Vrata raja i ko tu kome čini

Има једна ствар у вези са Западом која се ретко где појављује у дискурсу а мени делује јако релевантно.
Преовлађује утисак да људи на Западу како домицилни, тако и имигранти верују да су домицилни помогли имигрантима дајући им део своје коре хлеба и уточиште од њихових заосталих друштава у којима нису могли да се наплате/остваре/изразе итд.
Друга страна медаље је да имигранти савршено попуњавају рупе у пословима за које не постоји интересовање у домицилном становништву, тј. ако би они то и радили Магична рука тржишта би праведно уредила да они то раде за много веће накнаде. И ту су по правилу или досадни/прљави/опасни послови у некој индустрији или послови за високообразоване које није произвео домаћи образовни систем на време јер то не може баш да се планира прецизно двадесет година унапред колико траје школовање за те ствари. Са треће стране ту су привреда и Капитал које боли уво ко ради већ за колико ради, а та привреда на овај или онај начин плаћа и домицилне и усељенике те је предуслов за егзистенцију свих њих раст те исте привреде. Тако су ствари постављене тамо, углавном, не улазим сад у мале варијације прерасподеле и то како би то ТРЕБАЛО да буде (ко је ту коме тата).
Наравно, у јавном домену, има пуно оног да су "нам имигранти узели послове", али јако мало оног да смо "им ми одржавали привреду колико толико конкурентном, стварали потражњу те номинални раст". Признајем, има у академском домену, кад се Гугла изаће ту свашта од квази-научних радова који су покушали да израчунају колико тачно је имиграција допринела расту БДП. Нема неког дефинитивног консензуса, наравно, то је тешко израчунати, али је та цифра свакако значајна. Рецимо само да се популација САД увећала 25% од 1990 до данас а БДП неких 100% (прилагођено за инфлацију). Врло је могуће да већи део тог раста или чак читав раст може да се припише имиграцији која је на сличном нивоу кад се узму у обзир посредни ефекти као већи наталитет међу имигрантима (тј, раст бројности популације би био вероватно негативан да није имиграната) и поготово онај део о бољој конкурентности привреде због доласка имиграната. Не тврдим, не тврдим, и на клизавом сам терену јер нисам економиста, али вреди се запитати како би данас изгледала куповна моћ становништва, цене америчких производа у свету и БДП Америке са производњом и продајом прилагођеном таквим ценама рада. Неки производи вероватно не би ни постојали (ракете и електрични аутомобили), неки би били произведени у мањем обиму (аутомобили, куће, намештај), неки би били далеко мање профитабилни (ајфон, авиони, Амазони).

Назад на ширу слику. 
1) Квалитет живота широм света се драстично КОМПАРАТИВНО повећао у односу на Запад. Само помислите да ли има нешто на Западу што вам није доступно у сличном квалитету у Србији? И онда се сетите како је то изгледало пре двадесет година. А ми нисмо неки прваци света у расту ЏИДИПИЈА и набавци птичјег млека. Ту је илустративна и прича Фолксвагена у Кини, где је изгубио гаргантуански део колача јер им је софтвер у колима перципиран од локалних потрошача као прошловековни. 
2) Мека моћ Холивуда је драстично опала, делом и због пуцања у сопствену ногу са наметањем woke идеологије и мужењем старих прежваканих јунака и прича. И даље сви то гледају у одсуству бољег ђубрета, али се макар не ложе више на те бајке. Последњи оригинални херој Америке и митологије америчког сна је Илон Маск, ма шта о њему мислили. Пре само двадесет година је врвело од таквих тешкаша, Гејтс, Џобс, Пејџ и Брин, Закерберг, сви су се пасивизовали и наплаћују дивиденде, само Илон Маск се бори са ветрењачама (небитно да ли је то стварно тако или није, таква је та бајка). Узгред, већина побројаних су имигранти или рођени у имигрантским породицама.
3) Технолошка револуција (интернет) је скоро па обрисала разлике у почетним условима за све људе широм света. Можеш да се родиш у Африци, али те јефтини половни Андроид ставља на светску мрежу где имаш виртуално једнаке могућности за образоивање као и неко рођен у чувеном предграђу Лос Анђелеса. 
4) Глобално загревање (опет небитно да ли је стварно или не) и са њим повезане промене у производњи енергије и њеном транспорту је смањило огромну моћ нафтних компанија. Да није те огромне моћи и утицаја давно би се та транзиција обавила. Овако Капитал инвестиран у нафтну индустрију купује време да се прешалта на струју. Нешто од тог Капитала ће бити уништено, нешто ће променити власника, али нешто од њега ће и остати тамо где је био и њихов утицај на политику неће нестати. Државни капитализам у земљама које нису имале омчу западног Капитала на врату је ово одлично искористио и огромна вредност је креирана, а она је отворила реалну потребу за инвестицијама у остале типове инфраструктуре.

