Masline – vreme uživanja [2]

Slično šljivama berba maslina ne počinje branjem plodova direk' s drveta nego skupljanjem onog što otpadne posle kiše i/ili jačeg vetra. Sezona skupljanja počinje u drugoj polovini oktobra i upravo je završena. Posle nje, baš kao i šljive, preostali plodovi se otresu (druga polovina novembra, decembar).

Skupljanje maslina je kompletan psihofizički trening. Fizički deo se sastoji od saginjanja, čučanja, hodanja čučećki i sličnih vežbi, a psihički iz koncentracije i izoštravanja oka da bi se masline uočile. Fotografija tla možda bolje govori šta hoću da kažem. Neizvežbano oko teško uočava masline koje kao da imaju sposobnost mimikrije. Nikad neću zaboraviti Ajše hanum, ženu Sulejmana Katara, onog preko puta, s kojom smo divanili skupljajući masline na našem sokaku. U jednom momentu Fu zaključi da smo ih sve pokupili, a Ajše hanum (oko 70, nosi naočare) ovlaš baci pogled na "teritoriju" koju smo obrađivali,
– Ima tu ihaaahaj maslina. – naravno bila je u pravu. Menjajući uglove posmatranja na istom delu tla se uvek otkrije ono što se ranije nije uočilo.

Taj posao ma kako to moglo čudno zvučati se brzo pretvara u strast, pa se Fu i ja takmičimo ko će ih više sakupiti. Da ne govorim o zablentavanju kad prolazeći baščom sasvim drugim poslom primetimo koju maslinu, a zatim uhvatimo sebe da već nekih 45 minuta skupljamo masline zaboravivši kuda smo krenuli.

Kako smo u početku bili potpuni amateri nismo imali "opremu" za uspešno skupljanje. Sulejman Katar, ne Ajšin muž, nego onaj dijagonalno od nas, onaj sa nadimkom Fidedži, kad je prolazeći video Fu da skuplja masline u najlon kesu je zaključio, – Ne radi se to tako. Treba da imate korpu i onda samo ubacujete u nju... Tump, tump, tump... – prateći tu onomatopeju pokretima ubacivanja zamišljenih maslina u zamišljenu korpu. Od tada ga Fu i ja, naravno samo između sebe, zovemo Tump-tump amidža. Skupljene masline je najbolje staviti u hlad, jer sunce ubrzava oksidaciju. One će dok se ne skupi barem neka smislena količina (1 vreća npr.) tamo provesti nedelju-dve, nekad i duže, a daju znatno lošije ulje nego one sveže otrešene, dobro je za kuvanje, pečenje i sapun, ali ne za salatu.

Majka priroda je sredila da se masline skupljaju u jesen kad se škorpije povuku dublje u zemlju (škorpija = akrep na turskom, zvuči poznato, ne?). Pravilo broj jedan za topli deo godine u ovim krajevima je "ne babraj ništa oko tla i/ili kamenja bez rukavica". Ubod ovdašnjih škorpija nije smrtonosan za ljude, ali je veoma bolan. Manje životinje (psi i mačke) mogu uginuti ako ne prime antidot (mi uvek imamo nekoliko ampula u frižideru i do sada smo spasili dva komšijska psa).

Ovom malom digresijom završavam o fazi skupljanja koja traje do sredine novembra, potom počinje faza aktivnog branja odnosno trešenja. Potreban alat: merdevine (optional), veliki čaršavi (sada od materijala od koga se prave plastične vreće) obično 6x4m, (najvažnije) štapovi, specijalna sita za odvajanje lišća i delova grančica od plodova (optional).

Prošli put napisah da ovde žive potomci Yörük-a, do ne tako davno nomada-stočara.Posledica toga je da su krošnje ovdašnjih maslina dosta visoko – da kamile ne bi mogle da se napasaju maslinovim lišćem – što znači da skoro nikad ne počinju ispod 2,5 metra. Sada, nema više toliko kamila u kraju, ali eto većina maslina ima (nepotrebno) visoke krošnje. Elem, shodno tome prvi štap koji smo kupili je bio maksimalistički – 4m dužine. Štapovi se prave od kestenovih grana, laki su i pravi, a istovremeno ne lako lomljivi i elastični.

