Car

Kraj Maja je te godine doneo mnostvo toplih, prelepih dana, a Ostoja i ja smo blenuli u knjigu i proklinjali sunce sto ga toliko ima. Proklinjali smo klince koji igraju fudbal prekoputa u skolskom, zvuke koncerta u podne koji je dopirao iz dnevne sobe, i komsiju Glisu sto trese tepih ispred zgrade. Kad malo bolje razmislim, nismo zaobisli ni dve muve koje su se jurile po sobi, gospodina Venea T. Bogoslavova, i hiljadudevetstodevedesetpetu godinu u celini.
A nismo psovali samo sebe…valjda je spoznaja da smo sami krivi za situaciju u kojoj smo se nasli bila preduboka misao za nas. A bili smo krivi. I prosle godine u ovo vreme smo peglali matematiku u pokusaju da popravimo uveliko podebljane jedinice u rubrikama dnevnika. I tada smo ozuljali dupeta dok nismo profesora ubedili da nas ne obori na popravni…i secam se ushicenja, pa zatim i obecanja da nikada vise necemo dozvoliti da nam se to ponovi…i evo nas opet. Ista meta-isto odstojanje. Ostoja i ja, dve muve, i par stotina strana formula i teorema…
Ostoja je bio krupan…bas krupan momak. Krupniji od mene. A ako vam kazem da sam ja imao dobrih metar i devedeset i skoro stotinu kilograma, onda mozete da zamislite koliki je bio on. Bio je klempav i nosat ,toliko nosat da su mu se brkovi jedva videli ispod senke tog monolita. Jednom recju-bas je bio ruzan moj Ostoja. Ali, njega to nije preterano zanimalo, sa jedne strane zbog potpunog sklada njegovog umnog sa telesnim, a sa druge niko njemu nije ni smeo da kaze da je ruzan. Jer umeo je da bije. A znalo se-kad Ostoja bije, ne zovi hitnu, odma' pogrebno zovi. Ruke ko lopate su bile njegov adut, i to ga je odbranilo od svih znanih i neznanih nadimaka koje bi inace dobio. Tako smo Ostoju zvali jednostavno Ostoja, a tek nekolicina njih ga je zvala Sokrat po onome “ja znam da nista ne znam”.

Tog Utorka, odmah iza srpskog, stupali smo na scenu mi. Nas dvojica, i jos cetiri nama slicna. Svi smo kao prelistavali raskupusane sveske, znacajno gledajuci u brdo slaborazumljivih jednacina, nejednacina i slicnih splacina. Meni je u stomaku kuvalo, znojio sam se i drhtao kao da je minus, a opet bio sam svestan da posedujem znanje za tu dvojku. Za Ostoju nisam bio siguran. Mislim, radili smo zajedno, presao je celu knjigu i dobar deo zbirke, znao je neke formule, ali on jednostavno nije odavao utisak da poseduje ikakvo znanje. Gledao je cas u tablu, cas u knjigu, pa opet, i ponavljao bi tako u nedogled da ga nije prekinuo glas profesora Ostojica:
-Ajde Ostojicu,prezimenjace,da vidimo sta cemo sa tobom.
Izadje moj Ostoja pred tablu, zacrveni se ko tramvaj, poce da se znoji…sve u svemu, izgledao je kao neko ko ne zna ni da li je Tales iz Mileta ili je Mile iz Talesa, a kamoli jednacinu sa dve nepoznate
-Sta je Ostojicu? Pa dogovorili smo se da za danas spremis sve oblasti gde nemas pozitivnu…a to su,samo da vidim…ufff Ostojicu, pa ti treba da mi pevas sve, od pocetka godine
-Jeeste proofesore, ucio sam ja…
-Pa dobro, da vidimo kako i koliko…pisi zadatak…
I pisao je Ostoja, pisao…ispocetka polako, nesigurno, a onda sve brze, odlucnije. Nije to imalo mnogo veze sa onim sto se u zadatku trazilo, ali za posmatraca sa strane delovalo je kao da resenje vec ima u glavi, i sad samo pise da bi ispostovao proceduru. Trideset minuta je trajalo to njegovo spisanije, dva puta je brisao tablu jer nije bilo mesta, sa svakim potezom krede je postajao sve sigurniji u sebe, sve odlucniji da istera tu matematicku zavrzlamu do kraja. Mi smo ga gledali ne verujuci sta vidimo-to nije bio nas Ostoja, to je bio neki drugi lik, neki mnogo lepsi i pametniji. Impresivno je delovao kad je dobio konacno resenje, razvukao je osmeh, odlozio kredu, i podigao obe ruke u vis, kao Roki kad dotrci do vrha stepenista. Zatim se sasvim smirenim glasom obratio profesoru:
-Gospodine, ja sam zavrsio, ako ste zadovoljni, mozemo da predjemo na sledecu oblast.
Profa pogleda ispisanu tablu, rezultat, uporedi ga sa svojom sveskom, za trenutak se namrsti, a onda rece:
-Eto vidis, sve se moze kad se hoce. Mislim da bi bilo gubljenje vremena da prelazimo sve oblasti, vidi se da si zagrejao stolicu. Zasluzio si ovu dvojku, tu nema zbora. Mozes na mesto…
Ostoja trijumfalno sede pored mene, ponosno me pogleda, zagrli, i poce da zvrlja nesto u svoju svesku…nisam video sta, jer sam ja bio sledeci na tapetu…
Niko nije pao na popravni te godine, svi smo se nekako provukli. Neko na tuc-muc, neko na prepisivanje, ali niko ni priblizno ponosno kao Ostoja. Kad smo izlazili iz ucionice, profesor je skinuo naocare, i za nama doviknuo:
-I momci, ne dozvolite sebi ovakvu bruku i sledece godine. Ucite redovno, pa nece biti problema…