Све ово смањује потребу за емиграцијом на Запад, али повећава потребу Запада за имиграцијом, поготово у светлу додатно смањене конкурентности одбацивањем јефтиних руских енергената, високе задужености, трговинског рата чиповима. Мислим да се огроман део емиграција претворио у обичне привремене миграције, у очима миграната наравно. Људи иду на Запад јер су тамо конкурентнији и могу боље да наплате своје услуге (рецимо возачи камиона, занатлије, медицински радници), или имају неке пословне/образовне прилике које су специфичне за то место, али им је исти или бољи живот у родном месту. Огроман део Источне Европе је практично пристигао Запад и ко би луд мењао Праг за Сан Франциско (на пример). Ко год може да ради преко интернета не мора чак ни привремено да се сели а то је тек тектонски поремећај у богатствима нација. Домицилно Западно становништво још увек верује да људи долазе тамо првенствено због њихових "слобода", "вредности", а то је толико већ излизано и огољено да је већ комично. Сад иду тамо само они који баш немају алтернативе, људи из ратом потпуно разрушених земаља, па и многи од њих су остали на пола пута у транзиторним земљама као што је наша. Запад је досад бирао, а сад мора да узима сваког ко му дође на праг. Није лепо, али је потпуно очекивано да људи који дођу тамо а не верују у локалне бајке о слободама и вредностима гањају само то што је преостало од богатства на згражавање домицилног становништва које и даље верује да им је добродушно отворило врата некаквог раја. 

Ту сад долазимо до најконтроверзнијег дела целе приче, да ли Запад намерно уништава земље широм света стварајући на тај начин потребу њихових становника да се селе на Запад и тако одржавају доминацију истог, или бар доминацију Капитала који је своје уточиште пронашао на Западу. Ја нисам склон да верујем да је баш то политика и да је настала смишљено, јер тако нешто инхерентно носи огромне ризике од расних, националистичких, религиозних немира којима имамо прилику да сведочимо последњих неколико година готово свакодневно. Или јесте смишљено, али се веровало у тај неолиберални мит до те мере да је направљен такав непоправљив превид. У сваком случају чини се да је капацитет да се дестабилизује остатак света драстично опао а можемо само да се надамо да неће покушати да га поврате изазивањем сукоба већих размера. С друге стране, мултиполарни свет нема идеју о томе како би тај нови светски поредак требало да изгледа, своју позицију гради на негацији Западне хегемоније и лицемерства "поретка заснованог на правилима" која нико нигде није видео. 

