SVETO DRVO

Moj prijatelj Majkl, rođen je i živi u SAD, predaje istoriju evropske književnosti na uglednom Univerzitetu Viskonsin. On nikad nije bio u Srbiji, otadžbini svojih predaka, ne govori srpski jezik, ali psuje isključivo na srpskom. Majkl srpske psovke, vešto i na pravom mestu, ubacuje u čist književni engleski, kojim se isključivo izražava čak i u svakodnevnoj konverzaciji. Njegovi prijatelji naučili su sve srpske psovke, čak i one koje nemaju svoj pandam u engleskom jeziku, kao naprimer: «Jebem ti oca kroz oca».

Kad sam ga jednom pitao, kako to da je od svih reči materinjeg jezika, naučio samo psovke i ni jednu drugu reč, objasnio je da srpski nije jezik njegove majke, koja je bila Nemica, već jezik njegovog pokojnog oca i dede. Ta dvojica, dok je on bio dete, retko su međusobno razgovarali, a kad jesu, sem pokojeg veznika, izgovarali su samo psovke i to uvek vrlo glasno - svađali su se. 

Pored psovki na srpskom, Majkl je imao još jednu neobičnu osobinu, čudniju od prve. Majkl je često prekidao svoje sagovornike sa «znam šta si hteo da kažeš» i pogađao najčešće potpuno tačno misao koju je sagovornik nameravao da iznese, a zatim sipao svoje argumente, kao odgovor na sagovornikove. Oni koji ga nisu dobro poznavali ostajali su bez teksta. Razgovor sa Majklom uvek je bio samo monolog, a njegovi sagovornici su se brzo pretvarali u pasivne, ali vrlo pažljive slušaoce, jer Majkl je pored svojih iznosio i njihove stavove. 

Sećam se kad je Majkl na drugoj godini studija, na početku predavanja poznate profesorke sa Hajdelberga, koja je kao gost predavač govorila o romantizmu u nemačkoj književnosti, prvi put javno i pred punim amfiteatrom demonstrirao tu svoju neobičnu veštinu. Nemica strogog lica je počela: 

- Dok Engleska gomila zlato i začine iz svojih kolonija, a u Francuskoj bukti revolucija..., jedan student iz pretposlednjeg reda je ustao i rekao: 

- Profesorka, znam šta ste hteli da kažete. 

Profesorka sa Hajdelberga, je prvi put gostovala u Americi i verovatno je slušala o liberalnim odnosima i opuštenoj atmosferi na američkim fakultetima, pa je ljubazno odgovorila studentu: 

- Samo izvolite kolega, recite. 

- Hteli ste da kažete da dok Engleska gomila zlato i začine, a u Francuskoj bukti revolucija, Nemačka spava. 

Izgleda da je Majkl izgovorio baš ono što je profesorka mislila da kaže, jer je iznenađena na trenutak zastala, a to je bilo dovoljno Majklu da nastavi:

- ... ali u uspavanoj Nemačkoj svoje najlepše romantične snove sanjaju Gete, Šiler i Hajne. I ne samo njih trojica već i danas manje poznati Hofman, Handenberg, Rihter, Brentano i Klajst.

Sigurno i uveljivo Majkl je nastavio sa tezama i antitezama, prešao je na analizu pojedinih dela, ukazivao na sličnosti i razlike u stilu i tematici. Profesorka je uspevala da izgovori samo «Naturlich, aber...» ili «Ja, ja... aber..» i već prilično zbunjena nije ni primetila da govori svojim nemačkim jezikom, koji je retko ko od studenata razumeo, dok je Majkl govorio svojim gotovo oksfordski čistim engleskim.

U amfiteatru je vladala potpuna tišina, svi studenti su se okrenuli i sa divljenjem gledali svog kolegu. Kad je Majkl izneo tezu da je bajkovitost i mističnost u delima nemačkih romantičara bio svojevrstan beg ili otpor hladnoj, ozbiljnoj i odgovornoj filozofskoj misli intelektualnih očeva nemačke nacije Kanta, Fihtea i Hegela, prema Majklu su se okrenuli i prisutni domaći profesori iz prvog reda. Da bi svima olakšao, Majkl je sišao sa svog mesta u pretposlednjem redu velikog amfiteatra, stao pored profesorke i nastavio sa svojim izlaganjem, a zatim na čistom nemačkom, kao da smo u Hajdelbergu, a ne u Njujorku, odrecitovao Brentanovu pesmu Lorelaj. Ipak,vrhunac je bio kad se Majkl pri kraju časa obratio strogoj Nemici sa čuvenog Hajdelberga rečima: 

- Ili ste vi možda mislili nešto drugo da kažete, gospođo profesorka? 

