KREKOVANJE devedesetih

Izložba "Lavirint 90-ih", prostor Miljenko Dereta  

Ono što je uopšte poznato, nije zbog toga što je poznato takođe i saznato...

(G.F.W. Hegel, Fenomenologija duha)

Večite devedesete dobile su i svoj muzej. Trenutno se nalazi se u lavirintu. U lavirintu, za razliku od maze-a, nema mnogo izbora, mnogo traganja i otkrivanja a pogotovu nema izbora oko cilja ulaska u lavirint i izlaska iz lavirinta. Cilj je dolazak do njegovog centra a izlazi se na istom mestu gde se ulazi. Put do centra i natrag do izlaza/ulaza je samo jedan. Kod maze-a (ili maze-e) je drugačije, postoji razgranat splet tačnih i pogrešnih putanja, ali i mogućnost izlaza na mestu ili mestima koja nisu i ulaz. Maze nije prevodiva na naš jezik (možda kao „zamršenica"), upotrebljava se termin lavirint ali iskoristićemo tu neprepoznatu razliku da istaknemo neke probleme koncepta i sadržaja izložbe. Pokušaćemo to kroz prigodno „prevođenje" objašnjenja razlike između lavirinta i maze (sa ove veb stranice) u/na razlike između nekih pozicija, izbora, ciljeva i putanja važnih društvenih aktera pre, tokom i nakon devedesetih, koji se inače i moraju uzeti u obzir prilikom objektivnog istorizovanja i razumevanja svakog istorijskog perioda.

LAVIRINT vs. MAZE

1,

A labyrinth has a single through-route with twists and turns but without branches -

- Većina istorijskom delotvornošću (agency-em) obdarenih inicijatora i inspiratora sukoba devedesetih (ne obavezno i učesnika i žrtava konkretno-ratnih sukoba) želeli su manje više isto - kapitalističku restauraciju pod šiframa nacionalne države, demokratije, slobode, građanskih prava itd).

A maze is a confusing pathway that has many branches, choices of path and dead-ends -

- Bez obzira na jednosmerne tendencije i očekivanja glavnih sistemskih aktera i donosioca odluka (decision-makers, agency-bearers itd.) ratovi, pljačka, razaranja i zločini postavljali su ih pred česte neplanirane ili neželjene izbore i odluke.

2.

A labyrinth is not designed to be difficult to navigate. It may be long but there is only one path (unicursal) -

- Srednja klasa (to su većinom ti agency-em obdareni) bez mnogo dilema, svesno (promena sistema) ili nesvesno (reforma sistema) je izabrala put u tranziciju, bez obzira na cenu.

A maze is a tour puzzle and can be designed with various levels of difficulty and complexity. -

- Tranzicija je međutim ispala presložen a često i pretežak zadatak i cilj za tako jednostavna očekivanja, barem za društvo koje je u neposrednoj prošlosti, u velikoj meri prošlo ili makar prolazilo delimičnu ali i autohtonu revolucionarnu transformaciju.

3.

A labyrinth has only one entrance and that is also the exit; There is just one path from the entrance to the center -

- Ovo omogućava (samoizabranoj) "produženoj adolescenciji" brojnih aktera i svedoka tragedije devedesetih večito odigravanje uloge Crvenkape: "Klasna borbo pretvorena u nacionalističku propagandu pa bratoubilački rat, zašto su ti tako nakazni rezultati, tako velika zločinstva?" Ne želeći da sazna(je) odgovor na ovo pitanje, večito se vraća na svoje naivno i nevino mesto ulaza u devedesete, slično kao i u ovom lavirintu-izložbi.

