Intervju sa Sonjom Biserko

Upravo sam danas uradio, za jedan zagrebački politički nedeljnik  intervju sa Sonjom Biserko. Pa pošto je intervju još "vruć", uz saglasnost urednice toga medija objavljujem ga na ovome blogu.

Sonja Biserko, Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, je sasvim autentična ličnost na društvenoj i političkoj sceni Srbije.

Njen rad, intelektualni i aktivistički napori na promeni i kultivisanju srpskoga društva, u široj srpskoj javnosti koju modelira jedna u suštini vrlo konzervativna, a u bitnim elementima i nacionalistička elita, redovno biva dočekivan «na nož» i prate ga burna reagovanja. I što god njeni oponenti reaguju žučnije, oštrije, i glasnije, već uvežbani posmatrač zna sigurno da je Sonja Biserko opet u pravu.

Teško je na srpskoj društvenoj sceni pronaći ličnost da je bila češće napadana sa raznih strana, podvrgavana medijskom javnom linču, difamirana i dehumanizovana do mere da je to zaista teško podnositi. I usprkos tome, ona ne odustaje ni za jotu. A samo i uglavnom zato što smatra da se srpsko društvo i srpska politika moraju brzo menjati ako Srbija želi da se promeni i postane normalna evropska država. Naravno, ona pri tome vrlo precizno identifikuje ta polja promene – suočavanje sa bliskom prošlošću i jasan diskontinuitet od politike devdesetih godina, puna saradnja sa Hagom, promena zvanične politike prema Kosovu, što brže uključivanje u evroatlanske integracije, mnogo aktivnija saradnja među zemljama u regionu, tretiranje svih vrsta manjina kao ravnopravnih društvenih aktera. Ove promene nisu moguće ako ih ne inicira kompetentna i moderna društvena elita, i Sonja Biserko je bespoštedan kritičar nacionalističke elite i njenih obrazaca koji su značajan uzrok zaostajanja Srbije za modernim, globalnim procesima.

U toku septembra ove godine u javni fokus je došao Izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji za 2007. godinu. Sadržajem tog, osmoga  po redu godišnjeg izveštaja, određeni pripadnici elite su se našli pogođeni i preko vrlo uticajnih medija otvorili neku vrstu društvene rasprave. I premda je njihova galama dosta izražena, a ponekad i zaglušujuća, u najširu javnost ipak dospevaju argumenti koje izveštaj nudi. Nervoza koju ispoljavaju nosioci društvene svesti koje izveštaj kritikuje, siguran je znak da je moć ideologije koju zastupaju u padu.

«Srpsko društvo bi bez Sonje Biserko i onoga što ona radi izgledalo lošije» - napisa pre neki dan na sajtu «Politike» jedan od čitalaca elektronskog izdanja tih novina, a povodom napada na nju. Nemam  sudu tog čitaoca šta oduzeti.

G. Biserko, Vaš izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji za 2007. godinu, izazvao je protekloga meseca burne političke rasprave u Srbiji. Za početak nam kratko recite nešto o izveštaju, koliki je njegov obim, šta je predmet vaše analize i razlikuje li se on metodološki od izveštaja koje Helsinški odbor Srbije radi već osmu godinu za redom?

