"Love For Sale"

Tvoji tekstovi postaju moja inspiracija.
Već imam nešto novo u planu.

Prelepo je.
Hrani.
Sve nas emotivno gladne.

Pratiš me!
Gde god se okrenem vidim tebe!
Zašto ta mačka na putu ima tvoje oči?
Zašto ta senka ima pokret tvoj?

Ostavi me!
Nemoj!! Nikad!
Ne još...
Ne sad... u ovom životu...

Mira nema nikad.
Sa tobom, bez tebe.
Budi sa mnom!
Ne idi. Ima mira...

Ima mira... u zagrljaju tvom.
Istina ima ukus tvojih poljubaca,
Nada zvuk tvog šaputanja.
A Mir... Mir zrači toplotom tvoga tela.

I nemir!
Strast!
Žudnja!
Dodir...
Požuda? Ne!
Ljubav!!!

Čeznem... Zašto nisi pored mene?
Ti...
Mi...

Voleo sam vas; moja ljubav stara
još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadežno,
pun strepnje i pun ljubomorne boli,
voleo sam vas iskreno i nežno;
-nek Bog da, tako drugi da vas voli.

A. Puškin

nekako, kad se o ljubavi razgovara meni su uvjek ove melodije pratnja...

Are you lonesome tonight,
Do you miss me tonight?
Are you sorry we drifted apart?
Does your memory stray to a brighter sunny day
When I kissed you and called you sweetheart?
Do the chairs in your parlor seem empty and bare?
Do you gaze at your doorstep and picture me there?
Is your heart filled with pain, shall I come back again?
Tell me dear, are you lonesome tonight?

I wonder if youre lonesome tonight
You know someone said that the worlds a stage
And each must play a part.
Fate had me playing in love you as my sweet heart.
Act one was when we met, I loved you at first glance
You read your line so cleverly and never missed a cue
Then came act two, you seemed to change and you acted strange
And why Ill never know.
Honey, you lied when you said you loved me
And I had no cause to doubt you.
But Id rather go on hearing your lies
Than go on living without you.
Now the stage is bare and Im standing there
With emptiness all around
And if you wont come back to me
Then make them bring the curtain down.

Is your heart filled with pain, shall I come back again?
Tell me dear, are you lonesome tonight?

Još jedan divan post, Treneru, ili: ko uživa u poeziji i muzici, zlo ne misli. Pozdrav uz, za mene, ovih dana neizbežnog Vaska Popu:

