Vratite nam Savamalu

Još neće da nam jave ko će da upravlja Beogradom.
Muljaju,  love u mutnom, prekrajaju.
ostalo je još tolko toga da se proda, smuva…..

Savamala, taj najstarji urbani deo Beograda  nalazi se na delu Opštine Savski venac i obuhvata područje grada duž desne obale Save od   Štajge do  Kalemegdana -sve do Kule Nebojše. Karađorđeva ulica, Štajga, Balkanska, Narodnog fronta, hotel Bristol,  Zelenjak, Gavrilo Princip, Pristanište… samo su neki od toponima  urbane geografije Beograda.  U tom Savskom amfiteatru, kako se ovo područje još naziva,  smešteno je  mnoštvo spomenika kulture koji se kobajagi nalaze pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali je  i  pored toga ovo područje jedno  od najzapuštenijih i ekološki najugroženijih delova užeg centra grada. Pored tih divnih zgrada  najlepšom ulicom Beograda, Karađorđevom, odvija se glavni  teški tranzitni saobraćaj;  decenijama ovuda  jurcaju kamiončine, teški teretnjaci; baš tu je  smeštena glavna autobuska i malo pored glavna železnička stanica . Količina buke ,izduvnih gasova, nemar i prljavština na sve strane, pedstavljaju   ogroman  ekološki problem za  stanovnike ovog dela grada i u nekoj normalnoj državi odavno bi neko nešto preduzeo da zaštiti život građana i  spomenike materijalne kulture. Ali mi odavno nismo normalna država. U stvari  našim poltičarima ovakvo propadanje i  raspad jednog od najhlepših delova grada ide na ruku - tako razorenog, napuštenog i  razbucanog  budzašta  će kupiti, prodati sami sebi, jeftino će doći u posed najlukrativnijeg zemljišta pored reke…… Bilo bi normalno, ali to  se nama stanovnicima ovog dela grada  graniči sa naučnom fantastikom, kada bi država & grad uz  pomoć nevladinog  sektotra, međunarodne zajednice i fondova  UNESCOa i sl,  jednom zauvek rešila  problem restauracije  i revitalizacije  arhitektonskog nasleđa naše  Savamale i  to kao urbanističko / ambijentalne  celine, na način na koji je svojevremeno rekonstruisan i revitalizovan  Budim,  delovi Pariza, i  mnogi drugi gradovi širom sveta. Materijalna kultura kao blik objektifikacije kulture očito  nije predmet  zanimanja ove a i  prethodnih   uprava  grada, već naprotiv,  nečinjenje ništa po tom pitanju upravo predstavlja ilustraciju odnosa koji grad, njegove gradske arhitetkte, menadžeri i  ostali kandidati za buduće gradonačelnike imaju prema ovom najstarijem urbanizovanom delu grada koji je pri tome i  riznica istorijsko / arhitektonskog nasleđa .

Za vas koji ne znate,  za vreme austrijske vladavine Beogradom (1717-1739 god) ovo naselje se  nazivalo  Donja srpska varoš ili Savska varoš, a iz nje su, za vreme Prvog srpskog ustanka, Karadordevi ustanici otpočeli napad na varoš u Šancu i Beogradsku tvrđavu. Posle  ustanka to malo selo Savamala se razvijalo iznad obale Save i Bare Venecije od Sava-kapije (oko ugla Karadordeve ulice i Velikih stepenica, podno Kosančićevog venca), pa sve do “Mostara“, do kraja današnje Ulice kneza Miloša. Kada je  1830. i 1833.god hatišerifima  dobijena  unutrašnja samouprava,  knez Miloš je napravio “pakleni plan” da po uzoru na svteske gradove svoga doba  izgradi novi, moderan grad  Beograd van okvira postojeceg Šanca i  za taj poduhvat izabrao selo Savamala koje  postaje predmet urbanistickog projekta stvaranja novog dela Beograda sa idejom da taj deo postane glavni  gradski privredni centar. Zahvaljujuci stručnim izradama urbanistickog plana,  u to vreme  izgradeno je  nekoliko najznacajnijih javnih gradevina koje su imale veliki kulturno-istorijski znacaj tog vremena za Beograd, a koje danas  ne postoje:

