Tajanstveni rukopis antikvara Vojniča

Godine 1912., američki antikvar i sakupljač starih knjiga i rukopisa, Wilfried M. Voynich, putujući po Italiji, sticajem srećnih okolnosti, uspe da otkupi oko 30 srednjevekovnih rukopisa od Jezuitskog bratstva u Vili Mondragone, u Frascatiju, kod Rima. Vila je bila u oronulom stanju, novca za popravku nije bilo, i bratstvo, pod zakletvom tajnosti, odluči da proda odredjeni broj rukopisa iz svoje zbirke Vojniču, za neutvrdjenu sumu novca koji im je bio preko potreban. Sve do svoje smrti Vojnič nije otkrio gde je rukopise nabavio. Zanimljivo je da je Papa, kad je saznao za ovu transakciju, ubrzo zatim otkupio od bratstva oko 300 drugih rukopisa, i oni se danas zasebno čuvaju u biblioteci u Vatikanu.

Medju rukopisima koje je Vojnič otkupio od bratstva nalazio se i jedan posve neobičan. Bio je napisan nepoznatim alfabetom, na nepoznatom jeziku, i sastojao se od 235 stranica, od kojih je skoro svaka ukrašena ilustracijama u boji. Oko polovina ilustracija su botaničke prirode (herbalne), zatim ima astronomskih-astroloških i kosmoloških, te izvestan broj farmaceutskih. Na nekolicini slika su prikazane nimfe kako se kupaju, okružene komplikovanom vodovodnim instalacijama, i za ove se veruje da ilustruju medicinska kupatila. Niko nije znao da mu kaže šta taj rukopis znači, ili odakle potiče.

Ni danas, posle višedecenijskih napora da se pročita i protumači ovaj rukopis, nije poznato šta u njemu piše, niti ko ga je pisao. Postoji nekoliko alternativnih i nepotpunih objašnjenja, ali ni jedno od njih nema prevagu medju ekspertima. Od 1969. godine, rukopis se nalazi u kolekciji starih i retkih knjiga na Yale univerzitetu, i faksimili svih stranica se mogu naći na sajtu Beinecke kolekcije pod brojem MS 408.

Ovaj rukopis, poznat kao Vojničev rukopis, se smatra za najtajanstveniji rukopis na svetu, a nekoliko grupa kriptologa, istoričara, eksperata za srednjevekovnu alhemiju, lingvistiku, itd., i danas aktivno radi na njegovom dešifrovanju.

Kakav je to zapravo rukopis, i otkud tolika misterija vezana za njega?

Zbog ograničenog prostora, ovde ću samo da navedem činjenice koje se o ovom rukopisu (skoro) sigurno znaju, a prateći linkove na kraju teksta može se naći obilje drugih detalja, spekulacija i pikanterija vezanih za njega. Ovo je blog o Vojničevom rukopisu, a mozda i o tajnama kosmosa.

Ovo je istinita priča, iako zvuči kao da ju je Borhes lično napisao.

Pri svom povratku u Ameriku, Vojnič napravi više kopija tajanstvenog rukopisa i pošalje ih nekolicini stručnjaka na dešifrovanje. Uprkos svim naporima ovih ljudi, ni jedna jedina reč rukopisa nije mogla da se dešifruje. Rukopis je kasnije dat na pregled čuvenim vojnim šifrantima iz Drugog Svetskog Rata, i brojnim drugim stručnjacima, ali nikakvog napretka na dešifrovanju nije bilo. U ovom procesu pojavilo se i nekoliko senzacionalnih  tumačenja, ali za sve njih se kasnije ispostavilo da su bili pogrešni, ili lažni. Medju kriptolozima i stručnjacima za srednjevekovne tekstove, Vojnovičev rukopis se pročuo kao nerazmrsiva zagonetka.

Godine 1961. Vojnovičev rukopis otkupi antikvar H.P. Krauss za 24,500 dolara, i ubrzo ga ponudi biblioteci Yale univerziteta za sumu od $160,000. Yale odbije da plati tu cenu, i Krauss im najzad, 1969. godine, rukopis pokloni.

