Sećanja na aerodrome

gost: alselone

Spletom srećnih okolnosti, prvu deceniju poslovne karijere obeležila su mi putovanja mada i danas par puta godine posećujem sajmove ili klijente. 

Prvo putovanje je bilo za Minken. Gde će Srbin prvo nego u Njemačku. Završio sam faks, našao oglas na netu za posao u jednoj velikoj nemačkoj firmi iz Regensburga, poslao CV „na blanko“ i pozovu me. Uplate mi kartu i ja kao pravi balkanski zelenbać pitam „a kako ja da dođem kada nemam papirnu kartu, šta da dam kondukteru“. Tu mi objasne da se samo javim na aerodromu i dam pasoš i da će sve da radi samo. Nemačka medecina je najbolja! Oduševljen sam bio kako funkcioniše razvijen svet. Aerodroma se sećam onako baš po nemački – uređeno, lako za snalaženje, sve obeleženo. Lako sam se snašao iako sam putovao prvi put, jednostavno sam pronašao železničku stanicu, seo na voz na samom aerodromu ili negde u blizinu. Aerodrom je bio veoma lep i čist i nekako „pravougan“, nije imao mnogo kreativnosti ili lepršavog dizajna, ali je bio nemački praktičan. To sam i očekivao. I sećam se oduševljenja Regensburgom, to je jedan prelep, prelep bavarski grad. Nama iz Vojvodine veoma bliske arhitekture i duha. I ljudi koji piju pivo ujutru uz doručak. 

Za sledeće putovanje zaslužna je jedna misao koja mi se uvukla u glavu tih godina – želeo sam bivšu devojku da zaprosim u Sankt Peterburgu, ispod Ermitaža, na obali Neve, za novogodišnju ponoć. Štekala se lova neko vreme za to ali sam uspeo da sakupim i krenuli smo za mene u najveću avanturu života a za nju u proputovanje „uštedeo sam, hajmo da vidimo Rusiju“. Sećam se moskovskog aerodroma kao „nabijenog“, bili su mi niski plafoni pa kao da nisam imao vazduha. Tome su zaslužne i neverovatne gužve jer smo putovali 30. decembra. Sećam se i da smo jeli naravno boršč na aerodromu i da je bio u redu. Zatim Piter sa aerodromom koji mi se baš svideo. Sećanja su varljiva i danas ne mogu da vratim slike ali vraćam emociju, bilo je lepo i organizovano. Iako nismo znali jezik a ni oni engleski, lako smo se snalazili i po aerodromima a i za prevoz do hotela. Kasnije smo shvatili da stopiranje itekako radi u Rusiji. Ako ljudi idu u tvom pravcu, ustopiraš ih i za neku simboličnu kintu te prevezu do račvanja vaših puteva. Kako smo uvežbavali naglasak lokacije na koju idemo, tako je cena padala za tih par dana koliko smo tamo ostali. 

Treće putovanje je bilo preko bare i to za Los Anđeles preko Frankfurta. Frankfurt kao Minhen, samo veći. Sve veliko, uredno, logično, jasno, sećam se i sala za pušenje i kako sam bio šokiran koliko cigare mogu da smrde i meni tada pušaču. Kupio sam naravno belu kobasicu i bila je sranje, jeftina bela viršla precenjenog statusa. Lako sam se snašao u ukrcao za let preko okeana. Sećam se i da su mi dodelili sedište pored havarijskog izlaza i da sam bio srećan što sam mogao noge da ispružim na tom dvanaestočasovnom letu. Kada sam stigao dočekao me je LA u svom sjaju, sa velikim aerodromom, svetlim, sa avgustovski plavim nebom u januaru, majskom temperaturom, palmama… Bio sam uzbuđen kao nikad do tada. Ovaj aerodrom sam posećivao sigurno dvocifren broj puta i sećam se da ni jednom nije bila velika gužva, uvek sam prolazio relativno lako, što je retkost za tako veliko čvorište. Možda sam imao sreće a možda je zaista tako uvek. 

Četvrto putovanje je bilo za Ekvador, takođe preko Nemačke. U Ekvadoru smo prvo sleteli u Kito, glavni grad. Aerodrom je bio mali, u izgradnji i renoviranju i sećam se da smo se jedva izvukli iz gužve. Na aerodromu sam se zadržao dugo na pasoškoj kontroli pošto nisu mogli da nađu Srbiju među papirima. Službenica je zvala šeficu posle 10 minuta bezuspešnog kucanja, za koje vreme sam krenuo da polako paničim u sebi, motivisan filmovima i tretmanom u Južnoj Americi, pa su konačno iz neke debele knjige našli ekvivalenciju i rekli „A, Jugoslavija“, ja reko, „Da“, i tu me puste. Ovde moram da kažem da sam kroz kasnije godine putovao još najmanje 10 puta u Južnu Ameriku i da mi se nikada ništa ružno nije desilo, ni najmanje, i da sam shvatio kako su te predrasude bile potpuno pogrešne. Kito je grad pored vulkana, na (bez guglanja) skoro 3000 metara nadmorske visine, i prvi put sam imao visinsku bolest, pri čemu me je glava bolela 36 sati bez prestanka i lekovi nisu pomagali. Da nije prošla ubrzo, nema drugog leka osim da sam se spustio, pa popeo još jednom. Ugasite pa upalite računar, to je logika koja radi i u ovom slučaju. 