Đumurkana (Karadordeva 17),  izgrađena u duhu zapadnjačke eklekticke arhitekture čija se namena menjala: od  zgrada Uprave carine, pozorišta, zgrade  austrijskog konzulata itd.. U njoj  je 1841. god. održana prva pozorišna predstava u Beogradu.
U tadašnjoj Svamali  nalazila se  Velika pivara na uglu Admirala Geprata i Balkanske ulice, iz 1839. u kojoj je 1858. održana Svetoandrejska skupština kada su Obrenovići ponovo došli na vlast. I to danas  nigde,  nijednom tablom,  nije obeleženo, i današnji beograđanani taj deo istorije ne osećaju, nigde ne vide,  kao da se nikada nije ni  desio.
Oslobođen  vekovne potčinjenosti, krajem XIX i pocetkom XX veka, Beograd doživljava privredni procvat a  Savamala je na prelasku iz XIX u XX vek bila glavni trgovački centar Beograda, u kome su  najbogatiji  trgovci tog doba imali svoje kuce. Beograd se ubrzano modernizuje, a u Savamali, narocito u Karadordevoj ulici, izgradene su značajne zgrade za Beograd  koje se  zbog svog velikog kulturno-istorijskog znacaja i arhitektonske lepote danas nalaze u mnogim turistickim vodicima kroz Beograd. To su:

Železnička stanica  (izgradena 1882-1885); zgrada pošte,  amam kneza Miloša, jedina sačuvana gradevina iz dvorskog kompleksa; Vaznesenska crkva, podignuta 1863. Na mestu današnje pijace Zeleni venac nalazilo se malo jezero na čjoj obali se nalazilo nekoliko kafana  među kojima se smestila i kafana „Manojlova bašta“ u kojoj je 1834. prvi put počelo da se toči pivo, dovoženo iz Zemuna, a u čiju  je baštu svraćala i knjeginja Ljubica. Na mestu „Manojlove bašte“ bila je predviđena zgrada Narodnog pozorišta, projekat izgradnje je počeo, uloženo je mnogo novca  za to doba, medutim zbog podvodnog terena izgradnja je obustavljena.. Nedaleko odatle, krajem XIX veka u prizemlju jednospratnice na uglu Kameničke i Kraljice Natalije (bivša Ulica Narodnog fronta) izgradena je kafana „Zlatna moruna“, u kojoj su članovi organizacije „Mlada Bosna“, koji su bili nastanjeni u okolnim ulicama među kojima je bio i Gavrilo Princip (po kome  obližnja ulica danas nosi naziv) skovali plan za ubistvo Austrougraskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda;  Manakova kuca (Gavrila Principa 5) sagradena je oko 1830, danas jedna od svega pet sačuvanih zgrada balkanske arhitekture i danas deluje u sastavu Etnografskog muzeja;  Zgrada Beogradske zadruge (Karadordeva 48) sagrađena je 1905-1907. kao palata Prvog srpskog osiguravajuceg društva. Izvedena u duhu eklekticizma sa naglašenim neobaroknim elementima i sa nagoveštajima secesije antologijski je primer tadašnje arhitekture . Hotel „Bristol“ (Karadoredva 50) sagrađen na početku veka, kuca Luke Ðelovica (Kraljevica Marka 1) kao i Vučina kuca na Savi (Karadordeva 61) u stilu secesije izvanredni su primeri tadašnje moderne arhitekture; savsko pristanište danas ima veliki rekreativni i turisticki potencijal, a prvi zapisi  o njemu potiču s pocetka XV veka u vreme vladavine despota Stefana Lazarevica.

Nemate pojma kako bih volela da se Savamala rekonstruiše i da se Beograd na tom delu jednom zauvek spusti na reku kao urbanistička  i ambijentalna celina.  Pod pojmom ambijentalna  celina  podrazumevam kulturno-istorijski ambijent, u kome je istorija vidljiva, gde je sve uredjeno  i u kome čovek, hodajuci ulicama, oseća deo svoje prošlosti. O baš bih volela da doživim da se taj deo grada pretvori u kulturno rekreativi deo; da se šetajući uz reku čuju zvuci jazz muzike iz malih jazz klubova, da se tu prodaju stare knjige iz antikvarnica, igraju predstave neformalnih pozorišnih trupa, da se tu otvaraju muzeji sećnja, muzike ili dugmadi....