Uz tajanstveni rukopis koji je otkupio Vojnič, nalazilo se i jedno pismo, pisano na Latinskom, datirano 1666. godine. Pismo je potpisao Johannes Marcus Marci od Kronlanda, nekadašnji rektor Karlovog univerziteta u Pragu, i bilo je upućeno učenom Jezuiti Atanasiusu Kircheru (1601-1680) u Rimu. U pismu se pominje da je priloženi rukopis svojevremeno bio otkupio Imperator Svetog Rimskog Carstva Rudolf II (1552-1612) od Bohemije za sumu od 600 zlatnih dukata (oko pola miliona današnjih evra) . Razume se, tada nije postojala ni Imperija, ni Sveti Rim, ali titule su ostale. U svakom slučaju, Marci biranim rečima moli Kirschera da pokuša da dešifruje rukopis, i pominje da postoji verovanje kako je originalni pisac rukopisa Rodžer Bejkon, Franciskanski fratar (1214-1294), ali da za to ne postoje pouzdani dokazi.

Poredeći razne izvore i dostupne informacije, za sada se skoro pouzdano zna sudbina Vojničevog rukopisa u periodu od njegovog boravka na dvoru Rudolfa II, do današnjih dana.

Imperator Rudolf II od Bohemije (1552-1612).

U jednom trenutku, rukopis je bio u posedu izvesnog alhemičara Georgiusa Barchiusa. Kako je rukopis došao u posed Barchiusa nije pouzdano objašnjeno. Postoji jedno pismo, iz 1639. godine, koje je Barchius uputio gore pomenutom jezuiti Kircheru, moleći ga za pomoć u dešifrovanju, ali Kircherov odgovor nikada nije pronadjen. Pouzdano se zna, takodje, da je rukopis bio u posedu Rudolfovog lekara i botaničara Jacobusa de Tepeneca, koji je takodje održavao Rudolfovu baštu, i postoji potpis Tepeneca na tom rukopisu koji datira iz 1608. godine. Prema nekim tumačenjima, upravo je Tepenec prodao Rudolfu rukopis za gore pomenutih 600 dukata. U svakom slučaju, u svom testamentu, Barchius ostavi svoju biblioteku svom prijatelju, Johannesu Marcusu Marci (1595-1667), i tako ovaj slavni lekar dodje u posed Vojničevog rukopisa.

Johannes Marcus Marci (1595-1667)

Marci, dva meseca pre svoje smrti 1667., pošalje rukopis učenom Kircheru u Rim, i taj rukopis, zajedno sa Marcijevim pismom, se najzad nadje u Vojničevoj kolekciji, kao što je gore objašnjeno.

Sa priličnom izvesnošću se, dakle, može rekonstruisati sudbina rukopisa od 1608., kad je Tepenac stavio svoj potpis na njega, do 1912. kada je rukopis došao u posed Vojniča. Medjutim, datum nastanka rukopisa, njegov autor, ili značenje rukopisa su još uvek nerasvetljeni.

Učeni Jezuita A. Kircher (1601-1680)  

Da vidimo, najpre, ko su tri glavna aktera u ovom trileru.

Imperator Rudolf II se iz svoje rezidencije u Beču preselio u zamak u Bohemiji, i ceo život proveo baveći se ezoteričnim disciplinama kao što su alhemija i magija. Zahvaljujući ovome, Prag je postao centar okupljanja alhemičara, a medju Rudolfovim gostima se nalazio i fratar Djordano Bruno (kasnije spaljen na lomači), kao i dva astrologa, Johan Kepler i Tiho Brahe. U svom dvorcu, Rudolf II je imao kolekciju Čuda: retkih knjiga, tajanstvenih minerala, rog nosoroga, i slično. Ukratko, Rudolf je upravo čovek koji bi imao dovoljno interesa i novca da otkupi tajanstveni rukopis.

Atanasius Kircher je bio jedan od najučenijih ljudi svog doba. On je izmislio instrument za merenje magnetnog polja Zemlje, umeo je precizno da meri brzinu vetra, i slično. U jednom trenutku je dobio vredan poklon od Pape jer je preveo hijeroglifski tekst na obelisku iz Egipta. (Mnogo kasnije se uspostavilo, medjutim, da je Kircherov prevod totalno pogrešan.). Drugim rečima, Kircher bi bio prava osoba kojoj bi Marci mogao da pošalje rukopis na dešifrovanje.