На Истоку, пак, нема имиграције и неће је ни бити у том и таквом схватању тог појма. Нема на високо-развијеном Истоку и нема на Истоку који је "у развоју", то је културолошки. Тамо видимо како то изгледа кад се бројност популације смањује уместо да се повећава. Имамо чувену стагфлацију и дефлацију У Јапану већ 30 година. Тамо број странаца не расте иако хронични недостатак радне снаге буквално сакати привреду Јапана и њену конкурентност на светском тржишту са свих страна. Јапански буџет се не пуни толико од ПДВ-а, али опадање бројности популације убија потражњу. Номинални БДП се ту пумпа "штампањем новца" већ јако дуго и све то опире законима природе засад јер није изазавало хиперинфлацију (засад), мада је јен љоснуо прошле недеље на ниво од пре балона на крају осамдесетих па их је и Немачка која је у рецесији ове године престигла у доларском БДП и постала трећа економија света (лудило). Разлози за недостатак иновација и раста продуктивности су бројни и комплексни, неки су културолошки, неки су структурни, а неки су екстерни као раст иновација на другим местима. Културолошки, рецимо, у Јапану нема старих зграда, све се руши после 20-30 година и зида ново. Стан је као аутомобил, чим пређеш праг цена му падне 30%, док га отплатиш нико више неће да живи у њему. Грубо генерализујем, али стоји да је то супротно од онога што на Западу можеш да рачунаш на увећање цене било које некретнине током времена, а у Јапану то не може да се деси од 1990 па наовамо. Тако да се ту зида доста али се богатство и комфор не увећава. Далеко боље би било реновирати зграду са мање ресурса а разлику у употребљеним ресурсима искористити за производњу неке друге додатне вредности. Тај тренд се мења, али јако споро. Градњу иначе контролише 5 великих компанија које имају јаке и контроверзне, али наравно неформалне везе са државом. Ти гиганти хијерархијски укључују разне подизвођаче, неколико нивоа истих и сви једу леба од њих и преко њих, али они све контролишу и у њиховој си милости или немилости. Свако у том ланцу има малу маржу, али маржа на маржу и крајњи корисник плати јако скупо. На папиру то изгледа као ограничена конкуренција, али у пракси лако може бити и олигопол, поготово кад држава штампаним парама убацује стимулансе у привреду преко ових гиганата. Страна конкуренција која би можда увела неки ниво вертикалне интеграције не постоји јер је улазак на то тржиште прекомпликован услед (намерне?) посебности прописа и генералне вере у јапанску посебност гледе сигурности на раду и стандарда градње. Тако је јапанска грађевинска индустрија заштићена од стране конкуренције, али и од сопствене пропасти, јер би то повукло са собом и све друго и одржава се статус кво, а то није добро за развој технологија и продуктивности, дапаче. Кад се десио акцидент 2011. године под притиском (стране) јавности све нуклеарке су преко ноћи погашене и Јапан је морао да увози огромне количине нафте по огромним ценама (то се поклопило са скоком цене нафте након 2008.) и то их је од земље са спољнотрговинским суфицитом бацило у дефицит. Једва су упалили неколико тих нуклеарки током ових 12 година. Мало пре тога су поменутој грађевинској братији дали да зидају за олимпијаду и ауто путеве широм брдовите земље да би подстакли и продају ауто-гиганата Тојоте, Нисана, Хонде итд који су се суочавали са смањеном тражњом на иностраном тржишту. Значи, не само да су преко ноћи убили производњу електричне енергије која је задовољавала 30% потрошње, него су то заменили увозом нафте и онда су још увећали потражњу за нафтом градећи ауто-путеве и гурајући продају нових аутомобила (уместо да модернизују железницу). Јесам поменуо већ да је једна од тих мера подстицаја била за продају клима уређаја што је додатно повећало потражњу за електричном енергијом које наравно нема ( а могли су да уложе у бољу изолацију). Ја то зовем чупај-па-сади економија, и по много чему то подсећа на Југославију осамдесетих где је чување радних места и социјалног мира било приоритет. Не би то било толико лоше да је игде у свему овоме разматран раст продуктивности и конкурентности привреде па и по цену да се начепи понеко курје око, а од тога би дугорочноимали корист сви. Коме је остао у сећању иједан објекат изграђен због Олимпијаде? Тако је, ником, јер су сазидали скупе кршеве тотално неиновативне и досадне за разлику од објеката за олимпијаду 1964. кад су показали храброст и машту и наговестили страховит успон јапанске привреде. Убили су пројекат воза на магнетну левитацију који су развијали 30 година. Њихови брендови у потрошачкој електроници су практично нестали са мапе и сад праве компоненете за Ајфон. Јапанских брендова нема нигде ни на мапи електричних аутомобила који буквално канибализује продају аутомобила на унутрашње сагоревање незабележеном брзином у историји (канибализма?). У софтверу их такође нема нигде. Након што им је САД после 60 година забране поново дозволила да имају своју авио-индустрију (да направе свој авион, а не само да производе делове за