Celom ovom urbanističkom delu grada potrebno je da se vrati stari ambijent, da se  zgrade, sagrađene još pocetkom XX veka, poprave;  mnoge od njih zahtevaju konzervaciju a stručni timovi  treba da rekonstruišu neke od  bitnih kulturno-istorijskih zgrada kojih više nema  kao npr  Ðumurkanu.  Nestambenim objektima trebalo bi dodeliti kulturnu namenu: recimo rekonstruisana Ðumurkana mogla bi biti pozorište, obnovljena zgrada Beogradske zadruge, koja je zatvorena za javnost i u kojoj je danas smešten Geozavod, mogla bi biti muzej, „Zlatna moruna“, koja je  “uspešno”   pretvorena u kladionicu, mogla bi biti galerija ili knjižara, kuca Luke Ðelovica alternativni kulturni centar, a uređeno pristanište veliki rekreacioni centar sa sportskim objektima, klizalištima… Taj deo trebalo bi da bude deo u kome su smeštene galerije, knjižare, antikvarnice, off pozorišta, bistoi, jazz klubovi…
Tada bi ceo kraj   predstavljalo ekonomski potencijal za razvoj turizma, ugostiteljstva, usluga... Korist od toga imali bi svi Beograđani, a naročito stanovnici Savamale jer bi u živeli u sređenom i u ekološki čistom kraju, na samoj vodi, što je privilegija svih velikih gradova. Tako bi  Savski amfiteatar  jednom zauvek postao uredeni gradski kompleks.

Pitam se, zašto nijedan kandidat za budučeg gradonačlinika nije pričao o ovome? Ono čega se bojim je da će neka nova gradska i republička  vlast bud zašto pokupovati ove sada ruinarane stare zgrade  na atraktivnim mestima  uz reku, a onda  tu napraviti  šoping molove i  ostale  trgovine automobilima……

Malo sam se raspitivala u Zavodu za zaštitu spomenika, tamo   nikada nije postojao tako opširan projekat koji bi zahvatio čitavu jednu  oblast kao  celinu, već je pažnja usmeravana  samo na pojedine zgrade i spomenike u okviru tog dela grada.  Savamala, takode, trenutno nije, a nije ni rabnije bila,  prioritet Zavoda. Zgrade koje su pod zaštitom propadaju prvenstveno zbog toga što su gradski i državni fondovi za kulturu veoma mali, a takođe i zato što su zakoni kojim je ova oblast regulisana zastareli i neusklađeni sa evropskim. Zakon o kulturnim dobrima koji je još uvek na snazi šiti samo materijalna dobra, što znači samo zgrade, a ne i ono što se u tim zgradama dešavalo !!!  Na  tu foru  je i kafana “Zlatna moruna” , prekoputa  pijace Zeli venac, na uglu Narodnog fronta i Kamneičke ulice, u kojoj se Mlada bosna satajala i odakle je Gavrilo krenuo u svoj poduhvat pretvorena u kladionicu. Pošto zgrada sama po sebi nije bila dovoljno arhitektonski atraktivna da bude materijalno dobro koje bi država zaštitila, ono šta se u njoj događalo nije predstavljao  dovoljno jak  razlog da kafana dobije status duhovnog dobra jer tako nešto u našim zakonima ni ne postoji!!!

U drugoj polovini XX veka, u kojoj se bitno menjao odnos prema arhitektonskom, posebno urbanom nasleđu,  prošireni su kriterijumi i rasponi zaštite i uspostavljena je nova metodologija očuvanja i preobražaja nepokretnih kulturnih dobara. Rad na revitalizaciji i integralnoj zaštiti kulturne baštine u smislu kako se on danas shvata u Evropi nije ostvarivan u našoj zemlji.  Potrebna je aktivnost samih građana koji ne znaju da sami moraju da se bore za svoje potrebe, potrebno je angažovanje i  stručne i  intelektualne javnosti da očuvanje okvih ambijantelbnih celina u gradu ne budu samo mrtvo slovo na papiru. .. Institucije koje se bave očuvanjem i zaštitom samo pojedinih spomenika kulture daleko su od razumevanja potrebe šireg kulturnog okruženja. Dok je za vreme socijalističkog uređenja vladala nebriga vlasti prema vrednostima  (ulicama, trgovima, fasadama) prethodnog režima zbog ideoloske netrpeljivosti, nakon ratova i uništenih vrednosti, današnjim  građanima  Beograda treba omogućiti da  budu ponosni na svoj grad, na njegovu istoriju,  na  arhitektonsko / istorijsko nasleđe koje je bilo i koje jeste deo nas i našeg identiteta. U ovom periodu tranzicije, u trenucima potrage za novim vrednostima moramo se  vratiti starim i autentičnim vredostima  u okviru koga  svakodnevno provodimo svoje dane, koji su oduvek tu, oko nas i  zaboravljeni. S obzirom da je veoma teško, skoro pa neodstižno dosegnuti razvoj naprednih zemalja Evrope  od koje smo odavno rastavljeni  a kojoj evo  opet kao  težimo, realizacija ovakvog  "Savamala plana"  doneo bi ponos i sećanje na vreme kada je Miloševa Savamala išla u korak se Evropom.

 

za  arhitekte DT i KJG
u koje polažem velike nade