Čaršavi se polože na zemlju oko drveta i onda udri. Naravno, trešenje štapom je veština koju treba naučiti i savladati. Za početnika nema dovoljno velikog čaršava da "pokupi" sve "projektile" koji frcaju u svim pravcima i završavaju uglavnom van istog – potpuno ga obesmišljavajući. Dakle, kao u većini stvari u životu, sirovom snagom se ne postiže mnogo, tehnika je bitnija. Idealno je ako se štap, sad se nešto mislim kako mogu zvati nešto dužine 4 m štapom (!?), dakle, ako se motka proturi između dve bliske grane koje se onda naizmenično udaraju, koristeći savitljivost štapa/motke kao dodatan izvor jačine udarca. To proizvodi tak-tak-tak-tak-tak zvuk. Taj zvuk je dominantan zvuk našeg kraja tokom sezone trešenja. Tak-tak-tak-tak-tak dolazi iz raznih pravaca sa različitih udaljenosti i sa malo mašte može da podseća na komunikaciju nekih pošašavelih detlića.

Masline sa čaršava prebacujemo u plastične gajbice da i ih posle prosuli na jedan čaršav na terasu i tamo vršili odabir, šta ćemo da pravimo jestivim, a šta ide za ulje. Pošto su one čak i tada u različitom stepenu zrenja, dakle, od crnih do zelenih, taj odabir je višestruk, zelene za jelo, crne za jelo, a ostatak nosimo u uljaru.

Omer Amidžu (zapravo nije fer da ga zovem amidža s obzirom da je stariji od mene svega 3-4 godine, ali dok smo to saznali ustalilo se. Išiban klimom Omer kome je 52 ili tri izgleda preko 60), dakle, Omera smo upoznali (ako se tako može reći) u prvim mesecima našeg boravka u ovom delu sveta. Vozeći se nekim lokalnim putem videli smo ga na livadi sa njegove tri kamile i magarcem. Pošto ja obožavam kamile stao sam da ih vidim izbliza i da popričam s njim. Dok su one i magarac pasli on je nekom alatkom sličnoj onoj što u Vojvodini zovu ključ (neka vrsta kuke na držalju) samo manjom skupljao osušeni čkalj i trpao ga u ogromne vunene bisage. Da je pričljiv – nije, pa je razgovor otprilike tekao ovako:

JA: – Jako volim kamile. Mnogo lepe životinje...
ON: – Aha... – ne dižući pogled sa osušenog trnja koje je skupljao.
JA: – A što ih držite? Posao ili zadovoljstvo?
ON: – Posao.
JA: – Turizam? – misleći na ono turističko fotografisanje i eventualno jahanje.
ON: – Ne.
JA: – Rvanje? – tada sam već znao za rvanje kamila, ali ga još nisam video.
ON: – Ne.
JA: – Pa kakav posao?
ON: – Transport.

Ukapiravši (pogrešno) da je nadrndan kao i kamile mu, meni bilo dosta čaprac divana. Fu je preuzela komunikaciju iz koje je saznala da to trnje kamile najviše vole da jedu, a onda ga još upita pošto jedna kamila (zna koliko ih volim, pa valjda mislila da me iznenadi za rođus). Smrzli smo se od cene (oko 10K evra), te se pozdravismo i odosmo. Posle smo lupali glavu WTF-ing transport?

To smo saznali dve godine kasnije, baš dok smo tresli masline u našoj avliji, kad je Omer amidža prvi put prošao našim sokakom sa sve svojim malim, maslinama natovarenim, karavanom. Paa, daaaaaa! Maslina ima i tamo gde ni traktor (naročito s prikolicom) nema šanse da prođe. Magarci i nisu neki tegljači, te dromedari dođu kao najidealniji vid transporta. Elem, nije da nisam ponosan što mi sokakom, koji je inače glavna komunikacija za krave, ovce, koze, ponekog usamljenog jahača na magarcu (ima jedan na muli), dakle, što mi sokakom povremeno prolaze kamile. Mislim to baš daje Middle East touch. To je bila mala digresija o jednom bitnom vidu transporta. Mi nemamo potrebe za Omer amidžinim uslugama i, na žalost, sva berba nam komotno staje u (prošireni – oboren naslon od zadnjeg sedišta) prtljažnik kola.

O uljari i pravljenju maslina jestivim sledeći put.

=======================================

Beleška na margini

Elem, ovih dana skačem s grane na granu. Posle treće godine suše i nije neki rod. Ovdašnje sorte maslina (o njima malo više sledeći put) rađaju u principu svake druge godine i ovo bi trebalo da je rodna godina. Međutim, od dvadesetak stabala plodova ima samo na 6-7.