Beograd !!!

Juce me jedan lik propisno napljuvao na ulici...i to ne bilo kojoj ulici-napljuvao me je u mojoj ulici. A sve zato sto sam zauzeo parking mesto koje je on bezecovao jos od Vise poslovne. Kreten. Izadje on iz kola i poce da psuje, da viche, da riche. Ja ga gledam, onako, u oci, i razmisljam se dal' da mu izadjem i polomim mu obe noge, ili da mu izadjem i polomim mu obe noge. Odlucim se za ovo drugo...

Izadjem ja tako iz automobila-kad gle cuda. Istovremeno smo shvatili da sam visi od njega jedno dvadeset  centimetara, i tezi bar duplo toliko kilograma. Ta spoznaja nije na njega delovala ohrabrujuce, pa je preneo sukob u polje diplomatije:

„a vidju kol’ki si delija, pa necemo se valjda odje tuc’“

„ma nijesam mislija tebi majku psovat, no sam to ’nako...“

„to sam ja ovome odje sto se parkira ukrivo,da jebe oca...“

I dobro, zavrsilo se to kako se zavrsilo, nije bilo preloma niti neceg takvog...uostalom, nije to ni tema ove price. Tema je-ko se sve danas naziva gradjaninom mog grada...Ovaj sto je izasao iz kola? Da,na zalost, ispostavilo se da se uselio u novu zgradu prekoputa. I da li ja njega treba da zovem sugradjaninom?

U teoriji, Beograd je uvek bio grad otvorenog srca, kako su ga jos u ’’ono’’ vreme nazvali. U praksi, ispostavilo se da je otvoreniji nego sto je trebalo da bude...naselila se tu i kurta i murta, skinuti s’ koca i konopca. E sad, sve bi to bilo lepo, da se postovao neki red. Avaj, sa gomilom doseljenika, Beograd je od metropole spao na seoski srez, sa sve naglaskom, mirisom, i zemljoradnickom zadrugom.

Nisu ti dosljaci postovali ono sto su zatekli. Ne. Oni su, naprotiv, obicaje svoga kraja preneli na asfalt. I bili su agresivni u tom cinu. A Beogradjani-glupaci,dozvolili su sve to, cak su smatrali izuzetno zanimljivim neke od novih pojava. I tako nastade turbo-folk kultura. Sepultura. Anarhija over Skadarlija...

Sad ce neko da me pogresno protumaci...ne, zaista nemam nista protiv ljudi koji se dosele u MOJ grad, i postuju ga...pa i moj otac je jednom davno odnekle dosao...imam nesto protiv onih koji dodju i ponasaju se kao da je ovo seoski vasar u Gornjoj Podbukovici. Alooo...pa ne moze to tako...dosta je bilo...idite odavde,ponesite sa sobom slobodno sve sto ste doneli. Evo vam vasa Ceca, pa je gledajte po ceo dan. Nosite i nju, sa sve RTV Pink i zvezdama Granda. I kursadzije uzmite. Ponesite i onu babu sto se ceslja, Sekulu, i sve njegove zene. Necu vas sprecavati da ponesete ni akcenat, oba padeza, i sedam hiljada psovki...izvolite,dovidjenja,prijatno.

Ostavite mene da pokusam da se vratim u normalu, da saniram rane primljene u poslednjih dvadeset godina. Ako ste zeljni da se menjate, da ucite, tu sam, pomoci cu vam. Objasnicu vam da se tramvajske sine ne moraju preskakati, da se hleb u radnji ne pipka, da se na terasi koza ne drzi. Ako bas insistirate, reci cu vam i ko je bio Dusko Radovic, Zoran Radmilovic, Branko Copic...ili bilo koji drugi Beogradjanin u srcu...

Zelim da se jednom, samo jednom, prosetam po svom kraju, po svom gradu...i da osetim onaj izgubljeni duh Beograda...duh koji nadahnjuje,pleni,smiruje. Ja volim svoj grad, sa svim njegovim vrlinama  i manama. Ako ne mozete da ga volite takvog kakav jeste, da mu se poklonite i divite, necu vas zadrzavati...sretan vam put...

 "Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде.“

Ivo Andric