Stanje vanredno

Biću kratka i jasna. Nemam vremena. Čekam na kupatilo. Peti dan. Prirodne potrebe i telesne funkcije sam svela na minimum. Vršim fotosintezu, tako najmanje smetam uzbuđenju. U kući je vanredno stanje. Peti dan, drugi produžetak.

Tatina Princeza večeras ima malu maturu. Ovde zvanu valeta. Tim povodom je u kući, već danima, sve podređeno njenim planovima, sumnjama, promišljanjima, probama i hordi vršnjakinja sa kojima se razmenjuju aktuelni stavovi o kosmički važnim pitanjima kao što su nokti, kosa, haljine, cipele, čarape. Ja više služim kao ošamućeni statista sa uvežbanim refrenom:« Da, mnogo je lepo! Kako je lepo! Vrlo divna boja! Izuzetan pad materijala! Otvara u struku! Zatvara u glasu! Ne, nisi debela u tome! Jeste, nokti u providno, pa sedef-srebro, naravno...pravo rešenje!«

Tatina Princeza je shodno najavljenom spektaklu, uprkos važećem kalendaru, postala selektivno gluva. Mož' je pitati koliko voliš o zaključenim ocenama, o testovima, o podeli svedočanstava, Princeza samo perjanjem proizvodi promaju po kući, a za njom se rasipaju kese i kesice, najloni sa hemijskog, kutije od cipela...i obraća nam se mahom u ciframa. Ja u kući opstajem kao roza kasica-prasica, dajući poslednju žutu banku emotivno-finansijskoj maminoj pijavici.

Kupatilo je još uvek zauzeto. Princeza je na frizuri. Stavljaju joj prirodne lokne. Za neprirodne pare. Haljina je na hemijskom. Kada se zatvara hemijsko?

Žmu već danima dezertira. Kao ima mnogo posla. Baš je zauzet. Izuzetno. Kada se poput podnevne senke ušunja u kuću, spontano se pridruži klicanju :«Divno! Odlična boja! Divan stil!...«

Princeza je upravo utrčala u kuću, brzinom afričkog poštara koji nosi telegram o objavi rata. Na pola puta do sobe je ostala u gaćama. Drama je u toku. Nešto fali. Ja kucam samo jednom rukom, u drugoj mi je haljina. Oko vrata princezine čarape.

Kupatilo je još uvek zauzeto.

Princeza je pred erupcijom. Etna je miroljubivi amater u poređenju sa naslednicom.

»Drži haljinu ovde! Ne tako! Pazi na til! Gde su mi čarape! Lizni prste! Gde je druga čarapa!? Nema mi cipele, gde je kutija!? Tu stisni, povuci nadole, obrni na šnir! Ponesi rezervne čarape...gde je cipela...«

Priceza se probija u kupatilo. Neočekivanim jurišem. Mali Radojica ispada katapultom izbačen, dočekuje se leđno na komodi i vrši forsirano povlačenje...

»Namaži me! Čime me to mažeš!? Namaži levo! Gde mi je cipela?«

Ostatak familije se trudi da ostane neprimećen, Žmu kameleonski vijuga hodnikom i oglašava se jednosložnim šaputanjem.

Iz kupatila lete ometajuće stvari. Mlada zmajica sikće. Svi smo mirni. Podržavamo. Ne dišemo. Ne smetamo. Ne skupljamo. Kuća je i tako već danima u rasulu...

Princeza Malom Radojici daje poslednja uputstva bizmarkovskim tonom. Objekat ćuti i pokorno drži naramak krpa, krpica, papira i kutija.

U hodniku su...ako budem imala bolje prolazno vreme možda mi uspe da stignem do kupatila pre ostalih i brzo se zaključam. S malo sreće se možda i očešljam pre no što me izbace...

Gde je cipela?