Danas se "Peščanikom" bave dve kolumne u dve novine. U "Politici" Slobodan Antonić a u "Borbi" ja. Pa evo, zanimljivo mi je da to uporedimo. Ne toliko zbog "Peščanika" koliko zbog pogleda na srpsko društvo. Jedan događaj a potpuno različito viđenje.
Пад „Пешчаниковог” сајта побуђује на размишљање. За његово обарање оптужени су „националистички хакери”. Након тога, поједини слушаоци су јавили да се емисија чује са сметњама. У исто време, на паркингу испред Б92, ударен је и аутомобил уреднице емисије.
Све је то у делу јавности довело до претеране реакције. Наводно, сви ти догађаји су део истог сценарија, који за циљ има гушење „Пешчаника”. Иза „националистичких хакера” стоји страшна Удба, преживела још из Милошевићевог времена. Она сада за нове господаре ради исти посао као и деведесетих. А „Пешчаник” постао је мета, јер оштро критикује Тадића, Јеремића, владу и „скретање са европског пута”. Како би одбранила „Пешчаник”, „друга Србија” почела је да пише отворена писма председнику републике. У њима се он прозива као најодговорнији. Или ће нешто одмах предузети, или ће својим ћутањем показати да можда и он стоји иза целе акције.
Помало параноидни склоп читаве ствари није тешко уочити. Три нејасна догађаја доводе се у везу и из њих се извлачи закључак о постојању завере, у коју су умешане чак и највише личности. Тако протумачени и повезани, догађаји нарастају до чудовишних размера. У најновијем редакцијском коментару једних новина ауто ударен на паркингу чак се преображава у „постављен експлозив под аутомобил неподобног новинара”! Свака раније изречена критика на рачун „Пешчаникове” једностраности, искључивости, па и говора мржње, сада се тумачи као део опште завере. На крају се и председник ставља пред избор: или ће прихватити као тачну целу ову фантастичну конструкцију или ће својим одбијањем само потврдити да је и он један од завереника.
Обарање сајтова, као резултат техничке грешке или акције малициозних појединаца, општа је појава у „сајбер-простору”. Што је нека мрежна страница изазовнија, то јој се чешће дешавају такви проблеми. Ако одете, рецимо, на сајт „Српског листа” видећете обавештење да је тај сајт „три пута оборен у неколико последњих месеци”. И остали информативно-политички портали имају слична искуства. Генерално, реч је о облику угрожавања нечије имовине и слободе изражавања. Зато се такви поступци означавају као „сајбер криминал”. Али, колико ми је познато, никоме никада није падало на памет да због тога захтева интервенцију председника. „Друга Србија” изгледа мисли да на тако нешто има право.
И другим новинарима, такође, дешавају се озбиљне непријатности са возилима. Недавно смо могли да прочитамо да је „приликом рутинског сервисирања аутомобила чији је власник главни уредник ’Геополитике’, Слободан Ерић, установљено да је непознато лице одврнуло централни шраф матице предњег левог точка”. „С обзиром да Ерић нема личних непријатеља”, каже се у саопштењу редакције, „намеће се закључак да су мотиви за угрожавање његове безбедности у вези са уређивачким концептом ’Геополитике’”. Овај лист, међутим, није тражио интервенцију председника републике. Али „друга” Србија јесте.
И, председник је интервенисао. Он је, како јавља Б92, „затражио од надлежних органа да провере информације о ометању емисије ’Пешчаник’ и демолирању аутомобила Светлане Лукић, и да тим поводом предузму одговарајуће мере”. Тако је читав догађај заокружен, добивши помало гротескни изглед. Томе су најмање два разлога.
Први разлог је легитимација волунтаризма. У демократским друштвима установе су оне које раде посао. У ауторитарним друштвима, међутим, све зависи од (само)воље личности на врху. Нико у САД не би због обореног сајта слао апел Бараку Обами. „Друга” Србија, међутим, потежући самог председника, квалификује ову земљу као ауторитарну. А ако се председник на такав апел одазове, онда и он, на неки начин, таквој квалификацији даје извесну легитимност.
