Otpozadi

» Bizgov je«, čulo se otpozadi.

» Ćuti, ne laj«, prošištao je ženski glas, nagužvan godinama.

» A ja kažem da je bizgov. Svi znaju da je bizgov. Ceo svet...«, podigao je glas Miš Penzioner, obučen u legendarnu bež jaknu, koju u prelaznim periodima kontinentalnog klimatskog podneblja nose svi pripadnici njegove vrste.

» Ćuti već jednom, pa šta ako je bizgov...Čuće te neko«, još tiše je siknula Mišica Penzionerka u tufnastoj bluzi za izlazak u samoposlugu. Tufne veličine pregojenih buba-švaba igrale su od nervoze, odajući vlasničin strah u dugom redu pred kasom.

» Neću da ćutim! Bizgov je. Neka me uhapse! Ako smeju.«, podigao je glas bežasti Miš, osvrnuvši se ponosno oko sebe da vidi sluša li ga iko sem uznemirenih buba-švaba.

» I hoće...«, siknule su buba-švabe nad kojima je, od daha ubrzanog strahom i ljutnjom, igrao bombonasti plastični đerdan, koji je se već ko zna koji put, premoren, vratio u modu.

» DOBAR DAN !«, uvežbano je dreknula kasirka.

Bež Miš i Gospodarica buba-švaba su naglo ućutali, prepadnuto klimnuvši glavama u pozdrav. Bež Miš je tapkao od straha, Gospodarica je grčevito trpala u šuškavu džaba-kesu ono malo pazara. Onda su buba-švabe zgrabile bež rukav i panično ga, pokušajem galopa, uvukle u potrošačku gužvu. Što brže, što dalje od svedoka anarhističkih izjava.

Sutradan je stizao Gost. On.

Za potrebe njegove posete, najpre su se našim gradom rastrčale pojave širine plakara. Ošišane kosilicom za travu. Mučaljivo, svako jutro su održavali kondiciju, dok su im telefonske, nafederisane žice visile iz ušiju. Povremeno su razgovarali sa svojim ručnim satovima, ramenima i reverima.

Za to vreme su se spremale blokade. Ulice centra grada su ukrašavali fluorescentni čunjevi, dopunjeni rampama na gotovs, uz podršku španskih jahača, tamo negde pozadi.

U vazduhu su se slutili saobraćajni kolapsi. Ljudi su postajali višak. Davno su prošla vremena mahača zastavicama i bacača cveća u dalj. Vremena su teroristička. Oduševljeni domaćini najbolje da Gosta pozdrave svojim diskretnim nestankom. Ili još bolje da se u zbegovima rasele po okolnim šumama. Koje su doduše opasna pojava u ovo opasno vreme opasnog terorizma. Možda bi bolje bilo poseći šume, brisani prostori su još dekurativniji...zbegove poslati na planine. Mada ipak...planine su uzbrdački. Imaju opasan pregled. Planine bi bilo dobro sravniti sa zemljom, da se zbegovi bolje vide.

U dobroćudnu sunčanu stranu Alpa stizao je danima sve veći broj javnih i tajnih agenata. Postojala je opasnost da domaćini postanu gosti. Nepoželjni. Pogotovu kada stignu i najavljeni radari, avaksi, blindirani automobili, još blindiraniji helikopteri i ostala prateća oprema, koja prati dolazak Gosta u goste.

Aerodromu je danima podizan stepen obezbedjenja. Cilj je bio ukidanje svega što mrda, a nije došlo u goste sa Gostom. Zatvoren je vazdušni prostor. U obližnju njivu procvetalog krompira stavljen je radar. Preobučen u žbun, štrčao je iz kromprnog prostranstva, posutog zvezdastim cvetovima, besomučno se vrteći oko svoje ose.

Nad gradom i šire, zujali su danima helikopteri. Bumbari i majske bube su dobile komplekse niže vrednosti. Sklanjani su automobili, zabranjeno parkiranje u centru, iako Gost nije nameravao da poseti naš grad. Za potrebe Gospojinog obilaska. Jer, zaista, kakav je to grad u kome na ulicama stoje automobili i hodaju ljudi?!

Pregledani su svi jarkovi. I mostovi. I stubovi mostova posebno. U jednom od njih nađen je stančić. Nepoznati beskućnik je u stubu mosta sredio sebi gajbu. Sa vratima na ključ. Specijalni policajci još specijalnije policije su isti obili. Sa obećanjem da kada Gost ode, beskućnik može da se vrati svojoj most-kući.

U dane dolaska i boravka Gosta na Brdu kod Kranja napravljena je tvrđava. U koju se ulazilo i izlazilo teško, a po njoj šetalo još teže. Travnjaci su bili isparcelisani. Za većinu njih bili su potrebni dodatni plastični keksovi oko vrata. U žbunju su se gužvale foke. Gorile su šetale na zategnutim povocima pse teleće veličine. Belim stazicama Brda vozili su se blindirani automobili i džipovi puni pomenutih plakara crnih cvikera i surovih, kamenih faca. Na procvetalom ribnjaku žuborio je mali vodopad. Neodgovorno. Samo još malo glasnije i brže, pa bi ga zavrnuli. Zarad bezbednosti.

Delegacije su štrikale praćene hordama zaštite, ozbiljno, brzih koraka. Samo je Gost veselo, bezbrižno poskakivao po travnjacima, zverajući radoznalo okolo. Povremeno je ponekom mahnuo i odđipao dalje. Za njim se kotrljao njegov blindirani soliter, položen na točkove. Vrućinu je pritiskala bezbednost. Podnevna pripeka se vukla po travi od sumnjičavih pogleda izvežbane vojske Čuvara. Ništa nije prepušteno slučaju. Kiša se nije usudila da pada. Samo je neodgovorno grmelo, tamo negde iznad Karavanki...

A predveče, kada je Gost odleteo, uz pratnju avaksa, aviona, kamiona, džipova, plakara, helikoptera, radara i raketnog sistema, odahnule su prazne ulice, prepadnuti krompir, nevidljivi stanovnici, jarkovi, mostovi...duboki uzdah oslobodio je Brdo kod Kranja, po čijim travnjacima su se razmileli novinari, službenici, radnici sa šmrkovima i kolicima...uveče su zamirisale kobasice i pljeskavice, pod izgovorom večere za novinare, napravljen je piknik, uz gledanje fudbala i glasno navijanje. Ptice su mogle da se vrate u svoje žbunje, vodopad u ribnjaku se više nije čuo od smeha. Kiša je mogla slobodno da padne.