svežina

Ne znam: nekada mi se čini da je sve.

Onda otputujem

i daljina otvori još 

Još nas              

________________________________  

Poklon

Veče uz čaj.

Ako se dobro sećam.

Da je tako počelo... 

Dugo nije pokazivao svoje stihove: krio je tu radost i od samoga sebe, jedno vreme bacao napisano, ali je sve što je napisao pamtio. Bilo je suviše njegovo da bi mogao da otuđi. Sem da dâ nekome. Ključ je postao ključ kada je otkriven.

A oni su često pravili večere za prijatelje: sestra Lilijana imala je neutoljivu potrebu da poklanja, i kada bi dolazila kod njega donosila je osnovne sastojke (Nema isti ukus. Izvini, ne umišljam, ne znaš, sunce je kod vas drugačije, to znaš, jer to je jedna od najvažnijih stvari koju su nam naši otkrili kada smo, kao mali, putovali.) i par tajnih začina, sve upakovano u odvojene pakete i namenjeno njenoj sreći. Svi koje su voleli su ih voleli: zbog načina na koji je hrana prijala i mogućnosti da se opet desi.

Te večeri nije bila planirana večera. Većina ih je bila na koncertu čuvenog pijaniste – dugo i opravdano najavljivano gostovanje, za pamćenje – utisci su navirali, i nije prestajao žagor, povremeno pevušenje partitura, dok iz kuhinje nije zamirisao kolač i najavljen čaj. Osetio je da će mu se te večeri desiti nešto što će pomeriti pijanistu sa mesta koje je krenuo da osvaja. Osetio je da će dobiti

i da će

dati, onoga trenutka kada je čuo diskretno zveckanje porcelanskog servisa za čaj, iz dubine scene, iz nevidljive kuhinje (vrata će biti zgodno otvoriti oko 4. poglavlja).

U pozorištu je nije video. Sestra ga je kasnije ubeđivala da su ih upoznali, zadirkivala da je pokušao da je ne primeti. On je tamo, tada, insistira, nije video. Pozvonila je dva puta, kratko pa duže, i ušla: unoseći pahuljice. I svežinu. Rimovanu. Nikada, ni pre ni posle te večeri, nije osetio: hladnoća i toplota istog dodira. To je, kasnije, u stihovima, ali to je kasnije, i njena lepota. Uvek za njega. Svetleća. Koju je upoznala tek kroz te stihove........ Uvek za nju: njegova. 

Ono što su drugi videli i prepričavali, ono što se te večeri desilo, ono što je stiglo do mene kao priča o glumcu i pesnikinji, nije mirisalo na čaj. Bilo je: muzike, smeha, zbunjenosti, pa jedan šamar, četiri kolača, dve drugarice na sofi, dramska tišina i njegov glas, skoro nepristojno tih a jasan. Bilo je stihova. I okolnih sećanja.

Miris čaja dobila sam od Keti, mnogo kasnije.

– Kako da vam kažem: oni su uvek bili obični. Jednostavni do dosadnog. I tako drugačiji. Pevali su jedno drugom svaki dan i onaj ko ih je poznavao, ovako kako ih poznaje njihova ćerka, kroz izvesno vreme bi zaboravljao da su to njih dvoje – to dvoje – toliko je to bilo njihovo da je postajalo tako-treba. I da: svakoga dana u isto vreme. I šolje od belog porcelana. Čaj. I putovali su, često: na različitim stranama sveta po mesec-dva. Šolje su specijalno pakovane i bile uz njih, za čaj, u isto vreme, svakoga dana. Čaj od tajne mešavine. Svaki put drugačijeg mirisa....... svežine

______________________________________________________  

Kada se vrati/m:

izljubimo i:

znam. Al ipak malo

zagledam i:            

vidim njegove ruke

priču o nama

Još jednu

naslućenu

neslućenu 

toplinu

svežina