bombona

Danas je Dunav tegetplav

Down in the River to Pray

Jesen je, sta da ti kažem Anа

Jesen je, šta da ti kažem Ana
Eto, sada kiša ne pada
Ali u duši vraški je bolno
Začudo, prazne su mi oči

Jesen je, i žute reči ostaju
Kao nemi listovi
Na ovome stolu

I danas, na mome pragu
Nema nikakvog gosta
Sivilo umesto bola
Sivilo umesto bola

Jesen je, šta da ti kažem Ana
I sama valjda već shvataš draga
Nisu potrebne ni neke reči
Ovo je surovo vreme

I danas, na mome pragu
Nema nikakvog gosta
Sivilo umesto bola
Sivilo umesto bola

Дунав . . . у оку једном
сећањем оста завазда
и мирисму . . . и снага
та плава лагана бразда

што етоје гледам вијуга
да птицама укаже пуута
ил нас да врати поласку
ил помоћ оном што лута

од када усвет кренусмо
повратка мисо у нама
гласа се често док Река
потајно мами . . . и сама


посве инспиративан саставам мрс jasnaz . уживах, хвала.

za koju da se odlučim

I shvatila: da jedina vremena koja nisu vredna dnevnika jesu otkucaji - čekanja.

Dobila sam na poklon zeleni šal i plave čizme. Biće to zanimljiva mrlja na snegu.

Divan tekst.

Umiri se, zatvori oči, uživaj...

Brother flower


Brother flower, are you listenin’?
Let me sing a song for you
Brother flower, petals glistenin’,
In the bashful mornings dew
Brother flower, when the sun shines
And the dew has flown away
If you don’t mind weak and wrong rhymes
Brother flower, may I stay?

Brother flower, you ain’t lonely
For you’ve always been alone
But I haven’t been so lucky
I had love and now it’s gone
I have arms to hold another
Never to hold her again
I have life to give lover
You have life to give the wind

Brother flower, when the snow flies
And you lay your beauty down
Brother flower, are you sleepin’
There upon the cold, cold ground
Brother flower, please awaken
Show the sky your face of blue
Let me know I ain’t forsaken
Seems like all I have is you

townes van zandt

Pomesan s liscem,
vetar ima mek i zut glas,
kao ona devojka kojoj sam obecao
na stepenistu katedrale
da cu kupiti jedno od Kornatskih ostrva,

i kupio bih,
kako sam bio romantican
i sasav tog septembra,
samo da mi je Grujic na vreme poslao
onaj honorar sto smo cekali,

i koja je danas ko zna gde,
majka necije dece,
i neocesljana,
i zgadjena
na mene i na ostrva
i na sve druge stvari na svetu.

Mika Antic

Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu

1.
Gospodo Vineti, sve što sam vam do juce pisao ne uzimajte za ozbiljno. Predajem se i vicem: vi ste neponovljivi. Pronalazim vas cak i u travi. To je tamo, levo od mosta, u jednoj kafanici koju je posecivao Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu, ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris vaše kose.
Citave noci lutao sam oko stanice i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmišljam. Gospodo, ja sam u vas neizlecivo zaljubljen.
Idem da spakujem stvari i da se vratim. Kljuc imate. Adresu - znate. Naci cemo se, dakle, ne u Beogradu, nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojcicu da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvicem i Marjanom Selmanom popecu se "Pod stare krovove". Sa Krklecom i Dobrišom obicno odšetam na groblje. Sve u svemu, to je dva dana.
Ja njima dvojci držim književne susrete. Govorim malo njihove, malo svoje, malo tude poezije. Pocnem pesmom "Mirogoj" Jiržija Volkera. Cesaricu se narocito svida ono mesto: "Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je poginuo mrtav ce od života saznati. Za kralja, za otadžbinu, za sve što se može boriti na svetu, ali se ne može za sve umirati".
Meni se svida kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo: "Ne boj se nisi sam..." prva i najveca svemirska pesma na zemaljskoj kugli, a za oproštaj ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani, "Srebrna cesta".
Gospdo Vineti, samo je potrebno da imamo nekoliko dece, i videcete: bice sve dobro. Negde cu pozajmiti novac, kupicu drva i uglja i citave zime bice toplo.

2.
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da cete ponovo otici. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolnickim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima.
Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto pocinjali i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi.
Cuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju. Posle sam ga našao i Poljskoj antologiji Zigmunada Stoberskog.
Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog. Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, ugladen covek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno razocaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.
Kako da mu objasnim da sam te brkovi morao da obrijem u osamnaesoj? Tada mi je Bihalji objavio jednu pesmu u casopisu "Jugoslavija". Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se štampaju ikone. Prevod na cetiri jezika. Oto Bihalji Merin je iskreno bio razocaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije evropski, a kamoli svetski, a ovaj casopis ide u ceo svet. Izvadio je novac iz džepa, i licno me odveo u berbernicu. Umirite se, dragi moj, tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrecan. Okanimo se primitivizma.
Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao vam ga ponovo i uvek ponovo.
To je ono što smo nazvali: balada o nama.

3.
Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu i razliti plocnicima. Razbicu celo o bandere i sva cu pluca izjecati i izjaukati. Pokidacu košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišce koje po ivicama polako pocinje da truli.
Jer sve na tebe lici. Ukus tvoje krvi, prodavace decaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu toplinu tvoje postelje vezace u cvorove sestre u bolnici. Dezinfikovace smisao tvoga osmeha na caši iz koje si pila lekove. Obrisace novinama reci koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve ce svesti na brutalno.
Ako odeš, poneceš mene, a sebe ceš ostaviti u oblacima mog sna i jave, koje ce sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve cu kuce ocrniti katranom i tuci one koji ne umeju da naricu kad se spomene tvoje ime. Jer laž su price o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne. Nikad se više necemo naci.
Ostacu sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje ce mi se stvarnost godina uvrteti u potiljak. I sve lepo ce s tobom umreti.
I svakog ce proleca krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega.

4.
Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u neku svoju metaforu, kao u slucaju tog velikog sivog stopala, gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu i razliva po plocnicima.
Još u šesnaestoj napisao sam pesmu "Nedelja", u kojoj doslovce stoji: "Nebo je velikim sivim stopalom zgazilo krovove, ljudi i puteve". Radije sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.
Inace, nadam se da vam je jasno u kakvom sam položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati o vašim glavoboljama. Njih ja vucem na savesti, i ako me podsecate na to, ponovo cu pobeci. To mene dovodi do ludila.
Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz. Kod vas cu biti vec rano u zoru. Devojcici cu u Zgrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa Marjanom i Dragom mogu da se napijem i drugi put.

Konstantin Simonov - Čekaj me

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

sedam dana,
(tako radi ovaj general automaton lock)
pa posle kud ću i kako ću...
a on,
mislin oktobar,
ko bonbon.

očekujen apdejt za onu mrlju
i to,
mislin, kad pane,
i
ako pane taj sneg.
(pu,pu, nek sačeka da izmalterišen,
još ni prozore neman)

nije da nešto volem kad pada
al' niije fora da ti bude po meri
baš uvek.
nekad moraš i dvaputtriput i ko zna kolkoput da meriš, pa da shvatiš da
si prviputdrugiput i koznakojiput merio na pogrešnom mestu,
a i pokidane dimenzije načisto.
o tem problemu da ti ne govorin,
jer,
takav zalogaj
treba da se izmašta.


malo li je?