Tri musketara

Kada smo polagali prijemni ispit za Akademiju likovnih umetnosti, sedeli smo na prvom spratu Akademije u Rajićevoj, leđima okrenuti Kalemegdanu. Prvi s leva je bio Bob (Slobodan Roksandić), do njega Vecko (Veselin Drašković), zatim Zoki (Zoran Vuković), ja i do mene Đura (Radivoje Đurović). Predsednica komisije za prijem bila je Ljubica Cuca Sokić, pomoćnik joj je bio Dragan Lubarda. Tri dana smo radili ugljem akt, dva dana portret, takođe ugljem a poslednjeg dana smo radili šta smo hteli i znali akvarelom ili temperom. Model nam je bila Adela uz gospođa Ružu najpopularniji model. Možda sam to negde već pomenuo ali ću ipak ponoviti. Idemo majka mi Radmila i ja Knez Mihailovom, kad Adela ispred nas:Gospođo Mikele je na meni položio prijemni za Akademiju! No da ostavimo to, crtamo mi, ugljenišemo Adelin portret kad mi priđe Cuca i tiho me upita: Kako se vi zovete mladiću? Mikele, odgovorim ja zbunjeno! Ne, mislim na pravo ime i prezime, porumene Cuca. Kažem ja a ona Draganu: Zabeležite Dragane. Naravno da sam ortake morao da povedem u Grčku Kraljicu na piće jer su svi do jednog tvrdili da ću biti primljen. I bih primljen! Ali idemo dalje. Prvo je umro Đura, pa Zoki, pa Vecko. Zamisli, kaže meni Bob a idemo u Prodajnu Galeriju na izložbu našeg drugara Đoleta, da smo od svih koji su onda polagali prijemni, u životu ostali samo nas dvojica! Zaćutimo i idemo dalje. Nego, kažem ja, više neću da dolazim kod tebe u atelje, red je da ti dođeš kod mene da na terasi popijemo ja kafu a ti belo ili crno vino. Obećavam, eto me za dva tri dana,javiću ti se. Prođe deset pa petnaest dana i zazvoni mi mobilni, njegova žena: Nema više tvog Boba, umro je! Samo što mi nije stalo srce! Od nas petorice koji onomad polagasmo prijemni, pretekoh samo ja!

Prije nekoliko godina zvoni mi mobilni, Mila: Mikele moj dragi, Nešo (Puco, Nenad Kažić) ti je u komi, niko ne zna što će bit s njim. Kako Mila moja, što se dogodilo? Bio je na imanju, orezivao lozu, oznojio se pa se okupao, onda izaša na terasu da se na suncu osuši, okliznuo se i pravo na glavu. Potrajalo je to desetak dana, Puco nije dolazio sebi a onda je umro! Puco i Garo (Mirko Pavićević) su mi bili dva najbolja druga u životu! Bili smo nerazdvojni od osnovne škole. Moja majka nas je nazvala Tri musketara a se to prenijelo prvo na okolinu, gimnaziju pa na cio Titograd. Garo i ja kao najviši u odjeljenju sjeđeli smo u zadnjoj klupi od osnovne škole Branko Božović do mature u gimnaziji Slobodan Škerović. Nije bilo mjesta đe nas nije bilo! Išli smo do Duklje preko željezničkog mosta, kupali se u Zeti koja se malo niže ulivala u Moraču. Išli šinobusom do stanice Zeta pa onda pješke magistralom pored Vranjine i Lesendra do kraja željezničkog mosta prije tunela, đe se lijevo dolje nalazila mala plaža. Tu smo se kupali i pecali ukljeve. Imali smo vrbove štapove i tri metra najlona za koji bismo prikačili čak po pet udica. Ukljeve su bile alapljive pa smo znali da u jedan mah izvučemo i po tri, četiri. Krišom smo uskakali u teretne vagone i išli u Sutomore đe smo ostajali po nekoliko dana, spavajući pod nekom maslinom ili upadali u šatore kad oni unutra zaspu. Petrovac nam je bio omiljena destinacija! Budva nam je bila drugi dom. Majka Mikana Petranovića a imali su divnu kućicu, nas je često pozivala, hranila nas, mazila, tu smo i spavali po desetak dana. Puco i ja smo razmenjivali knjige i diskutovali o njima. Bili smo zaraženi pokerom, doduše to su bile sitne pare ali smo ga igrali u školi, na groblju, u garderobi hotela Crna Gora... Puco je bio maher za matematiku, fiziku, hemiju, ja za srpskohrvatski i francuski jezik i nacrtnu geometriju, Garo se nekako provlačio uz nas. Kad smo maturirali, pošto u Titogradu nije bilo fakulteta, otišli smo u Beograd na studije. Puco je upisao Mašinski, ja Pravni fakultet a na naše iznenađenje, Garo je upisao Fizičku hemiju!  Puco je briljantno diplomirao i magistrirao a Garov prosjek ocjena je bio 8, 60! Obojica su se vratila u Titograd a ja sam poslije dvije godine prava upisao Akademiju likovnih umjetnosti i ostao u Beogradu.

U međuvremenu u Titogradu je osnovan univerzitet pa je Puco postao profesor na Mašinskom fakultetu. Doktorirao je ukoliko me sjećanje ne vara u Njemačkoj. Garo je prvo radio u Radoju Dakiću a onda je prešao u SUP Crne Gore đe je do penzije radio što bi danas rekli, kao forenzičar. Puco se oženio Milom koleginicom i takođe doktorom nauka a Garo svojom ljubavi iz mladosti, Verom.

Stalno smo bili u vezi, bilo mejlovima, bilo telefonom. A i družili smo se kada sam bivao u Crnoj Gori, Podgorici, Kotoru, Bečićima, Tivtu...

Vera Garova žena, ljekar specijalista, Doktor medicine, rano je oboljela od progresivne paralize. 2000-te godine kada sam imao izložbu u Podgorici u Centru za savremenu umjetnost, još je pomalo mogla da ide uz pomoć štapa ali se stanje iz dana u dan pogoršavalo te je završila u kolicima. 2017 godine sam bio kod Puca desetak dana, bio sam riješio da ih obiđem i pomazim. Jedno veče su došle i moje drage drugarica Slobodanka i Vesna, divno smo se družili i prisjećali prošlih dana. Puco me je odveo na plac koji je još kad samo bili u gimnaziji, kupio njegov otac. Sve je bilo sređeno kao pod konac. Sjutra kad smo trebali da idemo kod Vere i Gara na kačamak, Puca su stegla leđa pa smo otišli Mila i ja. Mila nas je fotografisala a Vera mi je rekla da postavim jednu fotografiju na FB ali onu na kojoj se ne vide kolica. Jednog divnog sunčanog dana, Puco nas je povezao do Virpazara đe smo u bašti na suncu jeli neopisivog Skadarskog krapa.

Prije tri godine javlja mi se Mila, osjećam da plače: Mikele dragi umrla je Vera! Nemoj se javljati Garu, nije sav svoj, počeo je da se gubi, postaje sve više dementan, piši Marku (Garovom sinu). To sam i učinio. Nije prošlo dugo a Mila mi je javila da su Gara smjestili u ustanovu za dementne osobe. U julu opet Mila: Umro je Garo, ostao je samo jedan musketar, čuvaj mi se što znaš bolje dragi moj musketaru  Mikele!

Kažu: Prolazi vrijeme a ja kažem, prolazimo mi a vrijeme je vječno!