Kako sam 13 dana dojila moje Oči Plave

U jednom periodu života imala sam nadimak "Fosna". To je bio direktan komentar na veličinu mojih grudi, gde me je majka priroda krajnje nepošteno zakinula. Joj, radosti moje, kad su počele da rastu ko pečurke posle kiše nakon što sam ostala u drugom stanju! Čudo su mi za samopouzdanje učinile, u devetom mesecu trudnoće umalo se nisam pobila s jednim čovekom na parkingu, dva puta većim od mene (Ti će' mi kažeš da ne mogu tu da parkiram! Dođi 'vamo ako smeš!). Svu sam snagu iz njih crpela, čini mi se, ko Popaj iz spanaća.

Kao "načitana buduća majka" (prim. aut.: titula potiče od jednog belog mantila, koji mi se s neverovatnom dozom poniženja u glasu obratio: "A, ti si jedna od onih načitanih, a?"), plan mi je bio da svoje dete dojim minimum šest meseci, a uz božju pomoć, možda i celih godinu dana. E, kad bi sve išlo po planu...

Nakon hitnog carskog reza, po nekakvom glupavom protokolu porodilišta, smeste me tri dana na intenzivnu negu. Isti protokol zabranjuje da se bebe unose na intenzivnu negu, kao i da majka s intenzivne nege obilazi bebu na neonatologiji. Tri dana plačem, tri dana dete ne viđam. Doneli ga jednom, kršeći protokol, da mi ga pokažu na udaljenosti od 2 metra, da ne bih nervni slom dobila, ali mi ne daju ni da ga pipnem, a kamoli podojim.

Naravno, dojke nabrekle, hoće da puknu, ali mleko ne izlazi. Onako "načitana", ja znam da treba da glumim kravu i da se muzem, te drljam po njima gore-dole, levo-desno, i sva se ozarim kad izađe koja kap. I tako one bole, ja drljam, trljam, plačem, brojim sate i tešim se... samo da pređem na "Baby Friendly" odeljenje, pa ću da si imam svoje dete pored mene 24 sata...

Svanuo je i taj dan, četvrti u životu moga sina! Konačno mogu da pipnem svoje dete, joj radosti moje! Smeštaju nas u sobu broj 8. Dolaze dve babice da mi pokažu kako da ga podojim. Donose mi stolicu, da sednem na nju, jer ima naslon, jer je tako lakše nego ako sedim na krevetu, ali me istovremeno upozoravaju da stolicu obavezno sakrijem, jer protokol bolnice ne dozvoljava stolice u sobama. Ako je čistačica vidi, ima da je odnese. Gde bih uopšte mogla da je sakrijem u sobi, a da je čistačica ne vidi - ne kažu.

Pripremi se, pozor... SAD! Zinulo moje dete, zgrabilo dojku pa ne pušta! Meni zvezde pred očima, suze niz obraze, krik iz grla. Babice kažu: tako mora, to je normalno, proći će. Oduševljene su načinom na koji moj sin sisa, kažu da se nakon tako dugog odvajanja od majke nagon za sisanjem često izgubi. Zašto onda uopšte odvajaju bebu od majke na tri dana - ne kažu. Nagađaju da li će mu ostati plave oči. Ona starija garantuje da hoće. Deset minuta kasnije, pokazuju mi kako da sinu zapušim nos da bi ostavio dugoočekivanu dojku, i premestim ga na drugu. Opet zvezde, opet suze, opet krik. Ali, trpim. Pa, rekoše mi da tako mora. Proći će i ovih deset minuta.

I prošlo je. Babice kupe pinkle, odlaze u nepoznatom pravcu. S vrata kažu: izmuzavajte se. "Pa, kad ponovo da ga podojim...?" BAM! Zatvoriše se vrata za mnom i za mojim sinom. On zaspao, ostavio me na miru da glumim kravu. Ceo taj dan, ja sam njega dojila na svaka dva sata po dvadeset minuta, imitirajući što vernije mogu ono čemu su me babice naučile, i potom se izmuzavala.

