Kraj knjige

Retko se to dešava: stižem do poslednjih stotinak stranica knjige, počinjem da dišem s nijansom neodobravanja, kao da je na knjigu moguće vaspitno delovati da se, pod uticajem neiskazane kritike, pomalo produži. Zagledam kraj, ali ne otvaram poslednje strane i pitam se, ako nastavim da čitam sa ovom strašću, koliko će mi još trajati?

Povremeno se vratim na neku raniju stranu, ali nije to to, ne zato što na drugo čitanje knjiga i nije nešto, nego naprotiv, što mogu da usporavam i vraćam se još sto puta, neumitnost kraja knjige neću izbeći.

Sama sam sebi smešna što se ljutim i na knjigu i na pisca i pritom zamišljam neku oklagiju kojom se stranice malo proširuju i produžavaju, i zadovoljstvo nekako volšebno rasteže, ali ne i istanjuje.

Iza mene je priličan broj knjiga, malo njih sam pročitala sa potpunim nezadovoljstvom, zagledajući koliko još strana do kraja ima to neko čudovište koje sam odlučila da ne napustim sve do samih korica, pa i po cenu uzdaha i duvanja kao da sam parni kotao.

Iza mene je puno knjiga koje bih, da imam dva života, gomilu slobodnog vremena, dupli mozak, ili nešto takvo zgodno, vrlo rado pročitala ponovo. Ali, jedno je mogućnost ugodnog podsećanja, a drugo - strast i teskoba.

Verovatnoća da ću pročitati još mnogo dobrih knjiga,ili da ću napraviti skoro idealan izbor je - užasno mala. Ne zbog trendova jake komercijalizacije, loših prevoda kod većine naših izdavača ili nedostupnosti knjiga na drugim jezicima.

Nedavno smo izveli tu uzbudljivu i deprimirajuću računicu: pretpostavimo da ćemo živeti još 30 godina ( pri prosečnom životnom veku žene u Srbiji od 76 godina i muškarca od 71 godinu) i da ćemo uspeti da svakih mesec dana čitamo po jednu knjigu, što je diskutabilno i zbog brzine čitanja (tj. slobodnog vremena) i zbog budućeg vida, ako ne i drugih bolesti. To praktično znači da ćemo u najboljim okolnostima, do kraja svog životnog veka, pročitati još 360 knjiga.

Šta je to prema bilo kom ozbiljnijem, ili priželjkivanom spisku knjiga koje bi čovek mogao sastaviti? Taj spisak bi, pritom, obuhvatio samo knjige koje su nam već od negde poznate, ali ne i knjige za koje iz nekog razloga nismo ni čuli (jer smo bili zauzeti čitanjem knjiga, pa nije ostalo vremena i za čitanje recenzija knjiga ili drugog sličnog štiva).

Kad se istih tih 360 stavi u kontekst ukupnog broja izdatih knjiga (suzimo spisak samo na srpsko i englesko govorno područje i samo na beletristiku, izdatu u prošlosti budućnosti u kojoj ćemo još postojati, izbacimo sve pisce za koje apsolutno pouzdano znamo da nam se ne dopadaju, sve podžanrove koji nas ne interesuju ) , verovatnoća da će sve sledeće knjige koje izaberemo biti dobre, ili bar da će 80% njih biti dobro i da će neka među njima biti ta koje se čovek ne može načitati, su i dalje užasno male.

Na ovom mestu predosećam da bi neko verziraniji sa bloga ovde mogao da podastre i neku zanimljivu matematičku formulu verovatnoće ove čitalačke teskobe....i sad u nju ubacujem još nekoliko varijabli.

Pretpostavimo dakle da sam kontinuirano, kao nekom imaginarnom mačetom, imala mogućnost da satrem sve te velike brojeve po gore datoj formuli (beletristika - idotski pisci - ne toliko bitni podžanrovi itd) šta mi preostaje među mogućnostima za sastavljanje ličnog spiska obavezne životne literature od 360 knjiga?

Čitanje recenzija: čitam ih povremeno, i verujem im povremeno. Ako ćemo o zbirci poljskih eseja, verujem sve, na primer, a ako govorimo o „vrištaćete od smeha", „histerično ćete se smejati", „ludo ćete se zabavljati" što čitam na poleđini svake druge knjige, onda ne. Jer, posle svake takve recenzije bih knjigu odmah bacila na pod, i tako bi mi promakao, na primer, Erland Lu.

Preporuka prijatelja: koliko god da mi prijatelji odgovaraju po mnogo čemu, istim interesovanjima na putovanju, sličnim životnim stavovima, mogućnosti da sa njima iskreno porazgovaram i dobijem pametan savet, malo je prijatelja s kojima, bez velike mogućnosti greške, mogu da se upustim u posao preporučivanja knjiga (važi obostrano). Zbog nečega, čak dubinsko poznavanje nečije duše nije u direktnoj vezi sa tačnim pogađanjem čitalačkog izbora.

Nasumično čitanje po knjižarama: najzastupljeniji, mada užasno skup metod, nagađanja na osnovu nekoliko rečenica da „knjiga obećava". Povremeno se iz tog eksperimenta vratim sa nekim sjajnim ulovom, a povremeno bih najradije volela da bacim knjigu, ali to nije nekako pristojno, pa onda nagađam kome bi se mogla svideti.

Čitanje oprobanih pisaca: nekada pomaže, ali nekada ne pomaže nimalo jer je već sledeća knjiga istog čoveka mali blagi užas za čitanje. Uz to, igranje na kartu oprobanih pisaca predstavlja prilično sakaćenje mogućnosti izbora.

Oslanjanje na top listu najčitanijih knjiga: izbacujem kao model odabira, bez komentara.

Čitanje knjiga koje su dobile prestižne nagrade: slabo do nikakvo rešenje.

Vraćanje na sopstvenu top listu naj 360 knjiga među već pročitanima: siguran metod, ali ipak silno gubljenje vremena kad zamislimo sve moguće izbore, uključujući tu i izbor bedastih knjiga.

Preturanje po prijateljskim bibliotekama: znatno jeftiniji i povremeno hvale vredan sistem izbora, ali ipak nekako nedovoljan u svetlu činjenice da mi je do kraja života, pod najboljim uslovima, ostalo da pročitam još samo 360 knjiga!

Prepričavanje i čitanje najboljih odlomaka s bliskim ljudima: dosta pouzdan sistem, ali pati od jedne ozbiljne mane - onaj koji prepričava i čita odabrane delove, ume tako da zaslađuje, da svojim umećem nadilazi samu knjigu!

Prvooptuženi, knjiga s početka teksta, koju sam sa ljubavlju, strašću, podozrenjem i nenaklonošću zbog „iznenadnog kraja" čitala u poslednjih mesec i po dana, već nekoliko dana stoji odložena na polici i bez reči prima poglede neodobravanja kojima je ponekad ošinem.

Od imaginarnog meseca u kome bi trebalo da pročitam jednu od cirka 360 preostalih knjiga već su iscurili značajni sati. Streljam pogledom policu s kućnom zbirkom nepročitanih knjiga i s mešavinom negodovanja i očekivanja.