Tako sam upoznao Majkla.

                                                                        *

Kuća u Grinfildu, predgrađu Milvokija, pred kojom se taksi zaustavio, imala je visoke bedeme i prostrano dvorište. Bila je ogromna, baš kakva priliči gorostasu kakav je i njen vlasnik, moj prijatel, Majkl.

- Kuću sam nasledio, a sagradili su je moj otac i deda. Građena je od 1930. do 1935. godine, govori mi Majkl dok ulazimo.

- Zar nije prevelika za jednog samca? pitam zanajući da je njegov brak vrlo kratko trajao. Oženio se mlad pod pritiskom dede i oca da bi što pre bogatoj porodici obezbedio naslednike. Dvojica njegovih stričeva poginuli su u Normandiji. Njegov deda Vukobrat i pored velike žalosti, nije mogao oprostiti sinovima što, kad im je već bilo suđeno da poginu, nisu stigli do Srbije i kosti ostave u toj svetoj zemlji. Vukobrat Stanković, američki dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, uspeo je da stigne do Srbije i tamo ostavi svoju levu nogu. Sve mi je to ranije pričao Majkl, ali nisam znao da je njegova porodica, sudeći po velelepnoj kući, toliko bogata. To sam ga i pitao.

- Prvo da se smestiš i osvežiš. Ima vremena za razgovor, odgovorio je i pokazao mi sobu.

Nešto kasnije vodi me iza kuće gde se prostire veliki voćnjak u kome su sva stabla iste, meni nepoznate vrste.

- Koje su ti to voćke? pitam.

- O njima i hoću da ti pričam, odgovara Majkl i odmah nastavlja.

- Moj deda Vukobrat je sa svojom ženom Milosavom iz Srbije iselio u Ameriku 1913.godine. Taman što su se skućili, on se kao dobrovljac, sa pvim formiranim dobrovoljačkim pukom, vratio u Srbiju da ratuje. Iz američkog puka, na svoj zahtev, prešao je u francusku diviziju, koja je bila stacionirana kod Soluna i u sastavu srpskih snaga učestvovala u proboju Solunskog fronta. U svetoj srpskoj zemlji, kako je govorio, ostavio je svoju levu nogu, ali je onako ranjen u Ameriku doneo naramak sadnica svete srpske voćke, pazeći ih na brodu više nego svoju ranu. To što gledaš su svete srpske voćke, a zovu se šljive.

Kad je počela prohibicija Vukobrat je imao čitavu šumu šljiva. Počeo je da peče rakiju šljivovicu, koja je bila ukusnija i jača od svakog viskija. Šljivovicu je pekao na kazanu koji Stankovići čuvaju kao relikviju.

Odlazimo u zgradu na kraju voćnjaka,koju Majkl zove pecara. Pokazuje mi čudnu i veliku napravu koja me podseća na prototip Vatovog parnog kotla.

Majkl nastavlja:

- Vukobrat je tajno pekao rakiju od svojih svetih šljiva, a njegov sin Radovan, moj otac, tu svetu rakiju tajno je prodavao barovima u Milvokiju i Čikagu. Za dolare od rakije Vukobrat je kupovao zemlju i na njoj odmah sadio šljive, ali ne u Srbiji već u okolini Milvokija. Kad je kriza prošla, a prohibicija ukinuta, vrednost kupljenog zemljišta je višestruko porasla, umesto šljivika na Vukobratovom zemljištu nikli su novi kvartovi, a Vukobrat je bio vlasnik i renterijer trećine izgrađenih zgrada na svojim bivšim šljivicima. Posle toga nikad i niko nije smeo Vukobratu da protivreči kad on izjavi da je srpska zemlja sveta zemlja, da je srpska šljiva sveta voćka, a da je srpska šljivovica sveto piće. E sad ćeš ti da okusiš tu srpsku svetinju.

Iz jednog bureta u nizu istih, Majkl toči žutu tečnost u dve omanje flaše čudnog oblika, za koje kaže da se zovu čokanji, a zatim izlazimo ispred pecare i sedamo na klupu. Nazdravljamo i pijemo svaki iz svog čokanja.

- Deda ti je bio u pravu, bar što se tiče rakije, pravi nektar - piće bogova, kažem posle dobrog gutljaja.