Izveštaj HO za 2007. godinu pod nazivom “Samoizolacija - realnost i cilj”, publikovan u maju  2008. god. Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava je projekat naše organizacije koji se sprovodi već osam godina. Svaka publikacija ima za cilj da detektuje najbitnije probleme u zemlji koji usporavaju ili potpuno blokiraju njenu perspektivu. U pisanju izveštaja učestvuje celokupan tim Helsinškog odbora (zaposleni i saradnici), traje mesecima, podrazumeva brojne konsultacije i sugestije svih autorki i autora. Kao krajnji rezulatat javnosti je dostupan materijal koji predstavlja analizu svih važnijih sfera srbijanskog društva (Vlada, Skupština Srbije, verske zajednice, Univerzitet, vojska, civilno drustvo, manjine, regione, poput Vojvodine i Sandžaka,  mediji i dr.). Ljudska prava se brane i ovakvom kritičkom analizom političke situacije u zemlji i  kao takva ljudska prava su, više nego išta drugo - političko pitanje. To pokazuju i istorijske činjenice njihovog “nastanka”: Univerzalana deklaracija o ljudskim pravima usvojena u Generalnoj skupštini UN 1948. godine, a  proizašla je iz masovnih kršenja ljudskih prava u nacističkoj Nemačkoj;  kasnije je doneta i Evropska konvencija o ljudskim pravima koja je ratifikacijom u Srbiji 2003. god. postala dio našeg unutrašnjeg pravnog sistema.  Oni koji hoće da gurnu na marginu delatnost nevladinih organizacija kao što je HO često se služe argumentom da “naš posao nije da se bavimo politikom”. Problem za one koji krše ljudska i manjinska prava jeste upravo u ovoj delatnosti, jer za razliku od državnih institucija i stranačkih „potreba”, nevladin sektor ima mnogo širi prostor za kritiku stanja društva. Zato se i nastoji da se taj  prostor  suzi, gurne u područje “konkretnih” problema građana,  koji kao da suštinski ne zavise od odluka prošle i sadašnje  srbijanske “vrhuške”. Neretko,  kritika koja dolazi iz nevladinog sektora  se percipira kao opasna i  uvek čini neke pojedince osetljivim na njihovim pozicijama, tako da oni pribegavaju isprobanim metodama diskreditacije.

Izveštaj je dovršen i publikovan negde u maju ove godine. Kako tumačite to da je ovoliku pažnju dobio tek četiri meseca kasnije? Koji su to društveni krugovi u Srbiji koji se posebno osećaju pogođenim i koji su digli priličnu buku  oko pojedinih delova izveštaja?

Timing za ovakvu kampanju je veoma zanimljiv. Koincidira sa opštom „transformacijom“ političke scene u Srbiji u pravcu  ponovne homogenizacija, sabornost i unisonosti u odnosu na državno pitanje. Posebno je zanimljivo prerušavanje Tomislava Nikolića u naprednjaka i liberala, čime se svetu nudi kao prihvatljiva evropska desnica. Sve što je rekao o svom prerušavanju svodi se na „ne ponovilo se ono u čemu sam i sam učestvovao“.  Neočekivani rezultati  majskih izbora zatekli su konzervativni blok, jer se očekivala  pobedai Tomislava Nikolića, što bi, zajedno sa Koštunicom i Veljom Ilićem učvrstilo radikalnu desnicu na duži rok, s obzirom na objektivnu slabost prodemokratskih snaga. Pomeranje preioriteta gradjana Srbije ka egzistencijalnim pitanjima  i njihova racionalizacija zatekla je srpske nacionaliste nepripremljenim. Koštunica nije uspeo da dobije izbore na kosovskom pitanju bez obzoira što je imao gotovo potpunu kontrolu nad medijima. Potpisivanje energetskog sporazuma sa Rusijom, te inicijativa Srbije u Generalnoj skupštini UN za ocenu legalnosti nezavisnosti Kosova pred Medjunarodnim sudom pravde u Hagu, zatim odbijanje EU da aktivira Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom zbog neizručenja Ratka Mladića, radikalizacija RS,  sve su to faktori koji govore o tome da Srbija još uvek nije odustala od svog državnog programa. Proevropska vlada Borisa Tadića je za veoma kratko vrema istoipila svoj proevropski potencijal zbog ogromnog pritiska konzervtaivnog bloka. Srbija se polako učvršćuje na neutralnoj poziciji, onako kako je to formulisao Koštunica u prethodne dve godine. Situacija u Srbiji se ne može razumeti bez razumevanja uloge Rusije i njene strategije na Balkanu. Srbija i status Kosova su sada u funkciji suprotstvljanja EU i SAD sve dok se ne uspostavi novi balans u medjunarodnim odnosima.

S obzirom da je u Izveštaju obuhvaćen čitav spektar institucija, mnogi se osećaju pogodjenim.

Od SPC, Univerziteta do Akademije, odnosno upravo onaj krug koji je formulisao velikodržavni projekt  iza kojeg još uvek stoje.

