Selo

Dub.
Moje selo.
Tu sam,kao dete iz grada, osetio duh srpske patrijahalne porodice...nacin zivota koji pripada proslosti,ali proslosti koja jeste ... ili moze biti ... vrelo sadasnjosti...
Moji preci,po dolasku iz Hercegovine,u 18veku,sazidali su Crkvu od drveta,bez i jednog eksera. Njima tada, novu, a nama potomcima - Staru Dubsku Crkvu, seosku relikviju.
Moj deda, po ocu, Nedeljko bio je seljak i ratnik. Balkanske ratove, napad AustroUgarske, nemacki prodor, povlacenje preko Albanije, lecenje u Bizerti, Solunski front, sve je preziveo u tih 6 godina.
Ali, kad se vratio, saznaje, da njegova zena nije ... umrla je pred njegov povratak, a kcer,Stana, od 7 godina ga je cekala...
Ozenio se, godinu dana potom, Stamenom, koja je iza sebe, imala brak sa dvoje dece, koje je morala ostaviti, po tadasnjim obicajima familiji ,u ratu poginulog, prvog supruga. Sa Nedeljkom rodila je 3 sina. Dva meseca po rodenju najmladjeg, Djordja,moga oca, Stamena umire.
A Nedeljko, imao je jos jedan brak ... i poziveo je ... do mog rodjenja i jos par meseci potom, kad umire u osamdesetdrugoj ...
Na selo sam isao kod strica Velisava, a na Drinu, na pecanje, vodio me je drugi stric - Miroljub.
To su mi drage slike iz detinjstva: selo i reka...kao obicaj i vreme, kao tradicija i kultura ... sto se vremenom menjaju ... sa dogadjajima koji se redjaju ...

... (u mirisu balege i sena, u zalogaju beloga sira i crnoga S'Potocare hleba) ...

Jedne noci, tu na selu, kod moje strine Ruze, sve zene zaseoka okupile su se na prelu.U velikoj slavskoj sali, posedalo je njih dva'es't , po klupama. U krug su uspravile presilce ... ko chigru zavrtela vretena, da motaju vunicu ... Prede se vunica , al' ispreda se  i prica ... razgovaraju seljanke: kako valja ziveti, kako da se slavi, kako da se  tuguje ...
Jedna od nijh pomenula je sestomesecnicu,da se pokojno(j)me daje i cetrdeset dana i godisnjica, da sest meseci za pokojni(cu)ka treba razobicajiti, zbog velikih troskova...
Druga gundja: 
-Tako ne valja ... Tako niko ne radi ...  Sta ce svet da kaze ?
Kad ova prva oshtro reche:
-Brigame za druge! U nasim kucama bice kako mi odlucimo!
Tad obe zacutase ... u trenu svadja, pa tisina ... al' brzo je prestala ... raspricase se sve druge seljanke, razmotrise temu... rauchnase, izrachunase, pa se dogovorishe:
U njihovom zaseoku nijedna kuca vise nece  davati sest meseci za pokojnika...samo 40 dana i godinu.
Deca su to gledala i slusala ... i ja sa njima...
.....
Sada,2008-me,kad se setim njihove vrednoce i prakticnosti ... i prozivljenih gluposti u drustvu (a narocito u Skupstini), u poslednjih dvadesetak, mojih srednjih godina, pomislim, ako mi Srbi stvarno zelimo promene, mi moramo dobro da preispitamo ulogu zena u politici. Srpska, narcisoidna, naglasheno mushka politika je porazhena u svetu, ("u gostima")  ali na domacem terenu jos i te'kako zivi i dobija ... a svima pravi veliku shtetu. Mi moramo menjati bumbarski-puvadzijski-machizam koji je u prometu... u svakom vidu(-a ima i takvih zhena)  i na svakom nivou... U svim porama drushtva.

Nase zene, vec generacijama, imaju u sebi ugradjenu brigu prema okolini ...  TakvaPreSvega zenska briga, dobro uoblicena, preneta i na muskarce, nasa je sansa. Malo je briznih i prakticnih muskaraca medju politicarima - takav je bio mozda, samo - deka Avram ... a takvi su bili moji stricevi i moj otac ... pa zato, mozda, mislim da nam treba vise zena politicarki...