Za Rodžera Bejkona (Roger Bacon) se dugo mislilo da je autor Vojničevog rukopisa. Na zahtev Pape Klementa IV napisao je celu seriju knjiga koja je, u to vreme, predstavljala enciklopediju nauke. On se bavio optikom i u nauku je uveo eksperimentalni metod. Takodje se bavio i alhemijom. U jednom trenutku u životu je bio zatvoren zbog ''nepriličnih inovacija'' u svojim učenjima. U jednom svom pismu o Tajnama Nauke, Bejkon piše da ''samo lud čovek može da piše o naučnim tajnama jezikom koji bi bio razumljiv prostom i vulgarnom svetu''.  ‘'Naučna otkrića'', kaže Bejkon, ''treba zapisivati na takav način da ih samo učeni ljudi ili posvećeni studenti mogu pročitati''. U pismu stoji i rečenica: ‘'neki učeni ljudi su sakrili svoja otkrića tako što su koristili reči i slova nepoznata njihovoj rasi ili njihovom okruženju''.  Bejkon bi, dakle, bio idealan kandidat za pisca Vojničevog rukopisa.

Postoje dva argumenta - jedan protiv, a drugi u prilog ovakvog mišljenja.

Prvo, neki tumači rukopisa veruju da su one biljke na prvoj slici gore suncokreti. (Slike biljki u ovom rukopisu nisu verna predstava, već više simbolični njihov prikaz). Ako je to tačno, onda autor rukopisa nije mogao da bude Bejkon, jer je suncokret u Evropu doneo Kolumbo 1493. godine, oko 200 godina posle Bejkonove smrti. Medjutim, ne postoji saglasnost da slika gore zaista predstavlja suncokrete.

S druge strane, setimo se da se Bejkon bavio optikom. U rukopisu postoji jedna neobicna slika, koja izgleda ovako:

Jedna od mogućih interpretacija ove slike je da ona predstavlja invertovanu (ogledalsku) , reprezentaciju naše Galaksije (Mlečnog Puta). Naime ako danasnju sliku Mlečnog Puta

obrnemo i superponiramo preko slike u Vojničevom rukopisu, dobijemo  

sličnost je očevidna. Da li je moguće da je Bejkon uspeo da konstruiše teleskop i okrene ga ka nebu, skoro dva veka pre nego što je to Galilej uradio? Mnogi odbacuju ovo tumačenje, ali sličnost je ipak upadljiva. Postoje druga mišljenja da je Bejkon neke od slika pravio posmatrajući ćelije biljki kroz mikroskop (zvanično izmišljen mnogo kasnije). U svakom slučaju, za sada, ovo su sve samo spekulacije, ali ipak ih treba pomenuti.

Što se tekstualnog dela u Vojničevom rukopisu tiče, niko pouzdano ne zna o kojem se jeziku ovde radi. Tipičan primer teksta je prikazan na slici dole

Prepisan na standardni font, tekst izgleda ovako

Očevidno, tekst je pisan nepoznatim alfabetom, s leva na desno, odozgo na dole. Postoje dve moguće interpretacije - ili je u pitanju prevara (neki izmišljen jezik, na primer), ili je u pitanju prirodan jezik o kome ne znamo ništa. Pisan nekim kodom, razume se, koji mi ne umemo da dešifrujemo.

Postoji prilično usaglašeno verovanje da se ovaj tekst sastoji od ‘'reči''.  Kad se napravi statistička analiza tih reči, one se pokoravaju Zipfovom zakonu, kao i svi poznati prirodni jezici. (Zipfov zakon, setimo se, kaže da je učestanost reči u nekom tekstu obrnuto stazmerna njihovom rangu u rečniku tog jezika). Ovo ide u prilog teoriji da je u pitanju kodiran prirodni jezik. I drugi statistički parametri teksta (entropija, na primer) idu u prilog ovoj tvrdnji. Uzgred, jedno vreme se zagovaralo mišljenje da je Vojnič sam napisao rukopis, ali u to vreme Vojnič nije mogao da zna za Zipfov zakon koji je otkriven par decenija kasnije. U pitanju je ipak, čini se, prirodni jezik. Ali, koji jezik?

Jedna od postojećih interpretacija je da je u pitanju Kineski jezik i da je ovo prvi pokušaj da se on napiše na alfabetu sličnom Evropskom.

Prostor mi ne dozvoljava da ulazim u detalje, dovoljno je da kazem da interpretacija ima obilje, i sigurno je da ne mogu sve da budu tačne.

Posle svih decenija istraživanja, sledeći zaključak se nameće: Vojničev rukopis je, čini se, pisan u nerešivom kodu i danas postoji kao nerasvetljena tajna.

Dobra stranica za detaljnije dodatno istraživanje i informacije je  European Voynich Manuscript and Transcription Project.