I nije bilo problema. Ostoja je za vreme letnjeg raspusta poceo da trenira basket, i prebacio se u sportsku gimnaziju. Ja sam poslusao savet, pa sam se potrudio da bolje prepisujem na pismenim zadacima, te sam na kraju dosao cak i do trojke. Ali sam zato pao na popravni iz fizike…


Sretoh Ostoju pre neki dan…nisam se video sa njim otkad se preselio u Spaniju. Doduse,citao sam o njemu u sportskim rubrikama, postao je dobar kosarkas. Jednom je cak bio i na sirem spisku selektora, ali se povredio. Izljubismo se na sred ulice, i sedosmo u najblizi kafic. Ljudi su zurili u nas sto, da li zbog Ostojine prelepe devojke ili njega samoga, nisam bio siguran. U svakom slucaju nisu gledali mene.
Pricao je moj drug kako mu je lepo na Iberima, kako ima lepu kucu i novi auto, kako planira da i roditelje ubedi da predju kod njega. Pricao je o putovanjima, utakmicama…pricao i pricao, istom zestinom kao kad je onog majskog dana u zagusljivoj ucionici trece beogradske resio jednacinu sa tri nepoznate. Ja sam samo blenuo u njega, gutajuci njegove dozivljaje. Posle nekog vremena upita on mene cime se ja bavim. Odgovorih tiho da bas treba da zavrsim faks, jos samo deset ispita …nisam ni stigao da zavrsim, kad osetih njegovu tesku ruku na svom ramenu.
-Drugar, sto si tako nesiguran? Pa u zivotu mozes sve, nema prepreka…secas se kako sam onomad razbio matematiku? E tok dana sam ja odlucio da okrecem list, i vidi dokle sam dogurao. Ma bre, samo da imam vremena, sad bi ja tebe malo prevaspitao- rece Ostoja, ustade,plati racun, i pri odlasku mi tutnu neki papir u dzep- Izvini prijatelju, ali moram da palim, cekaju me neki novinari, vec kasnim
Kad je otisao, pogledao sam u onaj papir koji mi je dao…bese to iscepljen list iz sveske na kocke, na kom je krupnim slovima pisalo: OSTOJA,TI SI CAR !!!
Ostadoh zamisljen,narucih jos jedan kapucino,i posle mnogo razmisljanja shvatih tu jednu prostu filozofiju zivota…Boze, pa zar je tako jednostavno ? Uzeo sam onaj list papira i dodao: I JA SAM CAR !!!