POSLEDICE PROMAŠAJA PROTIV GALSKIH PETLOVA (II)

...Trojica mladića su spustila sa nožica svoje skutere-zujalice i kao popišani, polugoli i svaki sa po crvenim pečatom na obrazu, krenuli u suprotnom smeru od onog u kom je Duško nastavio.

 

- Kako je moguće promašiti?

 

Dušku se njegova muka vratila. Pitanje koje ga je nagrizalo izašlo je iz privremene senke kontrarevizionističke avanture. Usporio je korak iako ga je putanja ka njegovom odredištu manje-više celom dužinom ubrzavala pod nenadjebivim uticajem sile gravitacije.

 

 

 

 

Mesec je zašao iza dugog, iskidanog oblaka i mogao ga je nazreti kroz krošnje. Najednom je stao. U tišini i nepomičnosti prošlo je nekoliko minuta. Izvesni aspekti realnosti proticali su pred njim i on ih je interpretirao grubo, na sebi svojstven način. Moguće je da sanja. Iz svake nesreće se želimo probuditi, pogotovo kada nam se to zaista desi toliko puta u snovima. Tada otvorimo oči sa vidnim olakšanjem. Tokom vremena to nam se toliko puta desi da postajemo svesni, čak i u snu, da je to san, i ne moramo prekidati spavanje, samo kažemo sebi, pa pogledaj, ovo ili ono je moguće samo u snovima. Racio onda, iako smo u snu, kaže jeste, jeste, bez brige si, nastavi spavati. Duško je stao da čuje svoj racio. Ne, druže, ovo je realnost, promašio si, stvarno, a sad nastavi ka vodenici. Ponovo je povukao rajsferšlus, skroz, do brade, i korigovao položaj ranca na leđima. Zakoračio je dalje.

 

Posle nepunih pola sata jednoličnog koračanja gotovo strojevim korakom, izbio je na jedan od zemljanih puteva kojim su ljudi iz Zarožja izvlačili šumu. Pregazio je put u želji da dohvati rečicu, svoj konačni putokaz ka cilju. Odlučio je da do vodenice nastavi koritom Rogačice koja se taman budila posle letnjeg, povlačenja u sebe. Neko bi rekao, svođenje sebe na nivo za održavanje života, vrlina je koja je mnogim ljudima u biti strana. Usporio je ritam  koraka. Postao je oprezniji. Duško je vodio računa da ne skvasi noge i posledično navuče neku prehladu ili pneumoniju, nije mu to trebalo pored stresa koji ga je već drmao, a i nije lako hodati koritom planinske reke, po noći.

 

Osluškivao je i bio je u stanju da razdvoji huk vetra i huk vode, štektanje noćnih insekata i štektanje noćnih ptica koje možda upravo gutaju te insekte, prirodne zvukove nalik dalekom poju ili muzici i (to ga ošinu kao šamarčina) neprirodne zvukove nalik muzici radio talasa koji su otpuštani sa dalekovoda, zujanje i pucketanje usled gubitka napona na provodnicima. Njegova supermoć mu se učini kao supernemoć da takve, neprijatne zvukove nije mogao, nakon što ih izdvoji, da anulira ili mutira. On nastavi da trpi posledice podsvesnog posezanja za auditivnim mikroskopom. Međutim, kako se približavao cilju, vodenici svog pradede, ti neprirodni zvukovi su postajali manje apstraktni, a više su podsećali na Power Turk FM. Mogla se već razaznati i poneka izvorna melodija Male Azije, iako je zvuk bio izobličen, najverovatnije usled rđave reprodukcije veoma jeftinog kineskog tranzistora, nečeg što bi mogli da se prevare i kupe samo stari ljudi koje je vreme pregazilo ili bolje rečeno ljudi iz nekog prošlog vremena...

 

 

_______________________________________

 

odlomak iz prve priče u novoj zbirci Animalija