Od Dunava do Titikaka

"I kovčeg stade ploviti vodom"
              Prva knjiga Mojsijeva

"Nepoznate obale uskoro će postati dostupne; jer tako, nadmećući se sa drugima, uz muke i prezirući opasnost, čovek napreduje".
              Petar Mučenik (1493)

Oduvek mi je san bio da čamcem oplovim svet. Zmija mog vodenog puta ukrštala bi se i obavijala oko kontinenata, prkosila vetru i vremenu, duvala sama sebi sebi u jedra, a u guzici imala jak brodski motor. Mojim su se čamcem davno vozili na vodama Titikake, sve do luke velikog mora duboko u središtu zemlje, gde su kasnije došle Maje. I kada se uzdigao južnoamerički kontinet, u velikom jezeru, visoko među visovima Anda, sa ribama i školjkama, zatekao se i moj čamac. Bilo je to pre manje od 100 miliona godina.

Čitala sam da u jednom seocetu na obali jezera Siriki, nekoliko starijih Indijanaca još uvek gradi čamce od snopova totora trske. Predanje koje je živelo sve vreme uz jezero, kaže da su božanstvo Tunupa, koje je širilo civilizaciju, ubili zavidni ljudi i njegovo telo stavili u čamac od trske i pustili ga da pluta po jezeru. Iako je nikada ranije nije bilo, neka nevidljiva i jaka struja vukla je čamac ka drugoj obali, sve dok ovaj nije udario tako snažno, da je zemlja pukla, a od udarca nastala nova reka. Oziris se istim čamcem vozio. On im je doneo blaženstva civilizacije i naučio ih da ne jedu jedni druge, a oni su ga zatvorili u kovčeg od drveta i zlata, zalili pukotine otopljenim olovom i bacili ga u Nil. Ali, umesto da ga pusti da potone, moćni ga je Nil odneo sve do okeana, gde ga je i pronašla žena, boginja Izida. 

Klinasto pismo sačuvalo je legendu o drevnom sumerskom kralju, Gilgamešu, koji je žudeo za večnim životom. Sa mudrošću i iskustvom sa sobom je doneo i priču o danima pre potopa, o kralju koji je nagrađen besmrtnim životom jer je sačuvao seme čovečastva. Bogovi su se dogovorili da istrebe ljude, koji su rikali kao divlji bik i uznemirili velikog boga, koji nije voleo riku. No, jedno se od božanstava sažalilo na Utnapištima i pokazalo mu kako da sagradi čamac koji ća spasiti njega i porodicu. I zaista, Utnipaštim je na čamac ukrcao stoku, zveri i porod i tako sačuvao Život. I slično je učinio Noje, i astečki Coksostli i žena mu Sočikvecal, koji su čamcem stigli na vrh planine..

Moćan je taj čamac.

I ja sam zamišljala kako spašavam porodicu i prijatelje od užasne svakodnevnice i, svesna da ih je previše, smeštala ih u logične grupe: Jelena, Radmila plus porodice u junu, Kojići, Vlaškalići, Galići, Dragana i Miki u julu..Babe mogu u maju, kada nije jako toplo, i kasnije, u septembru...Natrpana je moja barka, imam tu problema, iskidam se nekad od nerviranja kako da ih sve smestim, ali se toliko uznemirim da ne pomaže ni sećanje na Noja i njegov način orgnaizacije, mislim, ipak je on imao Pomoć. Toliko se iznerviram da neću više o tome da sanjam. Odbijam da plovim! Ali, onda bi me suton na vodi ponovo prevario i mi bi zaplovili, svi zajedno, a naš bi se svet, misionarski, udvostručio.

Kada jednom kreneš, teško je stati. Kada osetiš vodu, teško ju je napustiti. Naše je znanje raslo kao kvasac, voda je vukla dalje i dalje, suton za sutonom, uvala za sutonom. I tu bi se usput sreli sa Skilaksom, iskusnim persijskim moreplovcem, čuvenim holandskim pomorskim trgovcima, od kojih bi kupili češka piva i francuska vina, i portugalske pomorske pionire, sa čitavim balonima začina za riblju čorbu. Sa leve strane prošao bi Marko Polo, koji bi nam, stiskajući na grudima "Opis sveta" mahnuo drugom rukom i blago klimnuo glavom, i Kolumbo, Enrike Moreplovac, Arapska flota umorna od bitke sa Vizantijom, Čeng Ho na povratku iz Kalkute, a negde kod Ljubavnog ostrva i Džejmi Oliver, koji na gliseru šiba ka Kamenjaru da snimi kako se gotivi alaska čorba.

Ima jedna priča koja me vraća u lepa vremena, živa vremena ćaleta i njegovog brata. Moj Bata i Mirko su opasno voleli čamce i Dunav. Uvek smo imali po dva drvenjaka parkirana leti na Dunavcu, a zimi na obali kraj dva kamena. Uvek se nešto seklo za štice, katranisalo, vuklo tamo vamo, vozilo se, menjali motori, šupe punile motorima, veslima i meredoima, a porodični albumi slikama sa Dunava. Jedne su noći spojili dva čamca, upakovali mene i brata, i krenuli u avanturu. Sećam se da smo pošli nizvodno i da smo se negde ispod Sremskih Karlovaca ulogorovali. Nama je bilo deset, a još puta deset miliona hiljada milijardi bila je velika sreća što smo na nekoliko dana došli na vodu sa očevima.

A onda je pala prva noć. Bata i Mirko saopštiše kako će oni čamcima na vodu, da pecaju, te da je naš zadatak da održavamo vatru na obali kako bi oni znali kako do nas da se vrate.

Oooo, svih mi Arapa i Portugalaca moreplovaca, to nismo očekivali... Strah nas izjeo ko rđa, ali nismo hteli da pokažemo, kako se braća ribolovci ne bi sledeći put u avanturu uputili bez nas, usranih avanturista. Kada je čamce pojeo vodeni mrak, tišina je postala glasnija. Čulo se samo kako nervozno lomimo granje i dodajemo na vatru, koja je bila sve veća i veća, da nas je mogao videti i alas pod Žeželjevim mostom. Položismo pojas od Karlovaca do Čortanovaca. Najveća opasnost je vrebala iza leđa, iz najtamnije od svih šuma. Kako god sedneš, moraš joj okrenuti leđa. Propast. Ne znam koliko je trajalo, ali se sećam da smo se nervozno okretali ka šumi da, kao, vidimo jel ima još drva, i da smo se bečili kao da će nas, u najmanju ruku, sa strane vode preseći napad nekog gusara - civilnog kapetana sa državnim ovlaštenjem da zakonito napadne i sa životom oprosti dvoje desetogodišnje dece.

Tek kada su se braća vratila punih meredoa shvatili smo da smo preživeli sami u divljini koja ne oprašta. Velika je to stvar, a nas su tek čekale nove avanture na čamcu, kupanje na sprudovima i ušuškano spavanje u vreći pored tate. Zemlja je postala sveta, Dunav je postao more, katran se sijao kao zlato, a ja sam sa novootkrivenog kopna videla kako se tatin džemper, prebačen na sedište čamca, digao i raširio u veliko belo jedro. Kao Kolumbova "Santa Maria".