A maze may have different entry and exit points -

- Nisu svi podjednako niti želeli niti se spremali i ušli u rat i tranziciju, niti su jednako prošli kroz tranziciju/u tranziciji... čak je i napredna srednja klasa na ovdašnjoj kapitalističkoj periferiji shvatila da, makar po rezultatima sudeći, niti su svi sa istih pozicija mogli ili želeli da uđu u tragediju devedesetih niti sa istih pozicija posmatraju njene žalosne ishode ili deluju u farsi njenog večitog odigravanja. Takođe, neprekidno otkriva pa sakriva istorijsku činjenicu da je "građansko društvo" tj. društvo dominantno kapitalističkog načina proizvodnje, u stvari svojevrsna konstanta i ulaza i izlaza u rat i tranziciju.

Ukratko, napredni/e građani/ke (recimo oni/e koji/e su društveno napredovali i pored lomova i nazadovanja društva tokom tranzicije) niti mogu niti žele da izađu iz ove šeme. Odgovaraju im pozicije nadležnih posmatrača i procenitelja, agencija univerzalne ekspertize i moralne uzvišenosti, u čemu im je neophodna rekreacija pred-tranzicione, idealizovane slike i etike građanskog društva, koja obezbeđuje takođe večitu rekreaciju „pozitivnih" očekivanja od „poštene" privatizacije i „pravog" kapitalizma. Jedan kustoski projekat u CZKDu je razmatrao fenomen pod naslovom „Suspended adolescence", a u ovoj prilici preveli bi taj naslov-simptom kao: Večita (samoizabrana) politička nezrelost. Ta nezrelost se suštinski ogleda u (takođe samoizabranoj) političko-teorijskoj polupismenosti u pogledu samih mogućnosti instalacije modela građanskog društva kapitalističkog centra u uslovima reperiferijalizacije ekonomije i politike SFRJ. Konceptualno se ta agencija odriče sazrevanja i večito vraća na svojevrsne „prve korake", „inkubatore", „školice" (pojmovi iz jednog Budenovog teksta na koje ćemo kasnije još referisati) gde „civilno društvo" (kao i svaki ideologem) deluje kao svojevrsna dimna zavesa, u ovom konkretnom slučaju ona između wish list i need list takve čarolijske transformacije tj. tranzicije.

Večite devedesete

Autorski tim rukovodio se možda Hegelovom tezom da se epoha može promišljati tek onda kad se završi (mudra sova koja leti u sumrak), a kako se devedesete, barem po većini Građanskih inicijativa za restauraciju kapitalizma nikad nisu završile, čak su i ponovo počele kad su naprednjaci preuzeli inicijativu restauracije - zašto se upšte mučiti i promišljati ih?? Pa one još traju i zato se može uživati u zamrznutoj, netruležnoj slici-hrani veterana lepodušnog građanskog ega.

Teza o produženom trajanju devedesetih nije jedinstvena. Na primer, nedavno je održana manifestacija II F E S T I V A L javne istorije „Devedesete: Strategije preživljavanja i nasleđe". Malo ko van kruga učesnika/ca i prijatelja/ica je došao na otvaranje, ljudi su se makar u toj prilici pokazali zreliji od organizatora, nije im do fešte na datu temu. Nadamo se da je posle bila bolja poseta jer su u pitanju neki dobri drugari/ce i aktivisti/kinje. A zna li se kad će festival tajne istorije? Na temu ko je šta ućario, trange-frangio, prisvojio devedesetih? Neki društveni stan na primer, usred rata a po povoljnoj ceni?

Nadalje, na sesiji čitajuće grupe KC Rex „Umetnost i kultura otpora" (Milena Dragićević Šešić, Clio, 2018,) za koju moderator tvrdi da je „sasvim slučajno" baš sada pokrenuta, jedna učesnica je primetila da je narativ o vraćanju devedesetih počeo čim su naratori izgubili stabilan kontakt sa državnim budžetom.
Nedavno je odigrana i plesna predstava u kojoj je grupa istaknutih aktera i akterki nezavisne, antiratne pozorišne scene devedesetih, evocirala sećanja i (za razliku od autorskog tima izložbe) izložila ih kritičkom preispitivanju i interpretaciji (izašavši simbolično iz „lavirinta"). Naslov je dovoljno indikativan, a jedna od centralnih scena nagoveštava naknadni razvoj svesti o svojevrsnoj zloupotrebi njihovog rada i delovanja „za nešto drugo". 