Posle ovoga se sećanja mešaju i redosleda ne mogu da se setim ali posetio sam Kolumbiju, sleteli smo u Kali i sećam se da se taksista kog nam je naručila firma-domaćin nije zaustavio ni na jednom crvenom svetlu dok nas je vozio sa aerodroma. Sleteli smo nešto posle ponoći i dok smo prošli sve kontrole i pokupili kofere bilo je skoro 2 ujutru, i čovek se nije zaustavio ni jednom. Samo bi usporio pred semafore i nastavio kao da je zeleno. 

Sećam se i aerodroma u gradu Lago Agrio u Ekvadoru. Mali aerodrom sa samo jednim gejtom, praktično pista i mala zgrada. Pošto smo izašli, nalazili smo se u sred prašume, vlažnost vazduha je bila šokantna za nas koji smo to prvi put iskusili i samo je falio Švarceneger da protrči kroz žbunje i lijane sa raketnim bacačem. Super iskustvo i još bolja hrana, pogotovo voće. 

Slično je bilo i na Galapagosu. Sećam se da su mi lupili pečat u pasoš koji je bio u obliku kornjače. Jedna pista, jedan gejt. Sećam se i da su me prozvali preko razglasa kada smo se vraćali. Došao sam do službenika i pitali su me da li je to moj kofer. Bio je moj kofer. Pitali su me da li imam kamenje unutra. Šta, rekao sam. Kamenje, da li imate kamenje?! Imao sam kamenje. Zabranjeno je iznošenje vulkanskog kamenja sa Galapagosa. Moram priznati da sam tada maznuo jedan mali kamen. Imao sam četiri kamena i tri sam izvadio i dao im a najmanji sam ostavio u koferu uz sav rizik iznošenja kamenja. Razumem ih, plaše se realne situacije u kojoj im turisti odnesu ostrvo (arhipelag). 

Američki aerodromi su manje-više svi isti. San Francisko, San Dijego, Hjuston, Denver, Filadelfija, Njujork, Čikago, Atlanta, Sijetl, Orlando, i možda još neki. Ni jednog se ne sećam nešto posebno ali se sećam osećaja – u Americi se toliko leti, da nema ni malo glamura na aerodromima, samo praktičnost. Dok se u Evropi ili u Aziji taj glamur avionskog prevoza može i dalje pomalo osetiti, u Americi je aerodrom kao autobuska stanica. Ljudi dođu, popiju nešto i pojedu na brzaka dok čekaju, ukrcavaju se i šibaju dalje. Karte se veoma lako menjaju i kombinuju uz minimalne troškove bez problema i na sam dan leta. Par puta sam imao takvu potrebu i to što bi trebalo da bude neprijatna avantura, postane kratko i efikasno rešenje. Sa dva takva američka aerodroma posetio sam blogere ovdašnje koji su me predivno ugostili i zahvalan sam im i dalje. 

Kad to već pomenuh prekombinaciju letova, sećam se starog aerodroma Ataturk. Kasnio je let iz Beograda, pa smo propustili naredni let. Turci su nas držali 8 sati na transfer desku dok konačno nisu shvatili da nemaju konekciju za nas do sutra i dali nam hotel. Osam sati! Aerodrom je bio nabijen, niskih plafona, i bile su ogromne gužve. Veoma neprijatno iskustvo. Bio sam veoma ljut što sam proupustio let jer sam propustio važne sastanke i u hotelu sam pio nešto što se zove raki da se malo opustim a u stvari je rakija od grožđa. Napolju je besnela jesenja oluja a ja sam izneo raki i kutiju cigara napolje i džibrio i pio dok nije počelo da deluje. 

Novi aerodrom Istanbul je najlepši i najmoderniji aerodrom koji sam video. Ogromnih dimenzija, tako da nema osećaja gužve, veoma visokih plafona i dobre ventilacije, i ogromnog broja prodavnica, restorana, i raznih drugih sadržaja. Volim da idem preko Turske. Turci su po meni najbolja evropska aviokompanija i imaju najbolji aerodrom. 

Madrid – stari aerodrom, takođe gužva, nabijeno, puno suvenira u obliku bika, i sećam se da sam kofere svaki put čekao veoma dugo. Mediteranski narodi su veoma opušteni. Ono što je pohvalno je španska železnica i pošto sam išao svaki put za Sevilju, išao sam vozom. Ono što nije pohvalno u tome je udaljenost aerodroma od železničke stanice i ide se dosta busom, što nije praksa u modernim državama. 