Čini se da ste u posebno apostrofirali dve institucije. Jedna od njih je Pravni fakultet u Beogradu, a druga su školski programi, odnosno udžbenici iz kojih deca uče o bliskoj prošlosti. U čemu je značaj ova dva pitanja?

Rekla bih, ipak najviše Pravni fakultet. Pravni fakultet je imao veoma važnu ulogu u legitimisanju Miloševićeve politike, zatim u negiranju Haškog tribunala. Ta institucija je bila  od ključnog značaja i za  Koštunicu. U Izveštaju se Pravni fakultet identifikuje kao jedan od generatora srpskog nacionalizma, ali  i institucija koja veoma vešto relativizuje odgovornost za raspad Jugoslavije. Posebno su fokusirani na negiranje genocida u Srebrenici i odbranu optuženika u Hagu, sada Šeselja i Karadžića, a pre toga Miloševića. Mislim da je najbolja ilustracija stanja duha na tom fakultetu rekacija bivseg studenta tog fakulteta koja se pojavila na sajtu e-novina. Naime, on kaže:

“Ono na šta bi ja kao student pravnog hteo da ukažem je da je apsolutno tačno da mnogi profesori predavanja i vežbe koriste za raspirivanje extremnog nacionalizma,degradaciju ljudskih prava,kao i povećavanje antihaskog lobija. Lično sam bio prisutan kada je profesor pričao kako je LDP (Liberalno demokratska partija)  protivustavna, i tražio da ponavljamo da je Čeda (Jovanović, pr.a.) psihopata u horu (tužno,ali istinito), kao i da je b92-antisrpska tv, potom kako SRS nije nikakva nacionalistička ,već stranka desnog centra. Ispiti se koriste za raspirivanje teorije zavere, profesori pričaju o svesnim i "nesvesnim" srbima. NGO grupe se direktno predstavljaju kao strani plaćenici....mogao bih da nabrajam do sutra sta sam sve kao student video i čuo svojim ušima i ocima.Ono što karakteriše atmosferu na faxu je mržnja i strah”.

Vaši oponenti, a u Srbiji ih je značajan broj, pogotovo u tadicionalističkim institucijama, tzv. „nacionalnim medijima”, Univerzitetu,akademiji i „Novoj srpskoj političkoj misli”, optužuju vas da ste sastavili neki spisak „nepodnobnih”. Meni je zanimljiv tekst koji je u „Politici” objavila uprava Pravnoga fakulteta u Beogradu kao reakciju na izveštaj, gde oni ne pominju niti negiraju ono što u izveštaju stoji, već ističu svoje zalaganje za evropeizaciju fakulteta i nastave. Kako to tumačite?

Čini se da je Izveštaj pročitao jedino Slobodan Antonić koji je u Pečatu (nedeljnom listi Milorada Vučelića) pre tri nedelje objavio prikaz, odnosno uputstvo za odstrel. Kasnije su to preuzeli svi ostali mainstream mediji, čak i Sport.  Taj spisak je  napravio sam Slobodan Antonić, jer se ti ljudi u našem izveštaju citiraju kao ilustracija antievropskog, antihaškog stava. Pravni fakultet je neočekivano oštro reagovao, očigledno u pokušaju da negira sve navode kako bi odbranio svoju poziciju u svetu.  Oni sada učestvuju u raznim medjunarodnim projektima. Činjenica je da su brojni liberalni profesori proterani sa tog fakulteta i da su oni koji su još ostali pod stalnim pritiskom. Upravo su oni ti koji saradjuju sa svetom. Meni se čini da su sve ove reakcije više doprinele popularizaciji Izveštaja nego njegovoj demonizaciji.  Reakcije pokazuju da su  mnogi od  njih uznemireni i da po prvi put shvataju da se njihova prošlost ne može staviti pod tepih. Ovako neodmerene reakcije izavale su pažnju javnosti i na neki način otvorile pitanje odgovornosti i dela srpske elite.

Iz Izveštaja je vidljivo da smatrate kako je Srbija tokom 2007. potpuno stala u približavanju Evropi, da se čak dogodila regresija  i da taj trend neprekinuto traje od Đinđićeva ubistva. Smatrate li da je danas, pred kraj 2008. godine situacija nešto povoljnija?