I pade mrak. Meni dojke krvave, izgrižene, u krastama. Od belih mantila, niko da me obiđe.  Ja neispavana, u bolovima, sama, uplašena, shvatam da je došlo vreme da ga ponovo podojim. Počinjem da plačem i pre nego što sam ga uzela iz kolevke, i pre nego što sam ga na dojku stavila, znajući šta me čeka - zvezde, krik, suze. Ali, idem hrabro napred, orjentišem se nekako gledajući i kroz te suze, uzimam ga iz kolevke na podoj. Pripremi se, pozor... SAD! To više nisu zvezde. To je sam centar pakla. Krv počinje da se sliva niz dojke od rani koje mi je gladni sin otvorio. Ne, ovo nije u redu. Ja ovo ne mogu više da izdržim. Ja se moram odmoriti, ili ću nervni slom doživeti. Izlazim iz sobe da pronađem dežurnu sestru. Veče je, 9 sati.

"Molim vas, možete li da mi nahranite dete? Ja sam ga ceo dan dojila, ali pogledajte šta mi je napravio. Stvarno ne mogu više. Užasno me boli."

"Dohranjivanje je u ponoć."

"Znam, ali on je sad gladan. Plače."

"Ne mogu ništa da vam pomognem, dohrana se ne priprema pre ponoći, kuhinja je zatvorena."

"Dobro, onda ću ja da pozovem mog muža da mi donese Bebelac, ja ću da ga nahranim, samo da li će ga na ulazu pustiti?"

"Nije dozvoljeno unošenje bilo kakve hrane za bebe na odeljenje."

"Znam, ali šta onda da radim?"

"Čekajte ponoć."

Vraćam se u sobu broj 8, uzimam svog rasplakanog sina u naručje. Šetam gore-dole po sobi. Plače on, plačem ja. Kuka on, kukam ja. Mislim se: kakva sam ja to majka, kada sina ne mogu da nahranim? Nije trebalo uopšte ni da imam dete, kad ga puštam da gladuje. Ali, sama pomisao na bol od ponovnog stavljanja na krastave, ranjive, krvave grudi jedino uspeva da mi plač pojača, nikako da me na podoj navede. I tako od 9 uveče do ponoći... puna tri sata. Isplakasmo se pošteno on i ja, četvrti dan njegovog života. Niko se nije našalio ni da zaviri u sobu, da proveri kako smo, da pokuša bar da nas uteši, iako je naš zajednički plač odjekivao hodnicima tri sata. Sami smo ostali svo to vreme - moj sin i ja.

Nahraniše ga u ponoć, a onako usput konstatovaše da ja njega uopšte ne dojim kako treba, da on vuče ali slabo šta izvuče, jer se ne izmuzavam pravilno, sve je začepljeno, mleko ne izlazi napolje. Zato mi je kraste napravio. Trebalo je već prvi dan nakon porođaja da se izmuzavam, zar nije došla sestra na intenzivnu da mi pokaže kako to pravilno da radim i da me proveri?

Pa nije došla, sunce joj kalajisano, belog dana više ne videla!

"Pa šta ja sad da radim?" Donesoše mi nekakvu pumpicu i rekoše da s mužom ne stajem dok bočicu od 250 ml ne napunim. U četiri ujutro, bočica je tek napola puna, a ja pumpam i spavam istovremeno. Bar mi je sin sit i spava. Pile majkino.

Kada sam onako sa sve pumpicom na sisi zaspala - ne znam tačno. Znam samo da je u 6 ujutro u sobu ko furija uletela čistačica, i dok sam ja bila bunovna i u polusnu, iznela napolje stolicu. Usput mi probudila dete. A on, pile majkino, gladan. Puna samopouzdanja, uzimam da ga podojim na krevetu, bez mogućnosti da se na išta naslonim, jer stolicu furija odnela. Pripremi se, pozor... SAD! To više nisu ni zvezde, ni centar pakla. To je putokaz za ludnicu. Dovedite čike u belim mantilima - ja upravo doživljavam nervni slom. Spuštam rasplakano dete u kolevku, izlazim na hodnik, spuštam se na kolena ispred stola dežurne sestre, sklapam ruke u znak molitve i kroz plač jecam: "Molim vas, nahranite mi dete! Molim vas nahranite mi dete! Molim vas, nahranite mi dete!"

