O majmunima

Trebalo je da moj mlađi sin napuni šest godina da bih saznao neke veoma važne pojedinosti o majmunima. Tom prilikom, moj stariji sin (a slavljenikov stariji brat, idol, najveći tlačitelj i najveća žrtva) poželeo mu je sreću, zdravlje i veselje uz prigodnu čestitku/priznanje:

- Čestitam! Sada si pametniji od šimpanze!

Impresivni podaci da je prosečan odrasli šimpanza (Pan troglodytes) inteligentan makar kao petogodišnje dete čoveka (homo sapiens) kao i da se naši geni i geni čovekolikih majmuna poklapaju 99% poznati su nam samo sa televizije i u njih ne bih poverovao da nisam imao lično iskustvo koje me je uverilo da sve to baš i nije tako neverovatno kako izgleda.

Prilikom jedne od poseta beogradskom zoološkom vrtu, ima tome nekoliko godina, kod kaveza sa šimpanzama, baš negde između majmunare i spomenika legendarnom Samiju, pojava moga mlađeg sina izazvala je pometnju sa one strane rešetki. Naime, desetomesečni lepotan toliko se dopao raščupanoj lepotici u kavezu, da je bacila flašicu iz koje je upravo cuclala mleko, otela se pomajci iz ruku, navrat-nanos dotrčala do rešetki i proturila obe ruke napolje ne bi li se dokopala predmeta svoje simpatije.

- Ljubav na prvi pogled!

reče raznežena čuvarka, inače pomajka mladunice šimpanze koju je biološka majka iz nama nepoznatih razloga odbacila odmah po rođenju.

Prvo sam se instinktivno s detetom u naručju sklonio izvan domašaja male nasrtljivice, ali smo ubrzo skupili hrabrost i, mic po mic, se ponovo približili rešetkama. Tu su njih dvoje (moje dete i majmunče) počeli da komuniciraju onako kroz gvozdene šipke - pošto nisu umeli da govore, pipkanjem i njuškanjem. To ograničenje nije smetalo pozitivnom razvoju njihovog odnosa koji je ubrzo postao veoma prijateljski, gotovo nepristojno prisan. Empatija se na brzu brzinu tako razvila da je gospođa majmunčetova pomajka izvela svoju poćerku iz klauzure da bi mogla da se bolje upozna sa svojim novim drugarom. Meni je, lično, sve bilo vrlo simpatično do trenutka u kome sam saznao da je udvaračica mog direktog potomka, iako skoro mesec dana mlađa mnogo spretnija i artikulisanijih pokreta nego on, odnosno da već hoda, skače i vere se naokolo dok on tek puzi i to sporo i trapavo.

- To je normalno, tešila me veterinarka.

Poverovao sam joj. Nisam imao izbora. 

Elem, gledaše se tako njih dvoje, svako u naručju svog roditelja/staratelja – diraše se, maziše, grliše. Jeste ona smelija i navalentnija nego on, ali on se ni on, bogami, ne opire, već se namešta i sarađuje. Okupili se radoznalci, gledaju svi raspilavljeni a jedan od njih potpuno dobronamerno reče mome sinu:

- Jeste, delijo, da ti je nevjesta malo dlakava ali je iz dobre porodice. Ovaj junak sa spomenika joj je đed.

Međutim, malo je vremena trebalo naprednijoj vršnjakinji moga sina da shvati da joj drugar ni fizički ni intelektualno nije dorastao i da se vrati majci i cucli i ostavi momka, iskorišćenog kao isceđen limun. Takav ti je život; simpatija plane kao fosforna šibica ali se isto tako i ugasi. Jedino mi je žao što nemadosmo foto aparata da ih slikamo, pa ovaj susret ostade tek jedna urbana legenda.

                                                                                            *** 

Čuo sam da postoji nekakva gorila, po imenu Koko koja ne samo da ume da se sporazumeva znakovima, već ume i da vređa (onima na koje se naljuti kaže: „Prljavi glupi klozetu!“) a čak ume da slaže. Ta gorila, koja se predstavlja kao Fina Životinjska Osoba Gorila (Fine Animal Person Gorilla) navodno je jednom prilikom u napadu besa iz zida iščupala čitav lavabo sa sve vodovodnim cevima i kada su došli da je grde, ona je znacima slagala a da nije trepnula rekavši nešto kao:

- Nisam ja, keve mi, mačka je!

Tako isto moj stariji sin, poznatiji kao Fina Ljudska Osoba Filip (Fine Human Person Filipe), uspešno vlada umetnošću vređanja. Pošto mu je strogo zabranjeno da mlađeg brata zove majmunom i magarcem sada koristi uvrede kao što su „Meduzo! Morska zvezdo!“ što su, kao što znate, životinje bez mozga. A kad slaže, a ruku na srce nije sklon laži, nespretniji je nego Koko:

- Nisam ja instalirao te igrice na tvom kompjuteru. Biće da ih je instalirao neki virus!

Komportamentalna sličnost je fascinantna.

                                                                                            *** 

Trenutno su dva gorepomenuta mladunca čoveka u Beogradu kod bake i dede, i čim su stigli, dok si rekao piksla, instalirali su skype i kameru na bakinom kompjuteru. Meni je za tu istu aktivnost trebalo makar dva sata, baki bi trebalo nekoliko dana a tehnofobnom dedi verovatno nikada ne bi pošlo za rukom, što je dokaz da iz generacije u generaciju naš rod evoluira što nas sve čini srećnim i zadovoljnim.

A zašto li su oni s toliko žara povezivali kameru? Da bi mi se smeškali i slali poljupce? Naravno da ne! Kada su uključili kameru na malom ekranu moga kompjutera umesto lica pojavila se natrćena gola guza.  Ne znam tacno čija, mislim da je u pitanju Fina Ljudska Osoba Andrej (Fine Human Person André) koji je em bezobrazniji, em mlađi pa luđi. To je tzv. mooning - komunikaciona tehnika koja se primenjuje na fudbalskim utakmicama i koja se uživo u nas ne praktikuje, jer je opasna za onoga ko se na nju odluči. E a sad se postavlja pitanje ko je tu najgori majmun? Pa ja! Umesto da kao pravi roditelj –autoritet skočim i vaspitno ih izgrdim, ja sam se onako pred kamerom, da me vide, pokidao od smeha. I sad misle da su duhoviti.

Toliko o majmunima.