O modi i uže

Sve više mi se čini da moda služi isključivo tome da sam sebi budeš smešan na starim fotografijama. Lepo te blam da pokažeš sliku od pre nekoliko godina. Pa još kad pomisliš koju volju, trud, em pare si tada zveknuo u to da ispratiš, makar i periferno, modni galop. Moji mladunci kad uzrikave od dosade, samo zgrabe neki foto-album i počinje groktanje od smeha, što više listaju unazad to je veća opasnost da će morati da prodišu na uši od zacenjivanja.

Uzmimo na primer moje fotke. Na prvim slikama je bilo očigledno da je bila u trendu pekarska pedijatrija. Izgledala sam kao 'leba sa očima. Dobro sam i porasla kako su me zamotavali. Mogli su komotno i pod miškom da me nose ili odlažu u stalku za kišobrane.

Na narednim slikama dominiraju dve koze i ja. Zahvaljujući tim kozama sam prohodala. Do tada mi nije išlo. Što nije ni čudno, kada se uzme u obzir da su me oblačili u plišanu haljinu na žabice. Biće da je lokalno pozorište menjalo draperiju, pa da se ne baci. Gravitacija je cvetala od sreće, nije mi uspevalo da ustanem u onoj zavesi ni pod razno. Dok u pomoć nisu priskočile koze, sa po dve minđušice pod bradom, sa kojima sam zagrljena prohodala kao ranjeni branilac domovine.

Sledi ovčiji period. U to vreme se moja roditeljica provrednila po pitanju rukotvorina, biće da je i noću plela i štrikala. Izgledala sam kao pokretni matine pletaće virtuoznosti. Roditeljica je oplitala čak i dugmiće. Na sve strane su mi štrčali vuneni cvetovi na rupe, dok mi je gloknava suknja davala šarm poluotvorenog damskog suncobrana. Na svu sreću heklanje cipela joj nije išlo. Da joj ovaj modni sport nije u jednom trenutku dozlogrdio, ja bih sigurno problejala od života u prirodnom izolatoru –vuni. A i ovce bi uložile sindikalni protest zbog prečestog friziranja na nulu i rizika da dobiju pneumoniju.

Negde u to vreme sam imala i sasvim dovoljno kose da se rođeni roditelji od mene sprdaju ili im je prosto moda za mlade i još mlađe diktirala da dete češljaju na fontanu sa leptirom u šoku. Moja roditeljica je usavršila sistem trajnije mašne, koja se formirala pomoću dva kažiprsta, sa efektom duplih krila. Leptiri su krepavali od zavisti zbog mog friza u formi halucinacije lovca na amazonske, gigantske leptirove . Kako to nije bilo dovoljno, roditeljica je pokušavajući da stigne modu, uvela bočne repiće i obavezne prateće mašne. Divota. Bar čemu imaju da se cerekaju moja deca. Kako da zadržim autoritet kad mi podmetnu fotku na kojoj mi iz dve tačkaste propeler mašne viri po petnaest dlaka kose, neodoljivo podsećajući na muške metla-brkove iz prevaziđenih nemih komedija.

Nakon toga sledio je katastrofalni period noćne modne more – sedamdesete. Kragne su mi bile do kolena, gde su se nastavljala zvona pantalona, sa obaveznim ubačenim trouglom, ne bi li se postigla maksimalna komedija. Između sam asocirala na mladunče sulundara, utegnuta u neke slojeve košulja i majica sa različitim dužinama rukava. Obzirom da je bubi-frizura bila hit tog modno poremećenog perioda, izgledala sam kao ruski mužik šišan na čanak za kiselo mleko.

Posebnu radost moje dece izazivaju slike iz osamdesetih, na kojima imam kraću suknju od kaiša, a i to je poduvrnuto sa svih strana. Obaška frizura u formi kovrdžavog gnezda, koje bi bilo dugotrajno rešenje stambenog problema višečlane ptičije familije. Da nije bilo farmerki i starki, spalila bih te fotke.

Ipak, ako je ikakva uteha, unapred se cerekam predstojećim generacijama, koje će se uveseljavati slikama mojih klinaca. Mali Sin koji fura izgled petlića...mada, to nije ništa u poređenju sa Princezom, koja iz kuće ne izlazi bez proveravanja svakog detalja, jer šta ako natrči na modnu policiju, koja bi u slučaju greške u kombinaciji, mogla da joj oduzme licencu za promovisanje poslednjeg histeričnog vriska mode. To što i ona i njen roj drugarica izgledaju kao Frankenštajnove neveste, to je tek investicija u budući humor i renesansu fotografija, koje će ostaviti kao belešku ovog vremena.

Jedino što tu negde počinju i izvesni moji problemi...farmerke. Ne znam da li se radi o masovnom mešanju kroja za košulje i kroja za pantalone, ali trenutno mogu da se kupe samo farmerke koje imaju dva rukava. Zbog čega se u njih teško ulazi ako imaš stopalo veće od 34, a ne izlazi se kanda uopšte. Jer je nemoguće. Uz to, pomenuti stil bi se mogao svesti pod kolektivno ime »Šoferski razdeljak«, jer iz nepoznatih razloga, deo farmerki u koji se smešta deo gde se leđa prestaju pristojno zvati je polovičan. Širok i fali pola. Rajsferšlus ima samo deset zubaca. Sedenje nije predviđeno, a ako do njega dođe, odmah sevne šoferski razdeljak. Doduše, obavestilo me da je to zato što te farmerke predviđaju da se vide gaće, koje treba da sežu, u obliku pertli i traka, negde do visine vrata. Odlično. Zato preko treba da se obuče haljina, a najbolje je dve, uz dodatak kratke suknje. Predivno. Uz to, u pomenutoj kreaciji je dupe kod kolena, a gaće golicaju vrat. Neodoljivo. U slučaju savijanja dotične farmerke upadaju u cipele i tamo ostaju. Šarmantno. Obaška što je neko smislio i da farmerke moraju među nogama da vise za neki santimetar. Kada se sve to sabere, život se svodi na konstantni sukob sa odevnim predmetom.

Ubeđena od strane Princeze, modne diktatorke, a uslovljena raspadanjem poslednjih primeraka iole normalnih farmerki, onomad sam pazarila dotični modni diktat. Od tada farmerke vrše ofanzivu na moj integritet, a i uvode potpuno nove kretnje u moj život. Hodam kao američki stočar, radeći na tome da farmerke ostanu gde su. Usput mi se podsvesno uveo pokret karakterističan za nevaspitane muškarce. Jeste da mi fali deo tela koji je preduslov za podizanje sredine punom šakom, ali to me ne ometa u očajničkom pokušaju da podignem pantalone. Nogavice su mi uže i nabranije od rukava. Ali zato imam džepove od lila satena, izvezenu unutrašnjost farmerki, što je ne malo bitno za pranje naopačke i uši. Dva uveta-petlje, povelika, za koje se pomenuta farmerka stalno vuče uzbrdo. Kad se sve to sabere, naokolo hodam kao trajna posledica mačje paralize. Doduše, modna policija će mi dati pohvalu, ako me sretne, iako to neće bitno uticati na moj nervni sistem, okrnjen svakodnevnom borbom sa poslednjim modnim krikom. Koji je smišljen, od strane modnih podlaca, ne za žene, već za maloletne muškarce ili borove daske.  

Možda bih mogla da dohvatim one nasleđene pletaće igle i uz neki ubrzani kurs savladam štrikanje pantalona. Jeste da bi svrbelo, ali ne bi spadalo. Obradovali bi se i kućni moljci i buduće generacije, željne kikotanja na račun vremenom pregaženih moda.