U razmeni utisaka sa jednim prosečno čitanim blogerom koji nas je vodio na izložbu saznali smo da je njemu najviše zasmetalo što su i posle trideset godina, ekonomska pozadina ratova i zločina ostale nepoznanica za inače najnaprednije intelektualce (sigurno pristalice tirada slavnog Srđe Popovića kad je iz Peščanika u Peščanik insistirao da se insistira na političkoj pozadini ubistva Đinđića). U skladu sa tim. dotični bloger tvrdi da će na svom blogu ponuditi recept za uspeh izložbe u novom memorijalu na Starom sajmištu - a to je da se događaji iz Drugog svetskog rata povežu sa predratnom, ratnom, posleratnom i današnjom ekonomijom, pa recimo da se objasni da je komunistički pokret jedini bio u stanju da odlučno i uspešno pozove na borbu protiv fašizma jer je predstavljao obespravljene mase, ne samo ovdašnje već univerzalne kapitalističke periferije (pogledati predavanje Radeta Pantića pa nadalje, ceo ciklus radikalnog opismenjavanja akademske javnosti); pa da se objasni kako se maltene cela evropska srednja klasa htela-ne-htela ovako-ili-onako ali okreni-obrni ovajdila od Holokausta, te su sve one silne memorijalne teorije i prakse ispale, u minimalno ambicioznom psiho-šizo-analitičkom pogledu - spomenici nekakvog potisnutog, potmulog priznanja tj. priznanice nacistima (npr. za hiljade i hiljade stanova, npr. u Budimpešti, čije je vraćanje naslednicima i rođacima rahmetli Gašpar Tamaš smatrao za najbolji način da njegovi budimpeštanski prijatelji dokažu svoje usrdne tvrdnje da im je žao pobijenih tamošnjih Jevreja... a gde su tek preuzeti poslovi, ofisi, znanja-imanja uzduž i popreko tolerantne 'antifašističke' Evrope?). Nadalje, da se objasni da je činjenica da posetioci moraju da rade za par stotina evra - ispod egzistencijalnog minimuma - posledica strukturnog položaja u svetskom sistemu iz kog su komunisti makar pomišljali da ih/nas izbave, a da nema tog buržoaskog parlamentarizma koji to hoće ili može (plus činjenica da je ekonomija nacističke Nemačke bila najuspešniji kapitalistički sistem ikada a da je sluganska uloga Nedića bila da obezbedi ishranu neofeudalno-kolonijalne ratne mašinerije a četnika da kao seoska milicija disciplinuju neokmetove i obezbede neometano prikupljanje danka i desetka); i još da se objasni to da činjenica da njihovi roditelji (to kad bi mladi ljudi dolazili na izložbu) nisu velikim delom polupismeni beskućnici i vandrokaši bez ikakve zdravstvene i socijalne zaštite (što će se već njima, posetiocima, moguće u nekoj meri dešavati) potiče od umerene, građanski orijentisane diktature proletarijata od svega deceniju-dve.  

