Pisci i politika

Samo treba biti određen. Tada nema nikakve zabune.

1 - Pisac u svom književnom delu može da obrađuje i političke teme, baš kao što obrađuje bilo koju drugu temu. Politika ni po čemu ne treba da bude izuzetak. Ni mana, ni prednost u pisanom delu. Politika je deo života, proizašla iz potrebe ljudi da definišu, uređuju i unapređuju svoje odnose... Politika kao deo života može da bude, a i ne mora, zastupljena u nekom delu, baš kao i druge teme iz života. Jedino što je za delo u kome je zastupljena politika važno jeste da li ono kao književno delo vredi, ili ne. A da li će vredeti, ne zavisi od teme koju obrađuje, već isključivo po tome kako obrađuje to što obrađuje, odnosno da li prema umetničkim kriterijumima nije ili jeste umetničko delo.

2 - Pisac, pored pisanja, može da se bavi politikom, zašto da ne. Svako može da se bavi politikom, ako ume.

Eto, veoma je jednostavno.

Knjiga o sudijama

9:8 Išla drveta da pronađu sebi cara, pa rekoše maslini: Budi nam car.
9:9 A. maslina im reče: zar ja da ostavim pretilinu svoju, kojom se čast čini Bogu i ljudima, pa da idem da tumaram za druga drveta?
9:10 Potom rekoš e drveta smokvi: Hodi ti, budi nam car.
9:11 A smokva im reče: zar ja da ostavim slast svoju i krasni rod svoj, pa da idem da tumaram za druga drveta?
9:12 Tada rekoše drveta vinovoj lozi: Hodi ti, budi nam car.
9:13 A loza im reče: zar ja da ostavim vino svoje, koje veseli Boga i ljude, pa da idem da tumaram za druga drveta?
9:14 Tada sva drveta rekoše trnu: Hodi ti, budi nam car.
9:15 A trn odgovori drvetima: Ako doista hoćete mene da pomažete sebi za cara, hodite sklonite se u hlad moj; ako li nećete, neka iziđe oganj iz trna i spali kedre livanske.

Meni se dopada i slično mislim.

г Јеремија незамерте малко је подуже, ал казуе, на тему писци и читаоци .додоуше није ни мој састав него далеко познатиег . . . .г. Александра ЧОТРИЋ-а

Србија је земља са највише писаца и најмање читалаца по глави несрећног становника. Некада давно важила је изрека: Није грех украсти књигу. Данас важи: Грех је не написати књигу. Већина становништва је до сада објавила књиге, а дискриминисана мањина грозничаво тражи издавача. Ако нисте објавили бар једну књигу, на вас у друштву гледају као на „црну овцу“ (још горе јер и „црна овца“ је објавила књигу) и забринуто вас питају:
- Шта је то са вама, драги пријатељу? Да нисте болесни, или вам се нешто десило у породици? Одвојите неколико дана и напишите коначно и ви књигу!
Књиге поодавно не објављује онај ко зна да их напише, већ ко зна да пронађе спонзора. Зато спонзоруше и предњаче по броју наслова.Ако нисте потписани као аутор бар једне књиге, значи да нисте довољно способни. Успех у друштву мери се бројем спонзора књиге. Тако сам видео једну књигу у чијем импресуму пише:
Спонзор насловне стране је „Пекара переца и деца“, спонзор клапне је „Пицерија Мама миа“, спонзор рикне је ћевабџиница „Мек Добривоје“, спонзор првог поглавља је „Радња за прање аута Цунами“...
Писаца књига је све више, а читалаца све мање. Штавише, држао сам у рукама неке књиге које су штампане са толико грешака, да сам сигуран да их нису прочитали ни, у импресуму потписани, лектори и рецензенти. Постоје књиге које, веровали или не, нису прочитали ни аутори. Они су само наведени као писци, а платили су другима да тај посао ураде уместо њих. После их је мрзело да прочитају „сопствено“ дело, или су, пак, неписмени. Такав један неписмени „писац“ откривен је случајно јер на промоцији, одржаној пред стотинама званица у елитном хотелу, није знао да се потпише на примерцима књиге. Посетиоци су за успомену барем добили отиске прстију.
Прошло је време када смо се пре тридесет година подсмевали мојим даљим рођацима. Један је рекао да у животу није прочитао ни једну књигу, а други је говорио да јесте прочитао књигу до пола и да су је заједно написали Карло Марк и још један човек чијег имена тренутно не може да се сети, и тако десет година.
Један писац недавно ми се пожалио:
- Платио сам човеку да ми уради прелом књиге, платио сам девојци да уради коректуру и лектуру, платио сам дизајнеру да ми направи корице, али не могу да нађем никога ко ће за добар хонорар да буде први читалац моје књиге.
А један мој пријатељ прошле године је објавио књигу у којој су сем корица потпуно празне четири стотине страница. Он ове књиге поклања својим пријатељима за рођендане, славе, венчања... И нико од њих није приметио да у књизи нема текста, већ, напротив, при следећим сусретима обасипају га комплиментима за списатељски рад. Међутим, и за њега је било изненађење када је за рођендан од једне другарице добио на поклон своју „белу књигу“. Она није прочитала ни насловну страну.
И ја добијам гомиле књига свакога дана. Немам више где да их држим у стану, па их слажем у подруму као дрва. Рекао сам дрва?! То је подсвест проговорила из мене.
Био сам недавно са колегом, писцем из Енглеске у најбоље снабдевеним београдским књижарама. У њима су истакнуте ранг-листе најпродаванијих књига. Читао сам Мајклу имена аутора бестселера и објашњавао сам му која су њихова основна занимања:
- Најчитанија је књига бившег министра полиције, затим екс шефа државне безбедности, онда смењеног управника затвора, после којег долази заштићени сведок, па криминалац осуђен на највећу затворску казну, иза којег је осуђеник на двадесет година робије, а при крају топ-листе су ситнији криминалци, и на самом крају проститутке. Дакле, хијерархија се строго поштује. Некада су људи у нашој земљи писали књиге, па су због њих ишли у затвор. Данас је другачије, јер прво буду осуђени, па онда у затвору пишу књиге.
- А шта је са правим писцима? – интересовао је Мајкл.
- Они више не пишу.
- Зашто?
- Отишли су у политику – објаснио сам Енглезу.
Занимљиво је питање – зашто сви пишу књиге? Слава отпада као разлог, јер пишу их и најславнији. Новац је још мање вероватан мотив, јер су сви спремни да финансирају књигу, без очекивања да им се новац врати. Чланство у Удружењу књижевника, такође, не долази у обзир, јер највећи број чланова нема ни једну објављену књигу. Објављивањем књиге, заправо, ризикујете да вас надлежна комисија Удружења избаци из чланства. Скретање пажње на себе није разлог, јер сасвим супротно, бићете примећени ако не објавите књигу.
А зашто ја, уосталом, све ово пишем, када сам свестан да то нико неће да прочита? Не знам, да ме убијете, не знам.
У Србији не мора да се живи, али мора да се пише.