ŽUTA OSA (7/24)

Milan se spuštao uzanim hodnikom prema lokomotivama i ta informacija, da ga nešto vuče napred, da se kreće, isplivala je na površinu njegove svesti naglo, kao kad konstatuje, bez povoda, da je, verovatno, živ, i da će živeti još neko vreme, ne zna se koje, a onda posle toga više jednostavno neće; kao da je ta misao produkt autonomnog nervnog sistema ili crevne mikroflore. U sledećem momentu je istom brzinom potonula u zaborav, jer šta bi i mogao da uradi sa tom informacijom. Mnogo je smislenije da negde završi pljuge.

            Još jednom je prošao kroz poluatomatska vrata, međuprostor i nova poluautomatska vrata. U aperitiv baru, posloženom gotovo istovetno kao jeftini restoran zajedničke ishrane, sa zvučnika se čuo Neša Galija, ili kako je sam sebe jednom nazvao Geša Nalija, koji nema za kartu ni do Prištine, mada ne mnogo glasnije od ventilacije, nešto kao disharmonični duet, vokala i propelera ventilatora. Za jednim od stolova Milan primeti svog starog poznanika Raku, obučenog, pomisli, moderno: sako, košulja, farmerke i crvene patike. Preveliki sat na desnici kojom je vrteo svetlucavi mobilni telefon. Bio je golja kad su se upoznali ali se uzdigao na društvenoj lestvici i vidi ga sad, pije Žutu osu kao da je čaj.

            - Piješ Žutu osu kao da je čaj – prepade ga Milan s leđa.

            - Ooo Milanče, odakle si se ti izmigoljio? Sedi malo s nama… - obradova se Raka.

            Za stolom je sedeo kratko ošišani starac pred kojim je bio tanjir sa projom i naseckanim suvim vratom. Iz teglice pored, nožem je u malim nanosima, na već isečene pravougaonike tradicionalnog kukuruznog hleba, razmazivao brendirani ajvar. Između njih dvojice bila je otvorena flaša dobro poznate rakije. Mirisalo je kao u raju.

            - Upoznajte se, Milan, prijatelj iz zlosrećnog odrastanja, Zlatko, prijatelj iz zlatnog zrelog doba i poslovni partner.

            Zlatko prema njemu otvori šaku, onu u kojoj je još uvek držao nož, u momentu kada se Milan savijen uvlačio između klupe i stola i lice mu se nađe blizu Zlatkovog velikog prstena, kojim je mogao da pečatira papske bule, a još bliže vrhu sečiva koje je moglo, u nekoj drugoj, paralelnoj stvarnosti, da mu se slučajno ili namerno, nađe u očnoj duplji, sve sa zalogajem ajvara.

            - Zovi me Papa – promumla s punim ustima.

            Milan prihvati nekako mlitavo tri slobodna prsta gledajući da se ne umaže gnjecavim crvenilom.

            - Hoćeš rakiju?  - upita Raka.

            - Osica je uvek dobro došla – odvrati Milan.

            - Da nazdravimo za naš B.I.Z.N.I.S. – bez hrane u ustima progovori Zlatko.

            Milan se pitao što sriče slovo po slovo, da nije retardiran. Izgledao je kao capo di tutti capi ali koji je u mladosti išao u specijalnu školu. Neuravnoteženost mu je izbijala iz očiju i parala auru odmerenog gospodina koju je projektovao u svoje okruženje. Biti. Izuzetno. Zajeban. Nije. Svakog. Falilo mu je drugo (i). Istorija? Ime? Igračka? Irigacija? Irvas? Počeo je sam sebe da zabavlja Milan.