Čovek u crvenim gaćama

Svako veče, baš negde pred spavanje, čika Maksa je imao običaj da izađe i parkira šamlicu ispred prozora svog dvorišnog stana, na stočić stavi metalni tanjir sa parčićima hleba osušenim u rerni, pribor za šivenje i crvene gaće. Krpio je danima i godinama, a da niko od komšija nije znao da li to čika Maksa ima samo jedne gaće, da li su mu sve gaće crvene ili mu je dosadno, pa krpi gaće da bi se ostali stanari nervirali u neznanju. A na pitanje zašto to radi, uvek bi se osmehnuo i isto odgovorio:

-Ako ti kažem, moraćeš i ti sa mnom da šiješ... 

Umro je da nisu saznali. I kada ga je trebalo spremiti za večni počinak, kako nije imao nikog svog, to su radile dve komšinice iz dvorišta, sa kojima je Maksa dva puta za života popio kafu, jednom je prilikom jednoj promenio gumicu na slavini, a drugoj se pijan udvarao u junsko predvečerje 1981, cmulio i slinio pred prozorima, a ona ga terala zalivajući muškatle na prozoru, sve dok muškatle, oko devet uveče, već nisu poklekle pod silnom vodom, a Maksa, malo taknut, al' nedovoljno voljen, zaspao na dvorištu naslonjen na baštenska kolica. Kako ove dve komšinice godinama nisu ništa učinile da prekinu klupko priče o  glavnim tračarama u kraju, moglo se očekivati da će i ovom prilikom ostati principijelne. I jesu.

Dok je siroma čovek još ležao na svom starom dušeku uvezane vilice maramom, saznalo se da je umro u crvenim gaćama, a još se nije ni oladio, kada su svi znali da drugih crvenih gaća u kući nije bilo, a da te na njemu nisu bile krpljene. ..

Misterija je počela da izjeda ljude. Čak se pričalo da su se sve čuvarkuće u ulici osušile, toliko su im domaćice, s druge strane krova, bile uzrujane.

Prvo se pričalo da je Maksa bio ubojiti komunista. Realno stanje, nužni oblik i klasne suprotnosti bili su suštinski deo Maksine ličnosti, krilatice sa kojima se mogao kretati i bez nogu. Realno stanje je da su ga klasne suprotnosti razvele od žene, koja je bila jedinica iz bogate banatske porodice, navikla na nokle, ali ne i na oklagiju, zbog čega je i usledio razvod kao nužan oblik...Rečju, Maksa je bio osvedočen heroj u NOR Jugoslavije. Čak su i navodne priče o tome kako je sa jednom Slavonkom na jednu noć dezerteria sa položaja na Fruškoj Gori, nekako je utrnula, a Maksa i Slavonka - lepo se posle videlo po nejavljanju - nisu se ni poznavali, a nisu ni mogli jer je Slavonka već imala muža, nekog visokog komesara..

Onda su oni drugi, razumniji, govorili da je to makaršta, da je davno bilo i da marksizam, komunizam i Maksina artiljerijska brigada nemaju nikakve veze sa crvenim gaćama. Meseci su prolazili, a pošto nijedno, ni levo ni desno mišljenje,  nisu davala odgovor na pitanje, diskretno su spuštena kraj pokojnika kada mu je davano 40 dana. 

Tačno šest meseci od kako je izluftiran i zatvoren da sačeka odluku države o tome kome će sada pripasti, u dvorištu se pred vratima praznog partizanskog stana pojavila doterana žena, finih crta lica, mladolika i sveža. Muškatle na prozoru preko puta se uskomešaše. Najpre muk, a onda odjednom iz svih sedam stanova počnu izlaziti stanari, svako svojim neodložnimn poslom...

- Dobar dan.

- Dobar dan, odgovori nepoznata.

-....uzeću i tebi jedan pra...ju, ja vas ni ne vide...dobar dan..

-  Dobar dan...

-  Dobro jutro...Ala je i fino napolju..

-  Dobro jutro, jeste, lepo je..

-  d...jutro..

-  Dobar dan...

Tada je, navodno, Maksina prva komšinica s desne strane, prvi put posle tri godine uzela ceger da ode na pijacu, pa je muž za njom skakutao, mislivši da joj je loše i da je u bunilu. Ali, uzalud se išlo na pijacu, okopavale baštice ispred prozora, duvale gume na biciklovima, vešao suv veš, javljalo se i smeškalo, strankinja nikoga ništa nije pitala, a na pitanje da ne treba pomoć, samo je odmahnula glavom i osmehnula se. Nakon njena odlaska, ponovo se počelo pričati o Maksi. Nisu mogli ni otprilike da doakaju misteriji, koja je mogla biti i strašna i lepa, i mala i velika, i državna i zanatska, i ideološka i seksualna...ali o ove dve poslednje nisu smeli ni razmišljati, toliko je strašno bilo...  

Posle tačno sedam dana gospođa se uselila. Iz stana se počeo opet širiti miris života, ali neki nepoznat, finiji od Maksinog, i uvek se čula tiha muzika. Retko je izlazila, ali kada je izlazila bila je doterana, svima se uljudno javljala, ali nije zastajala da priča. Prošla je godina. U dvorištu su se već navikli na ćutljivu stanarku i život je počeo cupkati po starom ritmu. Dosadan, radan život, sa tek nešto malo trača tu i tamo pred spavanje, jednom krađom bicikla, jednim iščašenim kukom i tri oveće rupe u crepu od gadne letnje oluje.

A onda jednog jutra, fina gospođa odluči da ipak, prvi put, sedne napolju. Najpre je iznela mali stolić, pa onda pletenu stolicu, skuvala kafu i stavila je na sto, a  onda i sama sela uz zadovoljan uzdah. Pet minuta sedela je okrenuta lica ka suncu i samo nežno sklanjala kosu sa lica, a onda se odjednom blago izvila i, na zaprepašćenje onog običnog, normalnog sveta, iz korpice kraj nogu izvadila dva para crvenih gaća i šivaći pribor.