Ovo nije plaćeni tekst

Malopre sam se čula sa Srđanom Mitrovićem, nismo uspeli da se vidimo u Novom Sadu jer sam ja otpadala na nekom salašu, ali smo se dogovorili da se vidimo na Exitu...

Exitu?

Tako je blizu? Hiiii...

Leptirići u stomaku ili, što bi neki rekli - u rektumu, počinju da rade. Znam da će mi se smejati hejtersko-intelektualna elita, ali sam, hvala bogu, pelcovana.

Ima ljudi kojima je EXIT "žasu": loši bendovi (kaže se shit line up), nema dovoljno gitara, nema dovoljno toaleta, smrde toaleti, skupo je, skupljaju se samo narkomani, za razliku od strejtaške novokompovane folk scene, šta li već, gužva je, masa je bezveze što dolazi i garant kod kuće sluša Cecu. Ovo poslednje sigurno, ali šta ću im ja? Da li treba skener da stave na vrata, pa da one za koje se utvrdi da su imali nadnaravno novokomponovano iskustvo vraćaju nazad?

Treba. I ja ću držati skener kada ga izume, a do tada moramo da ulazimo unutra i hodamo kroz gužvu u strahu da se o nas očešala takva persona.

Najviše kritika dele oni koji imaju šanse a nisu dobili, ili nemaju ama baš nikakve šanse da dobiju VIP, ili bar besplatne karte. Za sva četiri dana. Moram priznati da sam i sama poželela par puta taj VIP. Prvi razlog obajsniću kasnije, a drugi je vezan za boravak na drugoj po veličini bini i blizinu VIP toaleta. Da ne obrazlažem. Priznajem ovoga puta i da sam se u više navrata, svesno i sa predumišljajem, ogrebala za VIP, ali samo toga radi i odmah sam vraćala kartu. I nisam osećala grižu savesti.   

Do sada sam na EXIT-u pogledala sve dane na svim festivalima. Rečju, nisam izostajala.  Godine 2002. sam ostavljala tromesečnu ćerku i odlazila svako veče na moju muzičku Golgotu. Hvala ti mama.

I naša deca su odrasla uz EXIT. Nisam toga bila svesna dok nisam čula kako se igraju u bašti:

-         Evo, ovo će nam biti kuća, ti si žena, ja sam muž, ja sad kao idem na poso, a ti ostaješ i kuvaš ručak, i imamo bebu, evo tu ćemo je staviti, to će biti krevetac, a ondak kada se ja vratim sa posla nosimo bebu kod mame i tate i idemo na EXIT...

Moć navike. Babe i dede već sa proleća počnu da planiraju:

-         Sine, kad vam ove godine pada eksit?

Primanje unučića do detalja mora biti isplanirano. Moraju da se isplaniraju ručkovi, šetnje, vikendi pre i posle festivala, roštilji sa kumovima i dedini "sastanci" sa radio amaterima. Da ih posle tog jednog sastanka dovedemo na main staig, svi bi se popeli  na binu...

Ja, dakle, volim EXIT.  Zbog muzike. Zbog načina na koji je nastao. Spadam u  one što se lože na Veliku binu. Ako na Petrovaradinsku tvrđavu - Novi Sad, Vojvodina, Serbia,  dolazi neki iole veći i bolji bend, ja ću biti tamo da ga čujem. Ako je loše odlazim, ali mi  bude malo neprijatno. Kao, pevač grupe The Cult će da vidi kako odlazim i užasno će se razočarati - baš u mene. Gine se u gužvi. U više navrata sam potajno mrzela sve one koji su na tribinima, a ja nisam, a znam da treba da je obrnuto, da ih ne zanima, da nisu zaslužili, ne vole nešto ni muziku, ali dolaze jel im je cool što su VIP, pa dođu budu viđeni. Zavist bih zatrpavala svakim novim uganućem članka (score: uganem na svakom festivalu članak najmanje jedanput), primljenim laktom u bubreg, ili - u ekstremno srećnim situacijama - ladnim pivom i početkom omiljene pesme.

Sve mogu da podnesem. Sa svakom festivalom rastu mi prag bola i tolerancije. Počela sam u gradskom busu, kada je velika gužva, da se smešim među svim onim oznojanim ljudima i klimam glavom u ritmu vetra koji dolazi kroz krovni prozor...Vzju...Vzju...Vzju...Vzju.... Najviše me obraduje kada prolazi pored "zgradilišta" - bine sa sa skelama, dizalicama, bagerima i pneumatskim bušilicama. Deep Hause.

Ako vidim četiri dobra koncerta, ispatilo se.     

Volim kako moj grad izgleda tih dana.

Volim što se tamo pričaju i neke pametne priče. Znam da se to delom čini zbog politike i kinte, ali nije važno, samo neka se priča. 

Volim ta četiri dana potpune oduzetosti i obuzetosti, posvećenosti i prekomerne toksikacije.

Volim što mi dođu prijatelji iz celog sveta. To što smo konačno na nekim mapama, a da nije vezano za sukobe i raspodele. Ucrtali su nas zahvaljujući muzici.

How cool is that?  

Volim i što će neki od vas doći.

Ima, naravno, i stvari koje me jezivo nerviraju, ali neću ovom prilikom o njima pisati. Ne mogu, mrzi me, žurim  i nisam u tom fazonu danas. Baš sam dobro raspoložena. Vi udrite, ako baš morate. 

PS. Srđžane, moračemo Bermet pre ulaska. Sastanak u četvrtak uveče. Može i kod mene.