Skupa i rasipna država

Veliki problem srpskoga društva je skupa a neefikasna država. I u ovo vreme koje se sa svih strana i sa svih adresa označava kao kriza, ta činjenica ima dodatnu težinu.

Srbija ima 28.000 službenika zaposlenih u državnoj upravi. Broj koji uveliko prelazi stvarne potrebe i broj koji zvuči još "impresivnije" ako se ima u vidu da je za vreme eks Jugoslavije poslove države Srbije vezane za državnu upravu obavljalo 8.000 ljudi. Pored njih u Beogradu je bilo angažovano oko 12.000 činovnika bivše SFRJ, koji su kasnije opsluživali državu koju je Srbija činila sa Crnom Gorom.

Osamostaljivanjem Srbije ( zaslugom Crne Gore), skoro kompletna bivša savezna administracija postala je administracija Srbije. No, od nekuda se pojavilo još 8.000 službenika koje se nakon 2000. godine u igru uvele stranke pod motom modernizacije uprave.Modernizacija je svakako bila potrebna, ona je potrebna i danas kao i pre deset godina,ali strankama je od modernizacije bilo mnogo važnije zapošljavanje svojih aktivista. Doterali smo dotle da je prostor u kojem državna uprava radi, i pored ogromnih kapaciteta sagrađenih ranije, u Titovo vreme, za potrebe one velike države, sada pretesan i da se po Beogradu uveliko iznajmljuju poslovne zgrade za različita ministarstva, vladine agencije i druga državna tela. Postoji u svetu zaista trend uvećavanja administracije, ali da ona bude uvećana četiri puta, to ipak za ovoliko kratak period nije zabeležno.

U organima lokalne samouprave stvar je još delikatnija. Bio sam skoro poslom u jednoj maloj opštini od oko 50.000 stanovnika i u razgovoru sa lokalnim funkcionerima saznao da njihova opština zapošljava preko 300 ljudi. Verovatno je ta opština ekstrem u broju zaposlenih, ali ni u drugima nije bitno ili drastično drugačije, a to onda znači da na 160 opština u Srbiji ima bar 30.000 činovnika.

O školstvu, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, vojsci, policiji - sada ne pričamo. O subvencijama davno propalim firmama isto tako. Spomenimo samo da se skoro mogli čuti da je samo "Zastava" od 2000. na ovamo koštala budžetske obveznike preko pola milijarde evra. Pa onda vidite koliko su koštale firme slične Zastavi, a ima ih u svakom regionu, bar jedna..

E, sad, kako ide sa trošenjem unutar budžetskih ustanova. Evo, čitam danas da je poslanik DSS-a Željko Tomić u 2008. godini samo za vožnju od Beograda do Novoga Sada potrošio više od 300.000 dinara. Došao je u Beograd oko 90 puta, prešao oko 12.000 kilometara i realno na benzin potrošio negde oko 1200 evra. Međutim, naplatio je 4.000 evra prema prosečnome kursu koji je važio tokom 2008. godine. I on nije najdrastičniji primer "trošadžije". Ima ih sigurno još karakterističniji. Radikal Šarović je naplaćivao svakodnevno put od Vranja do Beograda i nazad a da nije mrdnuo iz Beograda gde mu je stalno mesto boravka. Što je najčudnije, sve je to po propisima koje su poslanici sami za sebe napravili. Dakle, administrativni odbor u Skupštini, kojim već godinama rukovodi Toma Nikolić, produkovao je propise i prava za poslanike, koji nemaju nikakve veze sa moralom, a pogotovo nemaju veze sa transparentnošću, kontrolom budžetskih organa, medija i javnosti. Naravno, u tome su učestovali i drugi potpuno al pari. Danas je za crći od smeha kad čuješ Tomu Nikolića kako nudi neki program smanjenja javne potrošnje i ekonomskog oporavka. Čovek koji je dirigovao odborom što je omogućavao i još uvek omogućava poslanicima da naplate dnevnice i kilometražu koja je godišnje nadilazila obim ekvatora, a da ti isti nisu mrdnuli iz Beograda, u najmanju ruku zvuči neverdostojno kad priča o smanjivanju potrošnje.

Kad su tamo negde krajem 2002. godine vršene pripreme za uspostavljanje državne zajednice SCG i tom prilikom ukidana mnoiga ministarstva i uprave, jedan broj državnih službenika dobio je otpremninu od čini mi se 25.000 evra ili nešto manje, ali uz klauzulu da nesmeju tri godine raditi u državnoj upravi. Lično znam čoveka koji je to dobio i nakon manje od godinu dana ladno nastavio sa radom u Vladi. Ni pero ko da mu odbije, ni pitanje da postavi, ništa... 

Po istom modelu su kupovani stanovi površine od više ari u centru grada, za ministre i zaslužne stranačke ljude, direktore javnih preduzeća i predsednike upravnih odbora. Tako su do stanova došli bivši i sadašnji radikali, ali bogami i neutvrđen broj direktora javnih preduzeća. Evo, trenutno je u toku kupnja stana bišem direktoru železnice Šarančiću, onome što je kupovao lokomotive iz Švedske preko butika za prodaju ženskog veša, i niko ni da pisne. Zaslužio čovek valjda. I to zaslužio iz budžeta..

Ko je još video šta sve potroši Narodna banka. Koliko, recimo košta održavanje one silno velike zgradurine na Slaviji, ili kolike su tamo plate, ili koliko troše na stambene potrebe, kredite i ostale troškove svojih zaposlenih.

Pa agencije kojima niko broja ne zna, pa druge razne paradržavne ustanove...oslobodi bože.

Pa "politički troškovi" poput onih koje je radio Velja Ilić i njegovi direktori a vezano za devizu "asfalt za glas" koje upravo sada iz budžeta treba platiti putarima.

Došli smo u godinu kad će sigurno biti mnogo manje novca za trošenje. Investicije će biti smanjene, prihodi od privatizacije mnogo manji nego prethodnih godina. Kako će onda biti podmireni politički troškovi poput Krkobabićevih penzija, Dinkićevih akcija, skijališta i drugih marifetluka kojim se regrutuju novi glasači ili učvršćuje stranačka struktura na način da ih najpre nateraš da se učlane kod tebe a onda im daš neki kredit za mali ili srednji biznis..

Evo korupciju pomenuo nisam...

E sad..nije čudo, što Beogradu fali bar jedan most preko Save i jedan preko Dunava, što se autoput Beograd - Novi Sad gradi već četrdeset godina i nikako da se sagradi tih 70 kilometara kroz ravnicu, što se skladište gasa u Banastkom Dvoru gradi duže od 20 godina, što je Grdelička klisura ili put do Pirota, iste prohodnosti kao u doba Rimljana..mnoga druga čuda nisu zapravo čuda nego posledica rđave uprave.

Nema prave reforme dok se tu ne izvrši reforma. A ako se ne izvrši, rezultat će biti isti kao i sada...gori život od realnih mogućnosti.