Karakter političkih promena u Srbiji 5. oktobra 2000. godine  i kasnije  decembra 2003. (nakon ubistva premijera Djindjića) nije obezbedio konsenzus u pogledu bazičnih savremenih  vrednosti, uključujući i ljudska prava,  na kojima srbijansko društvo treba da počiva. To se odražava  i na javni diskurs kojim dominira argumentacija o “ugroženosti srpstva” i “zaveri sveta” protiv Srba zbog njihove slobodoljubivosti. U tom smislu poricanje odgovornosti za zločine i masovna kršenja ljudskih prava je “logična” posledica strategije srpskih elita koje sprečavaju otvaranje dijaloga na tu temu. Za tranzicijske zemlje poput Srbije ustavna demokratija se postavlja kao ideal koji stremi uspostavljanju novog demokratskog poretka, redefinisanju prošlosti i oblikovanju budućnosti. Taj cilj u velikoj meri zavisi od karaktera, odnosno kvaliteta promena. Kada je o  Srbiji reč, može se reći da je 5. oktobar 2000.godine u tom pogledu ostvario minimum, odnosno samo je uklonio Slobodana Miloševića sa političke scene. Nije postignut politički konsenzus o evropskoj budućnosti Srbije uprkos  naklonosti EU i njenom angažovanju da se Srbiji olakšaju uslovi za to. Tragična sudbina reformskog premijera Zorana Djindjića dodatno je otežala promene u pravcu ustavne demokratije.  Ustav Srbije koji je donesen krajem 2006. godine takodje pokazuje antimodernu tenedenciju u definisanju savremene države.

Zato je 2007, za Srbiju još jedna izgubljena godina. Razlog za to je prvenstveno to   što je, u suštini, nacionalizam bio i ostao dominantna politička opcija koja do sada nije dobila respektabilnu alternativu. Mainstream srpske političke klase i elite nije se odrekao teritorijalnih pretenzija. Srbija nije mogla ostvariti funkcionalnu modernu državu jer je državnom pitanju (ekspanziji) uvek davala prioritet na štetu  civilnih vrednosti, suvereniteta gradjana i participativne demokratije.

U procepu  izmedju  Zapada i Istoka, demokratije i haosa,  konzervativne snage su blokirale evropsku orjenatciju Srbije. Cela godina je protekla u sučeljavanju dve opcije, dva tabora. Dilema Istok-Zapad u Srbiji  nije nova, ona je, takoreći, neka vrste vertikale dvovekovne srbijanske političke scene.

Medjutim, pobeda proevropske koalicije u maju 2008. godine, zatim ratifikacija Sporzuma sa EU i Sporazum o Partnrstvu za mir  s NATO, jesu značajni pomaci za Srbiju. To su mali koraci ali ipak po prvi put je uspostavljen minimum koji Srbiju stavlja na evropski kolosek. Nesrećna je okolnost što Rusija sada instrumentalizuje Srbiju i Kosovo za svoje nadmetanje sa EU i SAD. Nažalost, srpska elita je dobrovoljno pristala na ulogu  koja je ponižavajuća i kontraproduktivna kada su u pitanju državni interesi  Srbije. Pogotovo imajući u vidu da su istinski prioriteti Rusije, ne Srbija, nego odnosi sa Evropskom unijom i SAD.

Kako procenjujete trenutna politička gibanja u Srbiji, naročito vezano za odnos srpske politike prema Kosovu, saradnju sa Hagom, sve vidljivijim prisustvom “ruskoga faktora” u Srbiji, raspadom SRS-a?