- Vukobrat je pred smrt svu svoju imovinu i ušteđevinu, a bilo je podosta i jedne i druge, zaveštao svom sinu Radovanu, uz jedan jedini uslov: Radovan mora da održava bar jedan voćnjak sa svetom šljivom, svake jeseni mora da ispeče bar jedan kazan svete rakije, a novopečenom rakijom iz čokanja na Zadušnice mora zaliti Vukobratov grob. U testamentu je Vukobrat srpskim jezikom i svojom rukom dopisao doslovce:

«primetim li ja vukobrat da me moj sin radovan na zadušnice drugom rakijom poji a ne šljivovicom iz mog šljivika i od moje svete šljive donete sa svete srpske zemlje a dok ja blažen ovde počivam ustaću iz groba i napiću mu se krvi a ako ne ustanem ovlašćujem advokata stanivukovića a koji je ovo moje zaveštanje i sastavio da mom sinu radovanu oduzme svu imovinu i ušteđevinu a koju sam mu zaveštao i u moje ime pokloni srpkoj crkvi u milvokiju.»

Moj otac Radovan je ispoštovao zaveštanje i zbog straha od povampirenog Vukobrata, ali i zbog advokata Stanivukovića, koji je bio opak Srbin taman koliko i Vukobrat.

Kad je osetio da mu se bliži kraj, Radovan je skoro doslovce prepisao Vukobratov testament, samo što je zamenio imena, umesto Radovan napisao je Majkl, a Radovan stavio pored Vukobrat. Ubacio je doduše znakove interpukcije i velika slova. U njegovom testamentu piše:

«Primetim li ja Radovan, ili otac mi Vukobrat, da nas dvojicu moj sin Majkl na Zadušnice drugom rakijom poji, a ne Šljivovicom iz našeg Šljivika i od naše Svete Šljive donete sa Svete nam srpske zemlje, a dok nas dvojica blaženi ovde počivamo, ustaće iz groba uvek poštovani i voljeni otac mi Vukobrat i napiće mu se krvi. A ako Vukobrat ne ustane, ovlaščujem Advokatsku kancelariju Stanivuković&sin da mom sinu Majklu oduzme zemljište, stambene i poslovne zgrade i ostalu pokretnu i nepokretnu imovinu, kao i silnu dolarsku ušteđevinu, koje sam mu ja Radovan zaveštao, i u moje i Vukobratovo ime, sve prenese u vlašnistvo Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Milvokiju.»

Sada ja na Zadušnice zalivam oba groba svetom šljivovicom.

- Plašiš li se ti da će neko od njih dvojice ustati, ako im se tvoja rakija ne svidi?

- Plašim se advokata Pitera, unuka onog prvog Stanivukovića, luđi je Srbin i od oca i od dede. Svake jeseni kontroliše rod u mom voćnjaku, procenjuje ima li za jedan kazan, a kad se peče rakija, sedi kraj kazana i degustira. Ne bih da mi se po kući muvaju popovi, pa gledam da održavam šljivik i pečem dobru rakiju.

                                                                      *

Iste večeri Majkl Stanković i ja smo sedeli u bašti restorana u predgrađu Milvokija i nastavili razgovor o Srbima,Tesli, velikom enigmama i misterijama, mistici, mitovima, kabali, okultizmu i ezoteriji.

Majkl je zastupao tezu da Amerika, sem veštica iz Salema, nema velikih legendi, mitova, pa ni mitskih junaka, te da je zbog toga njena književnost i kultura takva kava je - siromašna i sakata.

- U američkoj literaturi samo je Edgar Alan Po pisao bajkovito, a i on je mistiku crpio iz svog alkoholičarskog ludila, a ne iz američkih predanja. Kad su u Holivudu hteli snimiti dobar horor film, iz Poljske su pozvali Romana Polanskog. Tako su nastali «Bal vampira» i «Rozmarina beba», jedini filmovi vredni pažnje u tom žanru od tolike američke hiperprodukcije. Amerikanci su odbacili ili zaboravili mitologiju zemalja iz kojih potiču, a zatim su od jednog miša napravili svoj novi mit, kojeg je doduše Volt Dizni lepo nacrtao, ali kako da miš bude mit jednom tako velikom narodu? Ili patak? sipao je Majk argumente pred mene, a viski samo u svoju čašu.

- A Indijanci i njihovi vračevi, a vudu magija? pokušao sam da mu se suprotstavim.

