, što opet kao posljedicu ima i to da film nema onu tipičnu radnju, radnju sa početkom i krajem.

No sve ono gore ne znači da su likovi u filmu lišeni individualnosti, Sa svima njima je i te kako moguće saosjećati i oni se pred nama otkrivaju posredstvom toga kako se bore, kako komuniciraju sa drugima, kao i kako i kakve donose odluke.                Desetine takvih momenata neprimjetno se akumulišu u gledaocu i polako se preko njih svi likovi ispunjavaju sadržajem.

Iako niko u filmu ne namjerava gledaoca da napumpa emocijama, film vas ipak zahvata i vi mu se Boga mi predajete ... barem je sa mnom bio takav slučaj.

Kao i originalne berserkeri i ove naprijed tjera osjećaj duga ... i ja se nekako ne bih mogao zakleti da je to dug prema otadžbini, jer niko nigdje ne maše zastavama, kao i što ni na jednoj strani niko ne pominje ni otadžbinu.                                                  Tako da je sa te strane film velika pljuvačina u lice propagandistima sa svih strana, ali najviše ruskoj strani, jer je sam film ruski. 

To je takođe i jedan od razloga što u filmu nema jakih i monumentalnih monologa, dijaloga i citata ... u stvari lažem, ima par dubokih konstatacija, jedna jaka scena i jedan moćan dijalog.                                                                                                      Jedina rasprava koja nije vezana za borbu je diskusija dvojice boraca o tome kakva zvjerka sjedi u kavezu u nekom razrušenom stanu. Prvi tvrdi da je u pitanju hrčak, a drugi da se radi o morskom prasetu. Njihovu raspravu prekida komandir, koji ih prezrivo pogleda i kaže:”Koji ste vi debili! To je činčila.”

Početak filma je u totalnom vojnom formatu. Radi se o narativno-titlovanom uvodu u kojem se gledaocu kratko i jasno objašnjava ko je ko, odnosno ko je koje boje i tada se zapravo i jedini put 'Vagner' i pominje.

Sve dalje narativne pauze filma su u tom stilu (ima čak i ilustrativnih koji nas upoznavaju ili sa trenutnim pozicijama ili sa karakeristikama oružja) i sve one liče na nekakav vojni brifing i sve su pojašnjenja problematike izvođenja zadatka, a zadatak bijelih je osvojiti devetospratnicu, dok je na drugoj strani zadatak žutih odbraniti tu devetospratnicu.

I nakon tog početka sve što se dešava u filmu povezano je sa tim zadacima - pred gledaocem se otvara slika modernog izgleda ljudske vještine da se međusobno istrebljuje. Slika u kojoj je imperativ pokušati približiti savršenstvu sadejstvo i štaba sa svim djelovima ratne mašinerije i tih djelova međusobno.

Sam sukob dvaju strana je kao neka šahovska partija. I jedni drugi nastoje neutralizovati poteze protivnika. Na taktičku zamisao ide kontra u obliku druge taktičke zamisli i iza svakog udara slijedi kontraudar.

‘Žuti’ tuku iz minobacača 120mm, a ‘bijeli’ na to odgovaraju haubicama od 122mm. Odgovor ‘žutih’ je udar po haubicama baterijom ‘Msta-B’, na šta ‘bijeli’ reaguju sa ‘Uraganom’, na kraju ‘žuti’ u igru uvode čak i minobacačkog monstruma - ‘Tulipan’.   Sa neba dejstva i jednih i drugih korigiraju dronovi, a na zemlji protiv njih rade anti-dron sistemi.

Svemu dodajte još i tenkove i par aviona i tako 140 i kusur minuta.

No ruku na srce sve to (ne samo ovo, nego sve što sam do sada napisao) u krajnjem slučaju i nije toliko ni bitno - ono što je najbitnije, poslužiću se riječima apostola Pavla, je to da u filmu nema „ni Judejaca, ni Jelina“.

I ja ne znam šta je Prigožin mislio kada je to finansirao, ali to film o ‘Vagneru’ nije.

U njemu ne da nema 'Vagnera', nego nema ni banderovaca, a ni Azova, kao ni Ukra i Orka, a pogotovo nema ni Rusa, ni Ukrajinaca.