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

On je bio čudna biljka. Muškarac drugačiji od drugih. Kretao se i govorio kao da je biće došlo iz nekog drugog sveta: nije pokazivao da je bilo šta moglo da ga uzbudi, delovao je hladno i uzdržano pred drugima. Izražavao se je direktno bez okolišanja i otvoreno bez brige kako zvuče njegove reči. Kod sebe je posebno cenio upravo ovu osobinu: sposobnost da vlada situacijom. Dok je govorio o jednoj stvari, pogled mu je sa zanimanjem prelazio na drugo i sagovornik je mogao da se zakune kako ovaj čovek već razmišlja o nečem novom što nikome do sada nije palo na pamet. A bilo je malo stvari kojih se nije latio. Previše ga je ovaj svet fascinirao svojim senzacijama. Postigao je zavidnu učenost i umešnost u svim stvarima koje je prouačavao. Ceo život je posvetio nauci. Spadao je u ljude koji imaju neutaživu žeđ za znanjem. Ipak, prekorevao je sebe da je želja za znanjem pokušaj da ispuni nedostatak onoga za čime je njegova duša ponajviše žudela. Bio je svestan da mu nauka neće pokazati put i uputiti ga na izvor za čijom je slatkom vodom godinama tragao. To je bila ljubav. Ni u čemu nije preterivao, osim u radu. Rad je bio utočište od lošeg braka u kome je bio. Taj brak je bio ugovoren još kada je imao devet godina sa bogatom devojkom iz ugledne porodice. U njihovoj zajednici nije dolazilo u obzir nepokoravanje običajima. Svoju ženu nikada nije iskreno i duboko zavoleo kao što je žudeo da voli. Ona nije imala razumevanja za njegovu gotovo pustinjačku osamljenost i rad. Bavila se trgovinom i one supružničke časove koje su nakon napornog radnog dana trebali da provode u razgovorima posvećenim jedno drugom i porodici, kojih je u početku bilo, ubrzo su se raspšili u različitim interesovanjima. Bila je to hladna i racionalna žena, kojoj dobar odgoj nije uspeo da nadoknadi otmenost i senzibilitet za lepe stvari koje rođenjem nije dobila. To ga je odbijalo od nje, pa je sve dublje tonuo u svoj svet tišine gde je jedina radost za njega bila muzika. Voleo je da svira gitar i komponuje note na stare poetične teme. Kako je vreme prolazilo muzika koja je bila univerzalni lek da se popune praznine koje su zjapile, počela je da ljuti njegovu staru ranu: zar je ovo sve što mi je sudbina namenila? Pitao se. Svi ovi stihovi govore o ljubavi prema prirodi, bogu ili ženi. Principe prirode sam upoznao kroz fiziku i astronomiju, izučavao sam svete knjige, ispitivao razloge za i protiv postojanja boga, ali zar je ovo sve? Zar je ovo sve što mi je sudbina namenila? Tako je živeo život u kome je osećaj prepuštenosti zamenio ova nelagodna pitanja. Doneo je odluku da će ostati miran, i da nema šta više da traži od sudbine, sretja mi je očigledno okrenula leđa, mislio je. Pomiriću se sa tim. Posvetitju se nauci. Svakodnevno je obavljao stvari na isti način: odlazio je na fakultet, zatim dolazio u stan koji je ona uredila na svoj način, hladno, obojeno mrtvim bojama. Gušio se koliko god se trudio da ostane stamen, osetjao neumitnost prolaznosti na svojim plećima. Dosadna svakodnevica ga je ubijala. Ta široka pleća nisu više mogla da podnesu rutinu. Kretao se a stajao u mestu. Ni putovanja nisu više mogla da ga ushite kao nekad. Ni žene na tim putovanjima. Sve su bile iste. Gorde kaćiperke, koje su se cerekale jednako. Kroz glave im je obično duvala promaja, a nakon sparivanja kada ih je napuštalo njihovo najjače oružje, šminka, gubila su im se lica i ostajale tužne grimase. Jadne iskežene prikaze. I uvek se vraćalo isto pitanje, zar je ovo sve što mi je sudbina namenila? Iako je obećao sebi da će svoju jačinu dokazati upravo na tome, i da sudbina neće prkositi njemu nego on njoj, prihvatajući mirno kao kakav div koji trpi udare da je ovo sve od života, bilo je dana kada nije mogao da podnese čežnju, tešku kao detetu kome su stavili zemljani krčag na glavu. Čežnja bi izmilela neočekivano iz knjiga koje čitao ili iz ćoškova, približila bi se polako i cerila se: džabe mili moj, to je sve, džabe čezneš, uveritju te ja već! Nećeš me se osloboditi tako lako!
I zato nikada neće zaboraviti dan kada je prevario čežnju, makar na kratko. Dan kada je prestao da čezne. Nikada neće zaboraviti dan kada je video. Nikada neće zaboraviti trenutak kada su mu se oči srele sa njenim očima. Mislio je da se priviđenje poigrava sa njim.
Bilo je proleće 2006, početak meseca aprila kada je video oči iste kao svoje. Ta žena bila je sve što je ikada mogao da zamisli da postoji napravljeno samo za njega. Namenjeno samo njemu. Lutka od porcelana. Sve ikada opevano u pesmama koje je voleo, sve što je zamišljao da je moguće da postoji. Svetlog tena, dugog izvijenog vrata, krupnih, ama najdubljih očiju koje je ikada video, ona nije bila obično stvorenje. Uopšte uzev, ova žena je imala mnogo toga što on do sada nije video na drugim ženama, do te mere jedinstvenog da je momentalno probudila sve što je čučalo u njemu potisnuto i izgubljeno u raznim delovima bića i počela da sastavlja izgubljene komade. Ona je do te mere bila što i on, da bi se čovek mirnog srca zakleo da nije video par koji je bio bolje uklopljen od prirode i da bi samo velika nepravda mogla da ih ne spoji. Kada je gledao u njene oči bilo je to za njega upijanje bića koje je on sam, a opet sakriven u nekom drugom , njegovo rođeno biće u nekom drugom i to u ovoj ženi, tako posebnoj i drukčijoj od svih senzacija i ushićenja kušanih. Posle susreta sa njom ništa nije moglo niti smelo da ostane isto. Ulice su odzvanjale povicima iz njegove glave na način na koji je dozivao njeno ime. Mučio se, a nije bilo izgleda da će njegovim mukama doći kraj. Godine su prolazile u čežnji. Pisao joj je i obraćao joj se se u tekstovima koje je objavljivao, i više od svega želeo da ih ona čita. Ništa nije mogao da uradi a da nije posvetio njoj na bilo koji način. Znao je da je to žena koja može da razume sve njegovo pošto je na neki način koji je priroda baš tako uredila bila on u ženskom obličju. Znao je da je to žena koja bi mu kao Vanda Jakovu rekla da bez njega još samo može da ode tesaru da joj uzme meru za mrtvački sanduk. Obožavao je to stvorenje, i bio preplavljen nežnostima kakve mu ranije nisu padale na pamet. Osećao se posramljeno zbog toga i ushićeno što je našao. Pri pomisli na mogutji susret sa njom, pojavljivala se trema kao kod nekakvog đačeta. Dok je u početku njen porcelanski vrat bio inspiracija njegovom umetničkom zanosu, sada je zamišljao svoje zube koji ga probaju ili da joj šapuće ljubavničke nežnosti.
Ništa manje nije ona osećala prema njemu. Kada ga je prvi put videla znala je da je na putu sa koga nema povratka. A to je dug i neizvestan put. Kroz taj put vodila je njena intuicija. Osećala je koliko je zatvoren i samo svoj. Osećala je da je spreman da uguši svoja osećanja zarad moralnog žrvtovanja, da će ga životne okolnosti i iskustvo sprečiti da joj poveruje. Nije smela to da dozvoli. Tako joj je govorio njen unutrašnji glas. Odlučila da žrtvuje sebe, da uradi stvari koje će mu srušiti logiku, zbog kojih će je prvo prezreti. Jednostavno, da bi je shvatio ozbiljno morala je da uradi sve naopako. Kada je bude prezirao, iz tog prezira izrodiće se prezir prema samom sebi. Kada bude prezirao sebe dovoljno, nje više neće moći da se odrekne. Predlagala mu je odvratne stvari od kojih mu se je okretao drob. Ona princeza koju je upoznao bila je ista kao i sve druge, obična jeftina drolja. Ha, mislio je, odavno je rečeno da svaka dama hoće da bude kurva. Misli su mu se mešale i preskakale jedna drugu. Svaka sledeća ismevala je prethodnu. Vreme koje je prolazilo nije mu pomagalo. Taman kad bi jednu odluku doneo, naišla bi druga potisnuvši prethodnu kao da je nije ni bilo. Bilo mu je neverovatno da je ona, ona koju je čitavog života čekao jedna tako prosta devojčura. Rešenja nigde nije bilo. Njegovu glavu uzaludno su morile teške misli mesecima. Bio je ljut na sebe zašto gubi vreme na razmišljanja o njoj. Ništa što je govorila nije imalo smisla. Tako se je nevino dečje izvinjavala za svoje besmislene prestupe, i potom obavezno ponavljala isto, da mu je bez ostatka zavrtela mozak i srušila logiku. Bio je besan, udarao okolo u neverici da mu se ovo stvarno dešava. A kad bi sklopio oči nije imao kuda da pobegne. Tada je bio njen, snovi su bili njen teren. Nastanila mu se u podsvesti. Onda je počeo da prezire sebe. Upravo to je bila utabana staza kojom će poći u konačnom traganju jedno za drugim.