- Ne spominji mi Indijance. Njih ste uglavnom pobili, a ono malo što je preostalo saterali u rezervate, i njih i njhove vračeve i njihovog boga Velikog Manitua. Uzeli ste samo njihova lovišta i teritoriju, a ne predanja i mitove. Nemoj slučajno da mi pominješ crnce. Njih ste kao zveri lovili po Africi i okovane dovodili da vam robuju i to zato što od Indijanaca niste mogli napraviti robove. Bili su isuviše samosvojni i ponosni da bi vas služili, pa su se rađe odlučili za svoja Večna Lovišta. Bili su u pravu i ja im na tome čestitam, jer bolje je ponosno umreti, nego vama Amerikancima robovati, žestio se Majkl, sve više i više, dok je u boci viskija bilo sve manje i manje.

- Majkl, ali i ti si Amerikanac. Ovde si rođen, imaš američko državljanstvo i pasoš, pokušao sam ponovo.

- To je tačno, ali moja porodica je sa sobom donela svoje junake I svoje svece iz Srbije, a za njima su  odmah došle I naše veštice I naši vampiri.

Prvi su tu da im se molimo, a drugi da ih se plašimo. Prvi nas štite od drugih. Zato sam ja više Srbin, nego Amerikanac. Naši mitski junaci megdan dele sa aždahama i zmajevima kojima iz očiju modar plamen bije, a iz nozdrva ljuta vatra seva. Mi Srbi našoj deci kažemo: «Takvi budite kad odrastete, odvažni i hrabri». A šta vi Amerikanci kažete svojoj deci: «Budite kao onaj miš i jurite mačke». Izem ti takav narod.

- A koliko si ih ti Majkl pobio? pitao sam ozbiljno.

- Koga koliko sam pobio?

- Mislim aždaha i zmajeva, koliko si ti lično pobio?

- Pobio bi ja njih sve, ali vi ih nemate, a mačke da jurim neću.

Obojica smo se grohotom smejali, sve dok kelner nije poslužio večeru. Večera je prekinula našu raspravu, ali samo privremeno.

- Znaš li ti zašto ja predajem evropsku, a ne američku književnost?

Pitanje je bilo čisto retoričko i Majkl je odmah sam i odgovorio, istovremeno sipajući vino, ovoga puta i u moju i u svoju čašu.

- Zato što iz američke književnosti i nema šta da se predaje na ozbiljnom fakultetu.

- A Fokner, Vulf, Belou, Miler, Ficdžerald, Dos Pasos, Melvil, Hemigvej? pokušao sam da branim čast američke književnosti.

- Svi koje si pobrojao, zajedno sa onima koje si zaboravio, mogu da stanu u jedan semestar, a fakultet traje četiri godine. A i kava su im dela? Melvil juri kita, onaj Hemigvejev starac Santjago peca li peca, a kad konačno nešto upeca, to mu pobegne. Kako da o takvim delima govori jedan profesor, koji drži do sebe i svojih studenata? To je literatura za kurs ribolovaca i to početnika, a ne za ozbiljan fakultet. A znaš li zašto Amerika nema velike pisce?

Nisam znao, ali nisam ni stigao da odgovorim da ne znam, jer je Majkl odmah nastavio.

- Zato što ste za jedino božanstvo proglasili dolar i čitav život samo skupljate ikone tog božanstva. Materijalno se bogatite, a duhovno siromašite. Takvima onda ne trebaju pisci, već računovođe i advokati. A i o čemu bi pisali? Drugačije je u Evropi, naročito kod nas Srba i naše braće Rusa. Svaki Rus ili Srbin, u svojoj svesti, a naročito podsvesti, nosi tajnovite naslage predanja iz nacionalne istorije, porodične i lične prošlosti. Dovoljno je da i prosečan pisac samo malo zagrebe po tim naslagama i lako napiše «Zločin i kaznu» ili «Anu Karenjinu, poentirao je Majkl i uživao u svojim argumentima i vinu.

- Ako je to tako Majkl, hajde da zagrebemo po tvojoj, ili još bolje, po prošlosti tvoje porodice. Ja sam pisac - ispričaj mi neku tajnu, pa da dobijem Pulicera.

- Jebo vas Pulicer. Na njega neću da trošim reči, ako si spreman za Nobela, onda može, odgovorio je u svom stilu Majkl Stanković, a ja sam mislio da će i ovo biti isto kao sa aždahama i zmajevima.

Nije bilo isto. Majkl mi je ispričao čudnu priču koja se u njihovoj porodici, kao porodično predanje, prenosila s kolena na koleno.

On je pričao i tom pričom potvrdio deo svojih argumenata. Ja sam ga slušao širom otvorenih očiju i bilo mi je žao što nisam Tolstoj ili Dostojevski, jer da jesam američka književnost bi dobila svoje prvo veliko delo.