I to je OK, ali zbog toga (između ostalog), uporedo sa razvojem filma, nezadrživo se razvija i osjećaj besmislenosti.                                                                                  Ona se i inače morala pojaviti, kako zbog ne postojanja i šireg i bilo kakvog ideološkog konteksta, tako i zbog očiglednih manjkavosti užeg konteksta (koji je i naslabiji dio filma).

Na to treba dodati ne samo gore pomenuto odsustvo nečeg konkretnog, nego još i odsustvo jasno određenih glavnih junaka, što se opet dodatno potencira ravnomjernim prikazivanjem dvaju sukobljenih strana.

Tako da u toku gledanja često zaboravite ko je ‘bijeli’, a ko ‘žuti’ i nekoliko puta sam uhvatio sebe kako zapravo navijam za žute.

A kako brate i ne bih!

U filmu nema ni najmanjeg pokušaja unižavanja ili dehumanizacije protivnika. Žuti nisu gomila pokretnih meta za dobre momke. Oni su prikazani kao iskusan, dobro obučen i motivisan protivnik, kojeg vode odlični oficiri.

Ključni momenat u filmu, momenat u kojem se besmisao inaugurira kao osnovna poenta filma, kao konstanta, na koju se gledalac jednostavno mora naviknuti, je trenutak kada narator (inače poznati ruski glumac Aleksej Kravčenko, u “Idi i gledaj” sa 13 godina glumio glavnu ulogu) kaže ovo:”Mi smo ratovali sami sa sobom. Protivnik je mislio isto kao i mi. Mi znamo unaprijed sve njegove korake, a on zna naše.”

Šteta što je to izgovoreno vrlo brzo nakon početka (37 min.). Trebalo je to reči kasnije, trebalo je pustiti da se ‘mučimo’, jer dinamičnost filma stvarno jedva da dopušta bilo kakvo promišljanje viđenog.

Mada, kao što gore rekoh, postoje dvije scene koje gledaoca mogu dovesti do tog promišljanaj besmisla.                                                                                                  Prva je praktički odmah poslije onih konstatacija naratora - borac iz redova žutih u jednom stanu na podu nalazi ikonu sv. Nikole, ljubi je i postavlja na zidnu policu. Slijedi eksplozija, koja ga baca na pod, u stan ulaze bijeli i sada jedan od njih primjećuje ikonu koja je opet pala, podigne je, stavlja je na mjesto i krsti se.              Kroz nekoliko desetina sekundi onaj ‘žuti’ i ovaj ‘bijeli’ započinju borbu prsa u prsa, iz koje će naravno izaći živ samo jedan.

Druga scena je na samom kraju filma, kada se susreću protivnički komandiri. Buran (žuti) poziva Poligona (bijelog) da se preda, a ovaj mu odgovara:”Nije moj djed došao do Berlina zato da bi se ja sada predavao.”                                                      Opet dolazi do bliske borbe, Buran sjedi na Poligonu davi ga automatom i kaže mu:”I moj djed je osvajao Berlin!”

Tako da ću da ponovim - ovo film o ‘Vagneru’ nije.

Ovo je film o tome kako Sloveni super profesionalno ubijaju jedni druge.                    Ili još konkretnije - ovo je film o tome kako se super profesionalno međusobno uništavaju ljudi jedne kulture, jednog jezika i jedne vojne tradicije.

Zato je na kraju, nakon što završi špica, gorak ukus više nego neminovnost. Istina kod mene je nekakva gorčina bila prisutna od samog početka, od momenta kada je Kravčenko izrekao onaj kao neki moto filma, koji sam ja stavio ispod naslovne slike bloga.

Odmah sam se sjetio jedne od meni najdražih pjesama Visockog, zove se “Pjesma o poginulom pilotu” (Песня о погибшем лётчике). U toj pjesmi taj pilot poslije pogibije sleće na rajski aerodrom, a evo ovi danas govore kako će biti najbolji u paklu.

Djedovi im na Berlin jurišali, a oni .., tužno je to, sve je to tako tužno.