Sve to, po toj istoj mustri može i za ovu izložbu, takođe kao prvi korak, prvi nalet pilot-projekta. (Naglašavanje prvog koraka u uvodnom tekstu na sajtu projekta neodoljivo podseća na Budenovo ismevanje fondacijskih politika u Istočnoj Evropi, izvikanih kao „prvi koraci u demokratiji", „škole ljudskih prava", „Inkubatori slobode" itd). Na primer, umesto ili makar naporedo infantilnih grafita u hodnicima izložbe-lavirinta koji su trebali da namaknu štimung street-wise autentičnosti, mogle su se lepo objasniti faze, principi, tokovi i ishodi razgradnje jugoslovenskog ekonomskog sitema tj. raznih oblika privatizacije. Ista se zaista (privatizacija) pominje u par tekstova kod eksponata, ali kao da nije u pitanju centralna tema tranzicije i devedesetih uopšte već neki eksterni npr. klimatski ili čak ekstraterestrijalni faktor, prosto božja volja. Ili, još zanimljivije, jedno trenaž pilotiranje fazama i principima razvoja hegemonije jugoslovenske srednje klase, koja je veruje se držala poluge kulturne i političke hegemonije i u vezi sa čim bi ovakva neka izložba (a druge neće skoro biti niti bi drugačiju odobrili nabrojani donatori) - bila sjajna mogućnost za jedan klasno orijentisani (pre)govorni program tipa GDE SU (SMO) BILI ŠTA SU (SMO) RADILI pre, tokom i nakon rata. Dakle, ne samo individualni heroji i heroine, zločinci i zločinke, časni i nečasni profesionalci/ke, odavno poznati i prepoznati akteri/ke, i već (i) tipični/e predstavnici/ke ex-jugoslovenskih klasa. Ex-jugoslovenskog društva. I njegove svojine. Ove dve reči odvajamo u dve rečenice iz pijeteta prema Branimiru Stojanoviću i Borki Pavićević, koji nikako nisu uspevali do kraja da prokomuniciraju na ovu temu, iz prostog razloga što, prema Stojanovićevim rečima, Borka nije mogla da izgovori reči „društvena" i „svojina" jednu za drugom. Nismo na to obratili pažnju, moraćemo da odemo ponovo na izložbu da vidimo da li se uspelo u sastavljanju ove dve reči nakon trideset godina. 

Rekreativno re-kreiranje

Krek je rekreativna droga. Izložba je u smislu muzeološki shvaćene rekreativne ilustracije izabrane fenomenologije epohe dobro krekovana. Korisnicima globa-lokalno hegemonih narativa o devedesetima nudi kratak i intenzivan uzlet u sferu idejnog prepoznavanja i proveravanja, oslobođenu materijalističkih zanovetanja, tj. sferu bezbednog stanja klasne svesti to jest stanja navodno beklasne svesti. Za dobačaj do tamo potrebno vam je barem stotinak tekstova sa Peščanika ili iz Danasa ili od maestra Brkića (čijem se hitnom puštanju iz zatvora najiskrenije nadamo) ili prof. Zeca ili grofa Raduleta (a ima i jedan specijalizovani broj Velike Srbije, sa davnim programom radikala gde je sve to mnogo sažetije i iskrenije izneto, program je iz devedesetih naravno) a koji su u kumulativnom efektu kao nekakav heroin napredne malograđanštine. Ali heroin je skup, krek je pristupačniji i rezultat je smanjenja ekonomske moći korisnika/ca, gde se smanjenje profita proizvođačima i dilerima nadoknađuje učestalijom repetativnom upotrebom. Sličnu neku funkciju može da ima i ovako koncipirana izložba, da u skraćenom, grubo-esencijalizovanom formatu omogući upravo rekreaciju samodopadljive slike samopozvanih evidentičara, evaluatora i egzibitera, da stvara dakle utisak relevantne interpretacijske i istorizacijske moći, koja se, iako se realno nema, može dogoditi, „dograditi u mislima", što i piše u uvodnom tekstu/drajveru za izložbu... a što bi potpisao i svaki preprodavac kreka - dograditi proizvod u mislima. E sad, cena, kako oceniti da li vredi 500 dinara datih za dozu tj. kartu, ako su one stotine (auto)heroizacijskih tekstova makar besplatni? Mada je to sve relativno u odnosu na skupo studiranje i nerviranje (radi i zbog čitanja tekstova) i uopšte skupo slobodno vreme današnje srednje klase.