Dani poezije na blogu B92?

Danas sam cijeli dan...ma..., a i vrijeme je nekako...jadno...Neruda je sjeo samo tako!

Preporuka.

E, coach, ako posle ovog bloga ne odvojiš ni jednu, onda stvaaarnoo...

moze ovako nesto...

Ljubav.
Da li umemo da je prepoznamo? Koliko puta sam se mimoišla sa svojom ljubavi?
To me okupira ovih dana.

Pozdrav i hvala na podsećanju.

Od mene jedna priča.

Murakami

Kuća Pabla Nerude u mestu Isla Negra, južno od Valparaiza, Čile. Izuzetno mesto na kome možete osetiti duh ovog velikog umetnika.

Onda zbogom,nista neces zaboraviti?

U redu idi.Vise nema sta da se kaze.
Treba se rastati.Mozes otici.
Ali,pricekaj,vidi...
Pada kisa.Pricekaj jos,mozda ce prestati.

Obuci se dobro.Napolju je vrlo hladno,znas.
Trebalo je da uzmes ipak nesto toplije...
Ja sam TI sve vratio?Nema nista Tvoje.
Uzela si svoja pisma?Svoje fotografije?

Hajde,pogledaj me,posto se rastajemo sada.
Ali,molim Te-bez suza!To bi bilo glupo.
Treba uciniti napor,zar ne,da se desi cudo,
i da za trenutak postanemo oni od nekada.

Nasa dva zivota bila su data jedan drugome
zauvek.A sada ih prisvajamo ponovo
i odlazimo svako na svoju stranu,svako
sa svojim imenom da ponovo zapocinjemo da
lutamo...O sigurno!

Bice nam tesko...Neko vreme.
A onda ce doci zaborav koji razresava sve tegobe...
I postojacu ja i postojaces ti,
bicemo medju mnogima sve osobe.

I tako,uskoro,postaces deo moje proslosti.
Srescemo se ponekad slucajno na ulicama.
Gledacu te,ne prilazeci,a ti ces prolaziti,
u nepoznatim haljinama.

A zatim se necemo vidjati dugo vremena,
a moji prijatelji ce te obavestavati o
meni,a ja cu pitati za tebe,koja si
bila zivot moj,lepota i vecnost moja:
Kako je njoj?

Pablo Neruda

Lep blog,svidja mi se ...Ali ovo mi je definitivno jedna od njegovih najdivnijih pesama,jednostavno boli...