Sjatiše se beli mantili sa svih strana, shvatili i oni da je vrag odneo šalu. Odnesoše dete da ga nahrane, mene nakljukaše bensedinima, obilaze me na pola sata. "Kako je, majka? Sad će neko da dođe da vam pokaže kako da sredite dojke. One su totalno začepljene, pa vi uopšte ne možete s takvim dojkama da dojite." I stvarno dolazi neko, pokazuje mi da pritisnem ovde, da pritisnem onde, da trljam ovde, da trljam onde... Ja se trudim, hoću, ali ne ide. Ništa se ne dešava. U telefonskom razgovoru, kuma mi kaže da je jedini lek da me neko drugi - ko zna šta radi - izmuze i sredi mi dojke, pa tek onda bilo kakvi moji napori mogu da održavaju to stanje. Sama to da uradim - nema šanse. Kuma mi, preko neke svoje veze, nalazi sestru (koja inače radi u istom porodilištu) da mi sredi dojke. Nakon što joj u desni džep belog mantila zadenem 10 eura. To je, rekla mi kuma, važeća tarifa.

Sat vremena kasnije, dojke su sređene, a ja iscrpljena od bolova i stresa padam u slatki san. Popodne mi vraćaju dete, i mada sam i dalje pod užasnim bolovima, ohrabrena činjenicom da će dojke sad da rade normalno, podojim ga kroz suze i krikove. Pa pumpicu u ruke, dok ne napunim bočicu. Krastama i ranama na bradavicama nema leka. To prosto mora da se trpi, jer dohrana je dva puta dnevno - u podne i u ponoć - a to nije dovoljno da grudi odmorim i rane zalečim. Tešim se... samo da dođem kući!

Svanuo je i taj dan, sedmi u životu moga sina! Idemo kući! Zbogom porodilište i beli mantili, dabogda vas moje oči više nikad ne videle!

Šest dana kasnije, nakon režima u kome sam ga danju dojila kroz plač i krikove, a noću ga moj muž hranio što izmuzenim mlekom, što Bebelacom, moje su se grudi potpuno oporavile. Ustajem po prvi put u 2 ujutro da ga i noću podojim. Pripremi se, pozor... ŠTA JE OVO? Kakav je ovo plik na dojci? Vidi, imam jedan i ovde višlje, na vratu. Ček da vidim na ogledalu. Jao mene, evo jednog i na licu!

"Jel' to 'Halo Beba'?"

"Jeste."

"Vidite, takva i takva stvar, bilo ovo, bilo ono, ja sad ustala da ga podojim, ali imam nekakav plik na dojci, i na vratu i na licu, pa ne znam sad da li smem da ga dojim, šta je to?"

"Kako izgleda plik?"

"Pa, šta ja znam, onako, kao kad se opečem, pa se napuni vodom."

"Meni to liči na ovčije boginje."

"Ma, nemoguće, ja sam to preležala kao dete."

"Ne znam, stvarno. Idite kod lekara ujutro. Nemojte dotle da ga dojite."

U naredna dva dana obilazim lekare.

Lekarka opšte prakse: "To su ovčije boginje. Prestanite da dojite. Izbegavajte dete."

Infektolog: "To su ovčije boginje. Prestanite da dojite. Izbegavajte dete."

Pedijatar: "To su ovčije boginje. Prestanite da dojite. Izbegavajte dete."

Ginekolog: "To su ovčije boginje. Prestanite da dojite. Izbegavajte dete."