Konzervativni blok nije prihvatio poraz na majskim izborima, niti je prihvatio brzo priključivanje Srbije EU i NATO.  Ono što je na delu je pokušaj neutralizovanja aktuelne vlade u čemu se uglavnom i uspeva. Nije uhapšen Mladić, vodi se inicijativa u UN, zahtevaju se novi pregovori o statusu Kosova, traži se njegova podela, oslanja se sve više na Rusiju  na medjunarodnoj sceni.  Istovremeno se usporavaju i reforme u vojsci kako bi se sprečilo pristupanje Srbije NATO. Govori se o povećanju vojske za 2000 hiljade vojnika, dok sve zemlje u regionu smanjuju svoju vojsku u skladu sa NATO kriterijumima. Konzervativni blok smatra da Srbija treba da bude najjači vojni akter na Balkanu, a sada to može samo povećanjem broja vojnika. Usporavanje evroatlanskih integracija je promišljena taktika, jer ulazak u EU i NATO znači kraj državnog pitanja, odnosno njegovo zatvaranje. To i jeste glavni razlog odbijanja Srbije da donosi strateške odluke. Takvim ponašanjem ona ide na ruku Rusiji. Rusija, doduše tvrdi da nema ništa protiv toga da Srbija uđe u EU, ali da ne bi bila sretna ako Srbija postane članica NATO. Nakon zahteva Crne Gore da što pre pristupi NATO, sledila je pretnja o povlačenju ruskog kapitala iz Crne Gore. A Bosna je blokirana preko RS, koja se ekonomski sve više vezuje za Srbiju. Rusija je preko svoje ekonomske strategije prema Balkanu uspela da, bar privremeno, opstruira proces bržeg integrisanja Balkana u Evropu. Srbija i Kosovo su sada taoci ruske politike. Teško je očekivati da će se Rusija odreći Kosova kao argumenta u nadigravanju sa EU i SAD.

Kako vidite današnje odnose među državama u regionu i u kom smeru će se oni kretati narednih godina? Šta bi Srbija, odnosno srpska politička elita trebala uraditi da se ti odnosi i ukupan život u regionu popravi?

Prava normalizacija odnosa u regionu zahteva nekakav minimum. Po mom dubokom uverenju to je razumevanje raspada Jugoslavije i uloge Beograda i JNA u tom raspadu. Bez toga nema  suštinskog pomaka. Činjenica je da je region delomično obnovio ekonomske odnose i donekle na polju  kulture. Na delu je prilično intenzivna komunikacija na nivou porodica, civilnog društva i posebno mladih. To je veom dobar pokazatelj koji govori da region teži normalizaciji. Kako stvari sada stoje sa srpskom elitom, nema još izgleda za ozbiljnije otvaranje u tom pravcu. Upravo je u našem izveštaju ukazano na  veoma organizovanu akciju, posebno na univerzitetu,  ka relativizaciji odgovornosti, negoranje genocida u Srebrenici, promovisanju teorije o zaveri Zapada protiv Srbije i sl. Takodje, a i to je sada veoma osporavana ocena iz našeg izveštaja, mediji u Srbiji, načinom na koji prate zbivanja u susedstvu, ne doprinose obnovi poverenja i generalno, uspostavljanju dobrosusedskih odnosa medju novoformiranim državama.

Koliki je značaj i jeli porastao uticaj političke alternative u Srbiji poslednjih godina? Osećate li manji ili veći pritisak nacionalističkih snaga i traje li još proces dehumanizacije jednoga broja ljudi među kojima ste svakako i vi, još izvestan broj ljudi iz NVO sektora i političkih stranaka proevropske i prozapadne orjentacije?

Političa alternativa je u Srbiji uvek bila marginalna, ali je i uvek postojala. To se odnosi kako na političku opciju (u ovom slučaju LDP i još neke manje partije), tako i na deo civilnog društva, posebno NVO koje se bave ljudskim pravima i suočavanjem s prošlošću. Srbija spada u zemlje  koje još uvek ne prihvataju koncept ljudskih prava kao dostignuće savremenog sveta, i zato postoji  veliki otpor prema svim grupama koje promovišu taj koncept. Svaka ozbiljnija kritika institucija  doživljava se kao akcija „unutrašnjih neprijatelja“ i takve organizacije i pojedinci, gotovo u pravilu prolaze  medijsku torturu, a često i ozbiljnije represivne mere. Nedostatak liberalne opcije koja bi iznela evropeizaciju Srbije je ozbiljan problem I zato ce tranzicija Srbije biti spora sa brojnim opstrukcijama. Medjutim, to je jedina alternativa koju Srbija ima i u tom smislu ja sam optimistična kada je u pitanju budućnost Srbije i regiona.