Mitologija

U subotu mi se ženio brat. Od tetke. Malo li je na ova vremena kad se svi kolektivno razvode. Tim povodom smo, u petak, organizovali Igre bez granica, napetog karaktera. Igre su se odvijale mahom u hodniku i uključivale su saplitanje preko torbi, zaturanje tuđih i svojih stvari, medjusobno traženje po ostalim prostorijama, dozivanje i prebrajanje...dok je Žmu pokušavao da glumi Švajcarsku i neutrališe napetost...zbog čega smo ga do daljnjeg zatvorili u kupatilo. Da nas ne ometa u panici. Igre su finiširane uzimanjem svega, sem mačaka, što nam se našlo na putu i uguravanjem u lift.

Sledilo je putovanje, tokom koga se troje dece ludo čupetalo i džvanjkalo otpozadi, iskazujući svoje prirodne i neprirodne potrebe, Žmu je bio buba-mara i vozio bez tona, a ja sam bunarila po torbi, pokušavajući da prikupim naše pasoše, kojih ima taman za sabrana dela plodnijeg pisca.

Stigavši na cilj, Prestolonaslednika smo uručili tetki i delegirali za predstavljanje tokom prvog dela svadbe. Iako smanjeni za člana najvećih gabarita, impresivno smo upali kod Najbolje drugarice, raširili se k'o epidemija i započeli sa estetskim i kondicijskim pripremama za svadbu. Pripreme su uključivale i teži teoretski deo, podsećanje Žmua na sastav Mojih. E, tu stižemo na temu, koja zauzima prvo mesto u svim običajnim masovkama: porodica, familija, moji, njegovi, naši, njihovi...

Familija je mekša i glatkija reč, ali ja je nekako ne koristim, jerbo me asocira na crne, brkate, gurave babe, vruće sicilijanske kamenjare i koze, koje prati tiha muzika iz »Kuma«, deo prvi. Porodica mi, opet, preusko zvuči za sve što obuhvata pojam bliskih rođaka u majci Srbiji. U Sloveniji je lakše, pored vertikale roditelja, baba i deda, ozbiljni bočni rođaci su samo rođeni braća i sestre. Zbog toga samo oni i nose naziv »brat« i »sestra«. Svi ostali, od tetaka, stričeva i ujaka, to su »hladni rođaci«, svedeni na bratance i sestričine. Kod nas su stvari bitno komplikovanije. Zahtevaju stalno obnavljanje gradiva, proveru znanja i praktično korišćenje. Nivo zahtevnosti je ravnopravan sa grčkom mitologijom. Ili Biblijom. Negde kod dvanaeste strane više ne znaš ko je koga rodio i šta ko kome dođe.

Dobro je što ti na svadbama i ostalim porodičnim okupljanjima pomažu grupisanjem na Naše i Njihove. To je za pola lakše, ako se doda i pomoć publike, trebalo bi da radi. Samo što se uvek pojavi otežavajuća okolnost tipa »...bata Žikini iz Crnog Kala...kako se ne sećaš bata Žike?...« Stvar komplikuju i krajnje neobjašnjivi nazivi za neke od rođačkih veza. Tu nastupaju svastike, šurnjaje, zaove, šuraci...ozbiljan izazov za memoriju sećanja. I za domaće, a kamoli za zetove stranog porekla.

Moji favoriti su Zaova i Pašenog. Zaova zato što se kroz padeže sve teže izgovara, pa u selima ispadne i »bila sam kod zaave«. A i zvuči vrlo misteriozno, vuče na novootkrivenu biljku u mokrim amazonskim gustišima. Za razliku od nje, Pašenog zvuči krajnje šamanski. Vrlo vrhovno. Pašenog bi samo zbog zvuka, tokom izgovora, morao da ima bar tri đerdana medveđih zuba i zmijskih noktiju, pogled koji skenira prošlost i vlada budućnošću. Samo mu fale stepeni. Na primer Pašenog Trećeg Stepena. Dan prvi. Ako se ne varam i moj Žmu je Pašenog. Što stvarno vrlo zvuči. Još kad se skrati na Paša...prosto obožavam.

Šuraci i Šurnjaje su mi misterija. Potreban stepen rođaštva, da bi se dosegla titula Šurnjaje,  uvek zaboravim. Za razliku od Šuraka, Šurnjaja zvuči nušićevski. Šurak asocira na stari odevni predmet ili plod istrebljenog drveta. Mada ima i ton masovke – »...okupljeni Šuraci krenuli su u hladnu, neizvesnu  noć...«

Lakši činovi u prvom stepenu rođačke mitologije su Zetovi i Snahe. Zetovi su zgodna pojava, koja obično služi da ih ostatak šire porodice, posle prvog maženja, lako zeza...nisu na svom terenu, a pali su na fintu. Zetovi se, na običajnim skupovima, vrlo brzo udružuju i zajednički nastupaju, čuvajući jedan drugom leđa i medjusobno saučestvujući kada nekoga od njih, u srdačni zagrljaj, zgrabi Tetka-Strina-Baba-Ujna nenadano materijalizovana iz sumraka u kome se gubi horizont svečarskog stola. I dok Tetka-Strina-Baba-Ujna ljubi Zetov čvor od kravate, ostali Zetovi sapatniku šalju mimičke signale odgovora na pitanje:»Sine, je l' me se sećaš...strina Savka...« Domaći film, dve reči...

Snahe ili svakodnevno Snajke se kod Mojih Milenkovića vrlo dugo zovu Mladama. Dugačkog A. Godinama nakon što porodica privredi novu Snajku, istu prati i naziv Mlada. Zbog čega se oni manje domaći žestoko zbune kada na poziv »Mlada, 'odi, stigli gosti...Mlaaada!« iz neke bočne sobe izmili lako zgrbljena Mlada, koju je već dobro uhvatila slana. Ja sam Snajka kad me odvedu u Slavoniju. Tad' nisam na svom terenu i udružujem se sa drugim Snajkama, poslušno noseći svaki poslužavnik koji mi uvale. Okupljamo se u kuhinji i sve okrećemo glave, čim bilo koje dete pisne »Mama!«.

Bratanice, Sestrići, Sestričine i Bratanci su masovna pojava, koju ja uvek mešam. Nikako da pohvatam logiku titulisanja, ali mi zvuče vrlo pešački. Kasnije kada porastu, izboriće se za gore pomenute položaje i zvanja, koji će biti dodati njihovim osnovnim nazivima.

A svadba je bila lepa. I mlada, lepa i visoka. Nova Snajka. Žmu se dobro držao i dobio brojne pohvale od Mojih. Deca su se podsetila rođaka, bližih, daljih, rođaka od rođaka...Mojih. Naših.