Ubediše me, NESREĆNICU i GLUPAČU. Tek 84 sata nakon izbijanja prvog plika, došla sam sebi i počela da googlujem.

Internet: "Bebu treba odvesti na infektivnu kliniku da u roku od 72 sata od kad je majci izbio prvi plik primi vakcinu koja će joj obezbediti kratkotrajnu zaštitu, ali dovoljnu da i ona ne dobije ovčije boginje od majke. Dojenje treba nastaviti."

Dvadest i petog dana svog života, moj je sin dobio ovčije boginje.

A oči mu jesu ostale plave.

**********

Danas, drugog dana svetske nedelje posvećene dojenju, dok se B92 bavi problemom dojenja na javnom mestu, ja umesto u malograđanštinu, biram da prstom uprem u lekare i lekarsko osoblje. Ja i moj sin, moje Oči Plave, optužujemo ih za:

1) neznanje

2) nezainteresovanost

3) neljudskost

A novinarima bih preporučila da se manu evropskih tema dojenja na javnom mestu, i umesto toga udare u centar balkanskog problema. Odgovor na pitanje zašto manje od 25% majki u Srbiji doji svoju decu tražite, pobogu, u porodilištima, a ne na javnom mestu!

**********

DOJENJE U SRBIJI

Problema je bilo jer nisam imala pojma šta treba da radim. Pumpice su bile zabranjene, mleko mi se nakupilo, tako da je to bilo veoma bolno iskustvo. Konačno je došla sestra kojoj je moja majka platila da mi pomogne i pokaže šta da radim. Kengurica 026 (Beograd: Naroni front, 1997)

Nisam imala nekih naročitih problema sa dojenjem, ali naravno da me sestre nisu podučile. Više su mi pomogle žene u sobi. Bilo nas je 8. Kengurica 017 (Kruševac, 2003)

Problema je bilo jer su bebe dohranjivali pre podoja - svaki put kada su mi doneli bebu, on je bio sveže musav od veštačkog mleka, i naravno da je spavao i nije bio zainteresovan za dojenje. Drugi dan su mi se upalile grudi od mleka, i bebin tata mi je prošvercovao na odeljenje pumpicu za mleko. Sestra je poludela kada je videla tu pumpicu, ali sam joj smireno objasnila da će morati da se bije sa mnom ako ima nameru da mi je oduzme. Na kraju se izdrala na mene da ću dobiti mastitis, i odbila da komunicira sa mnom tokom celog mog boravka u bolnici. Sa dojenjem je posle donošenja pumpice sve bilo u redu, i beban je srećno dojio do godinu i po dana. Kengurica 026 (Beograd: Višegradska, 2001)

Dok moja majka nije uletela vrišteći posle 4 dana u sestrinsku sobu u Frontu da zadavi neku proizvoljnu sestru iz laktacije, nikoga nije interesovalo šta se dešava sa bilo čijim grudima. Onda je došla 1 veštica i isterala mi oči iz glave. Zapamtila tehniku zauvek! Kengurica 016 (Beograd: Narodni front, 2002)

Pojavile su se, u dve rečenice ispričale sa vrata i otišle. Ja sam već pripremila i kremice za bradavice, a i pumpicu sam dobila (prošvercovala) drugi dan, no ni kapi nisam izmuzla ni tad ni kasnije, da ne lažem, možda par mililitara. ... Fascinira me kako to svi oni tvrde da mleka ima sigurno, a niko me nije ni pogledao? Vidi mi se iz očiju možda?! Sve u svemu bonica je bila raj u odnosu na pakao kada smo se vratili kući. Kada sam se javila nutricionisti i rekla da ću ipak da mu dam adaptirano mleko, samo što mi nije spustila slušalicu. Osećala sam se kao promašen slučaj, slabić i nemajka jako dugo. Kengurica 014 (Beograd: Zvezdara, 2005)

