Зашто је то тако и зашто ће све више бити тако, може бити разумљиво онима који се баве психологијом. Крајем 90-их година у Швајцарској је извођен занимљив експеримент, који је настојао да утврди основе друштвено позитивне сарадње. По четворица испитаника добили би 20 жетона који су имали неку новчану вредност. Игра је захтевала да се жетони у једном кругу игре уложе у заједничку касу, колико ко жели, а њу би вође експеримента пребројале и увећале за 60%. После овогa сваком од четворице учесника била би враћена четвртина те нове суме.
Игра обећава: ако сви уложе по 20 жетона укупна сума од 80 биће увећана за 48 а сваки од играча добиће назад по 32 жетона. Но, није тешко израчунати да ово, по појединца, није најповољнији исход. Узмимо да неко од играча не уложи ништа а да остали уложе по 20 жетона, па ће сума из заједничке касе бити 60 а увећана за 60% 96 и сви ће добити по 24 жетона назад, само... само што онај који није ништа уложио добиће, као и други, 24 жетона, и имаће сада укупно 44, искористивши туђу добру намеру и поверење.
Пошто ова математичка операције није пуно комплексна, неки испитаници су одмах почели да је примењују, и како се игра понављала, како се играо нови круг, све мање жетона се налазило у заједничкој каси. Сарадња је опадала. Играчи су били незадовољни тиме што их неко "вара", чак и поред тога што нису знали ко је тај издајник, јер је у сваком кругу игра кретала међу новим играчима који се пре тога нису видели, па се није могао унапред знати кооперативни профил играча. Негде после шестог круга просечан улог играча би се преполовио, и падао би још више, да игра од тог трена није добијала ново правило.
Оно је подразумевало да се после завршеног круга саопшти играчима ко је међу њима како улагао, и понуди следеће: ако неко од њих жели, имају прилику да тог преварног играча казне, тиме што би дали вођама експеримента један жетон, за шта би они "варалици", за сваки тако добијени жетон, одузели три. Значи, играчи су могли да казне несарадљивог учесника, али они сȃми од тога не би имали никакву корист. Најпре, изгубили би тај свој жетон, а потом казна као да је била без сврхе, јер тај кажњени играч више се никад није појављивао да с њима у кругу игра игру, будући да су се четворке за игру непрестано мењале.
Иако нема економске логике, по неком осећању правде играчи су се масовно опредељивали да казне оног који се о њу огрешио, ко је ускраћивањем улога прекршио правило сарадње, и преко 80% њих се одлучивало да уложи жетон или више за казну. Шта се дешавало са општим учинком игре? Одмах, од првог трена како је уведено правило казне, сарадња се распламсала, и после шест нових кругова игре просечан улог је порастао на 15 жетона по играчу. Није потребно пуно памети да се закључи да у случају када казне нема појединац је подстакнут да се понаша себично.
У позицији оног првог дела експеримента, када казне нема за оне који се огреше о заједничку добробит, када се огреше о пожељни друштвени поредак, налази се читава наша држава. Наше институције не функционишу а она за изрицање казне најважнија ‒ тужилаштво, служи пристојном свету за ругло и подсмех. Експеримент јасно говори каква је наша будућност ако се такво стање не оконча: држава у којој казна за прекршиоце друштвеног поретка не постоји нужно даље пропада. Не може се, у будућности, догодити ништа друго од оног што условљава наша распуштена и саможива друштвена природа.