Gde ti je kapa....

Burazer Savo ima problema sa desnom rukom. Od decenijskog rada po mehaničarskim radionama, radioničkim kanalima na otvorenom i zatvorenom, od pustinje Sahara do svoje radionice u Kninu na splitskoj obilaznici, popustila mu je i kičma i ruka. A mehaničar koji izgubi snagu u ruci nije više mehaničar.

Savo je ovih dana seo,presabrao se, i uz muku rešio da konačno batali taj težak posao. Iznajmio je firmu, prostor i opremu čoveku koji je već radio sa njim i od sada će živeti od te najamnine i invalidske penzije kad je ostvari.

Stigao je i saopštio Nikoli i meni, kako stvari stoje tražeći mišljenje i podršku. Naravno da smo ga sa razumevanjem i odobravanjem saslušali, a podržali ideju i dali odobrenje da na zajedničkom imanju gradi sušaru za pršute i pancetu.  I kad smo završili taj ozbiljni deo razgovora koji je imao u sebi neke pritajene dramatike, prosto smo osetili da treba čitavu stvar okrenuti na onu njenu veseliju stranu.... 

- I dobro, nema više ključeva francuza, četrnaestki i rocanga...Nema klješta, dizalica, vodenih pumpi i akumulatora...nema katarpilera, skanija ni opela....jebote da ih je nanizati šta si opravio mogli bi sa haube na haubu do Bazela na Evropsko prvenstvo...brojao je Nikola.

- Nema, jebi ga... sve prođe pa i doživotna robija, seto je dodavao Savo...

- A šta ćemo sad sa tvojim zapošljavanjem u Americi....kaže Nikola i nasta grohotan smeh sve trojice...

E, da stanem ovde, da bi razumeli šta je izazvalo tako glasan smeh trojice u ljudi u već ozbiljnim godinama, mada je razloga za brigu bilo mnogo više od onih za smejanje.

Savo je godinama radio za jednu zagrebačku firmu, mislim da se zvala "Geotehtika". Ta firma je izvodila radove na bliskom istoku i po Africi. Radila je geoistraživanja, tražila vodu po pustinji, bušila bunare..Radila je i one čuvene bunkere - skloništa Sadama Huseina u Iraku.

Dakle, Irak, Liban, Sudan, Libija....I gde je god otišao da radi, kad bi se vratio, tamo izbije rat. Najkraći u Libiji, ono kad su Amerikanci bombardovali, najduži u Libanu, a najkrvaviji i sa najviše žrtava u Suduna, u Darfuru.. Bagdad je zavoleo i sada kad vidi slike nasilja tamo samo hukne i kaže - nisu trebali dirati Huseina. Kakav god da je bio, Irak je u njegovo vreme bio ozbiljna država.

Kod kuće u Kninu, Savo je otpočeo posao 1990. godine.Taman lepo opremio radionu, razvio posao, pošlo sve kako treba, zaposlio dva radnika, i naravo....rat. Nastavila se nesretna koincidencija.

E sad o Savi i ratu mogao bih dosta pisati, ali u ovoj priči ću o tome dati samo uvod. Mobilišu ga negde u avgustu i kako je on majstor - mehaničar, rasporede ga u neku jedinicu za logistiku. Bilo je leto, paklena vrućina, vojska se besposlena muva po krugu i čeka šta će dalje biti. I on tako, šta će. Komandant te pozadinske baze bio je neki major, sveže pristigao iz Slovenije gde je JNA izgubila svoj prvi rat. Bio je to neki nadobudan, večito mrk čovek i već je prethodnoga dana trenirao strogoću na rezervistima. Vikao je, derao se, insistirao na nekim glupostima, tipa, gde je kapa, zašto ti je otkopčano dugme, unosio se u lice i sve u svemu, već se čulo i pričalo da se radi o sasvim neprijatnom tipu. Čuo je to i Savo ali se nije nadao da će sa njim vrlo brzo imati susret bliske vrste. I dogodio se taj susret uskoro tako što je Savo odjednom ugledao tog majora ispred sebe kako ga namršteno gleda i čuo ga gde pita....Šta je to...što si raskopčan...Savo je nehajno desnom rukom zakopčao dva dugmeta na košulji i mirno ga gledao...To je valjda dodatno iznerviralo majora i on je skoro dreknuo..

- Gde ti je kapa vojniče..

Savo koji ne trpi da se na njega viče, i dalje ga je mirno gledao ne trepćući i lagano, ali dovoljno glasno da čuju i oni što su stajali petnaestak metara dalje, hladno odgovorio..

- Za pojasom....nego, đe je tebi Slovenija, majore.... 

I tad je nastao haos...Major je odskočio od zemlje, krenuo da ga rukama dokopa za grudi, ali je iz nekog razloga odustao, siktao je, izgovorio bujicu nekih pitanja - koja si jedinica, ko ti je komandir, kako se zoveš...

Stvar je okončana na način da je po Savu došla vojna policija, odvela ga najpre u pritvor, a već sutradan u zatvor, jer je po hitnom postupku bio osuđen na dva meseca vojnog zatvora. Bez suđenja, bez saslušanja, bez utvrđivanja bilo kakvih okolnosti. No, to je ispalo sasvim dobro. Upravo dok je bio u zatvoru prošle su sve vojne operacije u Dalmaciji tako da on nije barut ni omirisao. Još se uspostavilo da je čuvar u tom zatvoru naš komšija pa smo mu mogli redovno slali cigarete, veš, a jednom bogami i litru rakije...o))

E, da se vratim na poentu priče...

Kad je došao u izbegtlištvo, Savo je najpre mislio da samostalno radi svoj posao ali je brzo od toga odustao. Nije nikako mogao da shvati neke norme vezane za otpočinjanje posla i nije se u to hteo upuštati. Zaposlio se kod nekog mehaničara na kružnom putu, negde iznad rakovičkog manastira, radio tu dugo, a onda mu se sve smučilo. Podigao je hrvatska dokumenta i vratio se u Knin.

I taman što je otišao, u roku od nekoliko meseci usledilo je bombardovanje NATO pakta....Bio je zabrinut šta je sa nama, zvao, raspitivao se, a onda mu je Nikola, koji je inače permanentno ljut na Amerikance i NATO pakt kazao..

- Brale ja znam kako ćemo ih srediti..Lepo ćemo ti nabaviti zelenu kartu i poslati te u Ameriku..Zaposli se tamo, radi jedno godinu dana, a onda se vrati. Garantujem da će i tamo izbiti rat....i da je to jedini način da najebu...

E, tome smo se smejali...I dobro je što Savo nije otišao u Ameriku...šta bi bilo sa svetom kad se vrati.