Nije bilo problema, a čak je i redovno dolazila sestra da proverava kako ide sa dojenjem. Pumpicu sam koristila i pored negodovanja sestre, ali nije bila agresivna, već mi je samo preporučila da se izmuzavam ručno. I takav odnos sestre je nažalost samo apartmanska privilegija. Kengurica 026 (Beograd: Narodni front, 2007)

Oko 14-15 sati nakon porođaja, rečeno mi je da ga uzmem u naručje i podojim. Tolko o instrukcijama. ... Iako mi je, uprkos ranama, savetovano da nastavim s dojenjem, da je to sve normalno, niko nije mogao da me ubedi da je normalno da mi dete sisa krv, te sam počela da koristim pumpicu, a njega sam na nekoliko dana prebacila na mlečnu formulu. Čitala sam i raspitivala se kod rođaka i prijateljica i uz veliki trud (masaže, česta izmuzavanja), bol (grudi su mi bile dva vrela, tvrda balona) i strpljenje prošli smo kroz taj period i uspešno nastavili s dojenjem. Kengurica 007 (Beograd: Narodni front, 2005)

Treći dan po rođenju je bio prvi podoj. Mleko je dan ranije krenulo, međutim, sestre sa laktacije kad se jednom/dvaput pojave su prodavale knjige, išle iz smene... te nijedna nije bila zainteresovana da se bakće sa mnom. Pomogla mi je cimerka koja mi je pokazala kako da masiram grudi i da izmuzavam mleko. Moji su mi prošvercovali u porodilište silikonske bradavice i Aventovu pumpicu. Kengurica 005 (Beograd: Narodni front, 2007)

Prvi put sam dojila trećeg dana od dana porođaja zbog terapije antibioticima. Pošto te večeri sestra nije htela da mi ostavi dete preko noći (iako sam tražila, uz naivnu pretpostavku, da ako nam dojenje ne bude išlo, mogu da ga odnesem u boks), jer "nema ona vremena da trčka po spratu", meni je nadošlo mleko i izazvalo začepljenje, bol i sl. Za četiri dana u baby friendly porodilištu, sestre koje se bave time (tzv. laktacija) videle smo samo na vratima sa kojih pitaju: "Je l' ima nekih problema?" i odlaze posle pipkanja od dve sekunde uz komentar :"Dobro je to! Masirajte!" Samo nikad ne pokažu kako. Probleme sam otklonila tek kod kuće, velikom upornošću pre svega, i evo uspešno dojim svoje dete već više od tri meseca (hvala Bogu i Avent pumpici). Kengurica 002 (Beograd: Narodni front, 2008)

DOJENJE U DIJASPORI

Ako ste umorni i napeti, sestre će vam doneti lampe sa aromatičnim uljima da se opustite. I naravno, ako ste se odlučili za dojenje, provešće sate sa vama i bebom dok obe ne naučite kako se to ispravno i uspešno radi. Ne brinete o mastitisu i tvrdim dojkama. Ovde bi neko dobio otkaz kada bi vam se to desilo u bolnici! Masiraće vam grudi, stavljati specijalne hladne obloge, sve da se to ne desi... Kengurica 011 (Švajcarska, 2006)

Odmah sam je podojila i nije bilo velikih problema. Poslali su mi sestru koja je lactation specialist i ona me lepo naučila kako da držim bebu i kako da je dojim. Kengurica 015 (SAD, 1999)

Beba se rodila bez problema. Odmah su je dali mojoj ćerki u ruke a i svima nama redom...:) Prvi podoj je usledio odmah posle toga. Posle sat vremena prebačena je u svoju sobu sa specijalnim krevetom i jastucima. Obavljeni su svi dodatni pregledi , ona je dobila savete kako da doji i fizički joj se objasnilo i pokazalo, pod nadzorom, u toku prva tri dojenja. Kengurica 012 (Kanada, 2007)

