Moja domovina

Je l’ znaš šta vidim kada pogledam Srbiju? Vidim zavist!Vidim bes! Vidim mržnju prema svemu uspešnom. Ne smeta, meni, u Srbiji, dragi moj, ni siromaštvo, niti zagađen vazduh, niti zatucanost, koliko mi krv siše taj prezir prema lepom. Dobrom. Uspehu. Sreći. Nasmej se i ubiće te. Poješće te aždaja koju i ne vidiš; samo reci, pokaži se i već će svi sve znati o tebi.

zavist

Srbi vole da sve znaju o drugima, ali im na pamet ne pada da urade nešta na sebi. Svi rastu, jebote, postaju veliki kao planine kada pričaju o sebi. I tada su veliki, pametni, moćni samo dotle dok im se ta planina ne izduva. Ta planinska gromada od čoveka je zapravo naduvani balon. Žao mi je, ali mi, Srbi, smo jedan jebeno prenaduvani balon u kome nema ničega. Samo vazduh. Gde smo izgubili te komponente koje od života stvaraju i nešto drugo, a ne samo vazduh? Izgubljene su u toj nepodnošljivoj mržnji! Hajde, molim, te hajde, napiši jednu, bilo kakvu, rečenicu. Bilo šta! Znaš li šta će se desiti?Dvojica će te ismejavati, jedan će da te ogovara, a ostali će da ćute i da ti se uvlače jer su namirisali korist. Rođeni smo s mržnjom i od nje, i odatle, kreće čitavo naše nazadovanje. Nacionalisti mrze jer ne znaju da vole, primitivni jer ne znaju za bolje, intelektualci iz straha da ne dobiju konkurenciju, čak i oni koji misle slično tebi takođe te mrze zato jer, jebi ga, nisu uspeli; tada postaješ izdajnik, ili si nestabilan i menjaš mišljenja, uljuljkao te novi život i postaneš predmet sprdnje i ispadaš iz te njihove getoizirane elite.

Srbija je groblje sreće, dragi moj, i jedina je konstatna koja vekovima opstaje. Eto, to ja vidim kada pogledam u Srbiju.