Javno izvinjenje sestrama Bogavac

Drage sestre Bogavac,

Ja sam dobro što i vama želim. Vreme je lepo, stigla je pozna jesen, k'o štrc u špricer. Radno je radovansko, umesto novinarske julske sezone kiselih krastavaca, na medijsku scenu je izvučen privaćeni dr. 3D, tako da bogufala imamo o čemu kucati. 3D izlečitelja su se dovatili i slovenački mediji jerbo je parlamenat udario rajber i raspustio se više no inače, pa su novinari u letnjem očaju počeli da izvlače teme o troglavim kornjačama, pokušajima svađe na ulici, uz prateća senzacionalna porađanja holivudskih zvezda i krštenja plavokosih beba u kraljevskim familijama. Na svu sreću pojavio se 3D, sa sve misterioznom Milom i još luđim sajtovima, zahvaljujući čemu novinarska bratija ima čime da puni šlajfne.

De sam ono stala...jesam dobro, nego me peče savest, koju kod 3D neće naći ni pomoću najboljih aparatura, zbog čega ovo i pišem. Drage sestre Bogavac, priznajem kriva sam. Otoič sam vam na vašem blogu obećala da ću radno i posvećeno pratiti vašu inicijativu za zatvaranje nikom potrebnih pozorišta. Potpuno sam se uživela u pokret ukidanja pokušaja predstavljanja života, jer nema većeg pozorišta od busa Novi Beograd-Batajnica, kada su me navukli.

Priznajem bila sam naivna, pavši (što je zgodan ovaj glagol, moraću češće da ga trošim) na prvu ponuđenu loptu.

Daklem, sve je počelo mejlom moje drugarice Alise, koja me zamolila da pomognem njenom studentu, diplomcu. Naravno da sam odmah pristala, ovako naivna, sa gomilom dece raznih uzrasta, a obaška osetljiva na pojam student. Nije da se vadim, al' čim mi neko kaže student, ja sve mislim treba pomoći, sevap je...valjda će i ovi moji do te pomoći jedared dogurati...nije valjda da se sve baš mora parama meriti, ima i šta pare ne kupuju...i tu se navučem. Priznajem. Još kad mi je Alisa rekla da je taj beogradski diplomac odlučio da diplomira u Sloveniji, da ode u tuđinu i sam samcat se izbori sa svim alama, tu sam ja načisto čučnula i neodgovorno počela da miniram vaš nadasve koristan i fenomenalan projekat. Za razliku od kontra-admirala za blagostanje, daljinsko produvavanje jajnika i zlato u evrima, Diplomac Milan nije baš video inostranstva. Iako se nije sakrivao za tuđim glavama i sopstvenom kosom, budućem pozorišnom režiseru Milanu su režirali život heroji čiji cilj je bio da im račun oteža, dodavši pod pritiskom € patriotizma specijalni efekat života u klasičnoj tragediji. Dok Milani nisu mogli da mrdnu, biofelerični generali su sa ključem u nedrima tumarali naokolo sa lažnim papirima.

Elem, drage sestre, prvo mi je stigla drama Milene Marković, srce mi se stisnulo k'o grašak. Sedela sam sa Milenom noćima, iako to ona nije ni znala i prevodila, prevodila, a mozak i srce su me boleli od tih »Šina«, od ludila, od nasilja svučenog do kostiju.

Za »Šinama« je stigao Milan. Student. Diplomac. Odlučio da izađe napolje, da diplomsku predstavu napravi van dvorišta u kome je 3D bez leba ostavljao frizere boreći se za zdraviju Srbiju, božemesačuvaj i tog zdravlja. Sa Milanom je u našu kuću dolebdeo i roj reči, koje stvarno treba ukinuti, jer šta će nam scenografije, kostimografije, čitanja i probe?...Ukinuti drage sestre. Ukinuti. Priznajem pogrešila sam. Sa sve tremom pred premijeru. Uz subjektivno podržavanje Milana i mladih glumaca studenata, koji su u pozorištu Tartini igrali kao pravi i veliki, koji su se naradili i uz to se smejali široko i ponosno dobivši onoliko dugi aplauz.

Drage sestre, evo javno vam se izvinjavam što sam nesmotreno podržavala prvog našeg, beogradskog diplomca režije, koji je posle dvadeset godina diplomsku predstavu pravio, predstavio i igrao u EU. Shvatam, em je pozorište kao takvo višak jedan društveni, em šta ima da idu naši studenti po svetu, obaška EU, kada mogu lepo da sede kod kuće i eventualno idu na predavanja koja im drže začupaveli humanisti. Šta će nam pozorište?! Zar nije dovoljna meditacija? Naročito ako ti se patriotizam izražava nepročitljivim brojem nula u devizama...mož' prečicom u nirvanu.

Mea culpa, drage sestre, mea culpa...