Druga stvar je što bebu posle porođaja spuste na stomak dosta nisko i kao što su mi pričali na pripremama za porođaj organizovanim u bolnici, da beba refleksno dođe do maminih grudi odgurkujući se malo po malo i krene takođe instinktivno sama da sisa... Malo je reći da nisam verovala u tu priču i da sam htela da je proverim i sama prosto mi je bilo neverovatno, ali verujte da je tako... Dok smo se moj muž i ja (muž naravno pristuan sve vreme, treba li i to reći) zezali sa foto aparatom i škljocali prve slike moj sin je junački i instinktivno stigao gde je i pošao i počeo da sisa... Neverovatan osećaj, najlepši trenutak u životu... Kengurica 021 (Belgija, 2007)

Bebe se ovde u bolnicama ne dohranjuju, osim ako se stručno ne dokaže da vi zaista nemate dovoljno mleka. Ali, prvo ce učiniti sve što je u njihovoj moći da vam uspostave laktaciju, koliko god to teško bilo (specijalni čajevi, dodir telo uz telo sa bebom, često dojenje i kada se vama čini da su grudi prazne, tople obloge, masaže...), pa ako baš ne ide, ne ide... Kengurica 011 (Švajcarska, 2006)

Posle kupanja i oblačenja kome je tata prisustvovao bebu su doneli na prvi podoj i pustili su i moju mamu da uđe da je vidi. Posle toga su nas sve đuture poslali u sobu i Simonu više nisu ni odvajali od mene. Kengurica 022 (Italija, 2005)

(Majka trojki, rođenih carskim rezom.) Čim dospeh u sobu nateraše me da se izmuzavam (u bolnici se iznajmi pumpa) - kaze babica svaki mililitar je bitan! - posle oni šalju flašice iz porodilišta na neonatologiju. Sad imam pumpu (opet iznajmljenu iz apoteke - samo se dodaci za pumpanje kupuju) kod kuće, a i na neonatologiji je mogla da se iznajmi pumpa (jer tamo majke provode po ceo dan). Ne shvatam kako kod nas nije dozvoljeno da se koristi pumpa. Ludilo od logike! Kengurica 013 (Nemačka, 2008 )

Svog sina podojila sam odmah nakon porođaja, onako krvavog i musavog. Rekli su mi da je to jako važno, zbog refleksa koje bebe imaju neposredno u tim trenucima. Plakala sam videvši kako dve male kapljice nekakve bele vodice izlaze iz moji grudi i svog sina, tek 5 minuta starog, kako samouvereno sisa. Neopisivo, zaista. Kasnije, sam dobila "svoju" sestru koja mi je u svakom momentu bila dostupna i naučila me svemu, od dojenja, do povijanja i kupanja bebe. Kod kuće nam je dolazila babica da proveri je li sve u redu i kako se snalazimo, a imali smo i poseban broj telefona (24h dostupan) u koliko bi smo imali neko pitanje vezano za bebu ili probleme sa dojenjem. Kengurica 025 (Švajcarska, 2005)

Kada sam se porodila, u mojim grudima nije bilo ni kapi mleka (barem se meni tako činilo). Bebu su doneli na podoj najviše nakon pola sata i ja sam se pitala šta li će to dete jesti. Ni posle 24h situacija nije izgledela mnogo bolja. On je nešto, kao, vukao, ali moje grudi su izgledele prilično prazne i ja ni kap mleka nisam videla! Pitala sam sestru da li ja možda imam problem sa nedostatkom mleka?!? Ona se najsmejala i otišla do sobe za sestre. Ubrzo se vratila noseći tri male kuglice. Prva od njih je bila veličine malog klikera, druga recimo manjeg kestena, a treća možda kao malo veći orah. Rekla je "Ovo je želudac vaše bebe prvi dan nakon rođenja (pokazujući na kliker), ovo drugi dan (pokazujući na omanji kesten), a ovo treći (pokazujući na omanji orah). Tih par mililitara koje Vi sigurno imate u grudima su njemu sasvim dovoljni. Mleko ce nadoći tek oko 5. dana, a možda i malo kasnije." Tako je i bilo! Kengurica 011 (Švajcarska, 2006)