U smislu organizacije i postavke, u muzeološkom smislu, izložba je takođe krekovana, nekako sapeta, skočanjena, što prostorom i konceptom, što okvirom to jest područjem posmatranja teme, uštedom na istoriografskoj metodologiji i obuhvatu. Ali je u striktno arhitektonskom i dizajnerskom smislu zanimljiva i inovativna, kao i druge ovdašnje izložbe na kojima su postavku radile/i neke/i od članica/ova tima saradnika. Trebalo je to i osmisliti i projektovati i napraviti, dakle rispekt za pakovanje/ambalažu. Pitanje je samo da li je krek bolja ili gora pojava ako je pristupačna i lepo spakovana, to jest uspešnije plasirana na tržište. Ako su sastojci/eksponati vrhunski probrani, profesionalno izložbeno osmišljeni i proizvedeni, pa kombinovani u jednom ovakvom, praktično prvom koraku a već zapušaču/zaptivaču na analizi perioda i epohe, da li je to prednost ili hendikep? Ne bismo se definitivno izjašnjavali - ovaj tekst je takođe krekovan pa izvolite, dopišite ga u mislima posetom izložbi ili sajtu.

U svakom slučaju, to nije izložba za one koji ništa ne znaju o devedesetima. U pitanju je rekreativno re-kreiranje slike koja omogućava i nudi status-quo zauzetih poza i pozicija, i timu autora i timu aktera, i svetačkih i zločinačkih pojava i nuspojava, i zasluženo i upitno određenih i definisanih.

Za podsetiti se

Moglo bi se reći da je izložba samo reminder, podsetnik na važne elemente istorije devedesetih, kao neki listing opštepoznatih toposa. Ali onda je zaista teško razaznati motivaciju da se, bez ikakve ironije, pretenduje na muzej. Muzej nije tek sastajalište eksponata, lepo stilizovan depo opštepoznatog. Evo u tom smislu korisnih remindera iz Fenomenologije duha:

...analiziranje jedne predstave nije ništa drugo do ukidanje forme njene poznatosti... rastavljati neku predstavu na njene iskonske elemente jeste vraćanje na one njene momente koji bar nemaju formu nađene predstave...

(auuu, pa to je u negativu odslikan koncept izložbe)

Zaključujemo da bez naučno-istraživačke ambicije i metodološke discipline i one najvažnije istine postaju dekorativni truizmi, najambicioznije ideje parališući ideologemi a najakuratniji opisi i definicije - tek izanđali sterotipi. I kao takvi lako postaju aparature koje se veponizuju protiv svakog ozbiljnog teorijskog uvida i dijalektike, što lako završava insistiranjem na ne samo aistoričnim već i nenaučnim, objektivno ignorantskim „teorijama i praksama pomirenja". Naglašavamo još jednom da to nije posebnost ove izložbe, uporedite npr. poziv UNDPA za projekte koji doprinose postizanju održivog mira u regionu, izgradnji otpornijeg društva i jačanju društvene kohezije - sa istraživačkim dostignućima i stavovima internacionalne sociološke nauke. 

Evo za kraj još malo primenjive nauke, deo apstrakta predavanja Ane Podvršič, za nas zanimljivog po pojavi neke iteracije Vašingtonskog konsenzusa među donatorima izložbe. Bilo bi makar fer razmotriti, makar kroz grafite, kako je ko, u svetsko-sistemskom smislu profitirao od jugoslovenske tragedije...

"Ovo predavanje kontekstualizuje raspad jugoslovenske države u širem istorijskom trendu neoliberalizacije svetske ekonomije i globalnog proširenja kapitalizma osamdesetih godina prošlog veka. Vašingtonski konsenzus i programi prilagođavanja Međunarodnog monetarnog fonda odigrali su ključnu ulogu u ovim procesima. Oni su delovali kao neekonomsko sredstvo za jačanje tržišnih snaga u zaduženim ekonomijama globalnog juga i za širenje kapitalističkog režima privatne svojine na teritorije istorijskih socijalizama..."

Vizuelni sažetak ovog apstrakta nalazi se slučajno na samom izlazu iz prostora izložbe. Taj deo makar ne morate dopisivati u mislima.