Боинг) оманули су спектакуларно и пројекат је напуштен. Гомила коопераната окупљених око гиганта Мицубишија нафиловала је авион са грдилом каблова које нико није могао да расплете и оптимизује. Што се каже, превише бабица - килаво дете. У инжењерству и пројектовању (развоју) не важи правило да се снаге просто сабирају. Један инжењер може бити вреднији него двадесет удружених, ма како то деловало политички некоректно. О да, ту је и фамозно гурање аутомобила на горивне ћелије из чега је стала цела држава и наравно оманула спектакуларно, а сваком са пола мозга је очигледно да је та технологија апсолутно инфериорна у односу на погон на литијум јонске батерије. Могао бих овако до сутра, знакови квалитативног пропадања су свуда и то се не може решити фискалним стимулусима, а бојим се ни курсом јена (јефтина Тојота ће и даље бити јефтина прошловековна машина која ником не треба). Старе технологије, а које нису тако лако заменљиве у светском ланцу снабдевања се још увек држе, али то није нешто секси и лукративно и не може се базирати будућност на томе у свету који се овако брзо мења. Јапан још увек има пара (корпу страних валута из славних дана јаког извоза) да подстакне праве промене, али нема визије, а нема ни воље да се праве велики резови. А да не помињемо што нико од младих више није луд да ради од јутра до сутра за цркавицу којом може да поплаћа рачуне и да не уштеди ништа за црне дане или троши на неки скуп ћеф и да чека малу повишицу као захвалницу за лојалност сваке године. Они радије иду из компаније у компанију у потрази за бољом платом, али тако нигде ништа не науче и на крају се опет скрасе негде и чекају пензију. Генерације које су изградиле Јапан су толико радиле не зато што јако воле да раде него зато што су расле цене некретнина и акција које су они куповали и цене услуга које су они наплаћивали, па су куповали све више и више и буквално су неки гутали дроге како би могли да раде толико и да награбе што више. Све је то наравно било могуће због изразите конкурентности привреде које данас - нема. Данас буквално као хрчак, можеш да окрећеш точак и све време стојиш у месту, унапређење ти не доноси ништа значајно, већа одговорност не значајно већу награду и реално, немају они баш ни зашто да се цимају и таласају, али то је већ глобални тренд.
Слични су популациони трендови и у Кини, мада тамо још има простора за раст јер постоји унутрашња миграција и урбанизација али и то гориво се полако троши. Кореја је слична прича као Јапан, с тим да је тамо имиграција још већи баук, а јаз између два пола још већи, али Корејци (тј. Самсунг и ЛГ) су успели да остану релевантни у неколико кључних технологија а у екранима и доминатни.
У свим тим земљама је имиграција на нивоу статистичке грешке и то се неће променити вероватно никад, можда најпре у Кини али опет не у неком великом обиму. Неко то приписује ксенофобији, ја мислим да су разлози за конзервативност друштва комплекснији.
Ја лично никад на Далеком Истоку нисам осетио никакву расну дискриминацију*, али сам се суочавао са тим менталитетом "то код нас не може да буде" макар се радило и о најобичнијим инжењерским темама.
Да се додирнемо и Индије, али тек толико да приметимо да је тек тамо имиграција немогућ појам. Они забога имају увозне таксе међу савезним државама, стране компаније које покушају да регрутују локалну радну снагу брзо одустану и препусте то локалним посредницима. Наравно Индија има огроман простор за раст и развој и дизање људи из сиромаштва а и огроман понос и амбиције и иако је тешко веровати да ће моћи то да изведу брзо попут Кине због мање кохезије и нижег степена координације опет ће то бити позамашан мотор светске привреде и сасвим сигурно ће задржати многе таленте у земљи. Слично стоје ствари са остатком Јужне Азије.

Поента је да је на Истоку  капитал под контролом државе (па и у Јапану и Кореји, земљама које су традиционално виђене као либералне капиталистичке економије западног типа, а нису баш) а не појединачних спекуланата и номинални раст није апсолутни предуслов за унапређење стандарда у овим друштвима. Али то је посебна прича и имаће свој прави тест кад Кина престане да расте по стопи од 5% или почне да уводи порезе становништву.

Јужна Америка такође има своје сопствене замајце развоја и све мање нестабилности. Африка има подршку Кине, али како смо горе видели Кина нема разлог да те земље музе и држи у сиромаштву већ да им помаже у развоју и сарађује са њима. Сигурно ће и Кинези повући негде линију између сопствених интереса и помагања земљама у развоју али су те силе и даље комплементарне за разлику од западног приступа пуке бруталне колонијалне експлоатације људи и ресурса.




*Добро јесам једном је колегиница рекла да су јапански радници мањи и не могу да подигну колико и ја Европљанин те да су моја очекивања од професионалних грађевинских радника да инсталирају јебену греду од 20 кила нереална. Ја само рекао, па доведите Макота Нагана у чију снагу се ми Срби сви кунемо. Тајац #овајзадњидеосениједесило