Na primer Amsterdam, stanica je u podrumu i tu sam hvatao konekciju za Groningen. Sjajan aerodrom, puno dobre klope, sireva naravno, uredno, čisto, organizovano, praktično, po holandski. Nema greške. I bilo je puno prodavnica cveća, što je baš lepo. 

Rim mi se nije svideo. Išao sam samo dva puta od kojih sam jednom imao čekanje od 12 sati i sećam se da na tom terminalu nije bilo nikakvog sadržaja. Roming je tada bio neverovatno skup, interneta nije bilo na terminalu, kao ni nekih prodavnica, restorana, pa da makar razgledam okolo. Usirio sam se 12 sati, i to posle leta od 12 sati. 

Pariza se ne sećam skoro uopšte. Neupečatljivo potpuno. I izgubili su mi kofer. Naravno. 

Jedini put gde su me zezali je bilo u Švajcarskoj. Aerodrom je po nemačkom standardu, samo malo manji ali su me cimali da im objašnjavam gde idem i čime se bavim i to do detalja iako sam bio u tranzitu, nisam im ulazio u državu. Jebo ih Federer a i fontana od sira. 

Ovde moram dodati da sam često po aerodromima bio predmet pretresanja i provera, pošto sam ćelav, visok, sa bradom i nosim isključivo trenerke tokom puta. Čovek balkanske fizionomije i tog stila vrlo verovatno može biti kriminalac. Prvih par godina mi je malo bilo neprijatno i bezrazložno sam se plašio, ali sam oguglao. 

E, da, kada se toga setim, pošto sam dosta putovao, imao sam bodove od Lufthanse, i onda sam u jednom momentu zamenio te bodove za poklone. Ali, kvaka je bila u tome da je to moglo samo za EU građane a kako to jelte nisam bio, dao sam adresu jednog blogera odavde koji mi je onda doneo te stvari na aerodrom. Zahvalan sam mu i dalje iako je prošlo dosta vremena. 

Na blogu sam upoznao i čoveka koji je jedini imao HONI status kod Lufthanse. To je za nas „klince“ koji smo tada putovali i sakupljali te bodove, jer momci moraju da naprave takmičenje od svega, bilo vau, kao da je bio superstar. Ovako je otprilike išla računica – sa par letova u okviru jedne godine do Amerike mogao si da dobiješ oko 30,000 milja što je bilo dovoljno za prvi status, Frequent Flyer, i male beneficije koje idu sa tim. Sa 7, 8 letova u jednoj godini do Amerike ili jedno 30 po Evropi, mogao si da dođeš do 100,000 milja i statusa Senatora sa baš velikim beneficijama. Meni je jedne godine falio jedan let. I imali smo čak zakazan sastanak u LA krajem decembra i sve bi se lepo pogodilo za taj status, i u poslednji momenat prebace sastanak za početak januara. I za kraj – za HONI status trebalo je 300,000 milja godišnje i tako dve godine za redom. Zvuči nenormalno i trebalo je kampovati dve godine u kabini biznis klase, praktično. 

Peking – po kineski. Ogroman, veoma prijatno osoblje, ali hladnog stila. Prošli smo lako, svi natpisi su bili i na engleskom, nije nam trebala viza, što je baš kul. Sećam se takođe da su Kinezi imali malo problema sa identifikacijom osoba preko fotografije, pošto smo verovatno njima svi mi veoma slični, kako su i oni nama. Kinezi su veoma predusetljivi i prijateljski i ugostili su nas kao nigde na svetu. Mi smo njima odneli majice sa Batom Životinjom, domaću čokoladu i rakiju. 

U Maleziji sam koristio više aerodroma pošto smo posetili par gradova a zbog konfiguracije države, avio prevoz je standardni vid saobraćaja. Ne sećam se aerodroma, davno je bilo ali se sećam aviona i pogotovo strjuardesa. Izgledale su kao u filmovima, sa kratkim crvenim veoma izazovnim uniformama i sve su bile veoma lepe i zgodne. Dok je kabinsko osoblje na zapadu mahom u zrelim godinama, skoro pa svakodnevnog stila oblačenja, na istoku je često suprotno. 

Veliki broj pomenutih aerodroma sam posetio više puta zbog presedanja a bilo je još nekih koje sam posetio samo radi presedanja, kao što je na primer aerodrom u Panami, London, e, da bili smo i u Belorusiji ali se ne sećam izgleda, mislim da je bilo sve obično, ništa nije bilo ni previše dobro ni previše loše da bih se sećao, pa onda jednom Emirati samo presedanje i tako dalje. 

Od svih tih aerodroma i svih ti putovanja, samo na jednom smrde toaleti svaki put.

Na beogradskom. 

P.S. (ko se seća a ko ne, Đinđić je imao jednu sjajnu rečenicu na tu temu – "koji je razlog da ovaj sat na ulazu ne radi")