Друго, где не владају установе, већ волунтаризам, ту су и грађани првог и другог реда. У ауторитарним порецима носилац власти штити само своју клијентистичку структуру. Заштиту уживају „политички пријатељи”, док је према осталима управни апарат равнодушан или непријатељски. Ако се управни апарат покреће због аутомобила новинара А, али не и због аутомобила новинара Б, онда је новинар А грађанин првог, а новинар Б другог реда. То нема везе ни са демократијом, ни са правом.
Али није посао председника да покреће полицијске и Интернет истраге. Запрепашћујуће је да га на тако нешто присиљавају управо снаге које се хвале својим европским опредељењем. Оне као да сматрају да је Србија, све док јој они лично не уруче уверење о „европеизованости”, некакво полудивље, ауторитарно племе. У њему политички победници имају право на све – укључив и да их штити лично председник, док политички губитници немају право ни на шта, чак ни на присуство у јавности. Они не виде да права европеизација Србије значи афирмацију њених установа, не политичке арбитрарности.
Пошто је пропагандном злоупотребом створена атмосфера ванредног стања, природно је да је и председник нешто предузео. Али то је очигледно био избор мањег зла. Зла, међутим, неће бити мање све док не увидимо да произвођачи несигурности и ауторитарности у овој земљи нису само малициозни хакери.
политички аналитичар
Planeri napada na „Peščanik" ipak su se preračunali
28.01.2009. | |
Drago Kovačević Ilustracija: Nikola Grulović Kada je nakon mesec dana novogodišnje pauze na radiju B92 u svom redovnom terminu petkom emitovan „Peščanik", činilo se da će to biti sasvim običan dan. No, nije bilo tako. Najpre su na parkingu ispred zgrade B92 za vreme emitovanja još nepoznati počinioci smešteni u neki jugo oštetili automobil glavne urednice i autorke „Peščanika" Svetlane Lukić. Dosta surovo i na prilično neuobičajen način. Naprosto, u punoj brzini udarili su parkirani automobil i isto tako velikom brzinom napustili mesto „slučajnog kontakta". Sutradan je srušen sajt „Peščanika", a za vreme repriznog emitovanja u subotu po podne emisija se nije mogla slušati u velikom delu Srbije, te postoji sasvim ozbiljna sumnja da ometanje emitovanja nije bilo slučajno. Tri incidenta kod kojih je nemoguće prevideti vezu i sinhronizovani pristup „izvođača radova". Svaki je za sebe i na svoj način kriminalni čin, a uzeta sva tri zajedno čine „zajednički kriminalni poduhvat". „Peščanik" je kultna emisija i kultni projekat. Njegov sadržaj publika najčešće do kraja prihvata ili do kraja odbacuje. Među onima koji ga „vole" i onima koji ga „ne vole" priličan je jaz u percepciji društvenih i političkih kretanja u Srbiji. No, nema sumnje, jedan takav medijski projekat je potreban Srbiji i njenom javnom mnjenju. Dok je „Peščanika", teško je da će biti teme koja se u Srbiji neće otvoriti i na originalan način pretresti. „Peščanik" naprosto ne trpi mirnu i ustajalu vodu. Odatle se ona neprekidno nastoji bar malo uzburkati. U emisiji koja je prethodila napadima bila su tri gosta: Žarko Korać, Dejan Ilić i Petar Luković. Govorili su i nezavisno jedan od drugoga, analizirali trenutno političko i društveno stanje u Srbiji. Treba li posebno naglasiti da su bili veoma kritični. Moglo se čuti da su Srbija i njena politička klasa dezorijentisani, da se vladaju na čudan način, da su javni interes i javno dobro potisnuti, a u prvom planu su privatni interesi nosilaca političke vlasti i centara moći koji su s njima povezani; da na javnoj sceni dominira populizam, jeftino politikantstvo i neprekidna politička kampanja, da je vlast nespremna na izazove globalne krize, da se bespovratno gubi vreme, da su evropske integracije bile samo lažno obećanje, da je dolazak Miladina Kovačevića u Skupštinu nedopustiv akt i skandalozna poruka i da ne nabrajam. Za takvo stanje najveću odgovornost su adresirali na onoga ko ima najviše vlasti. Predsednika države i njegovog javno najeksponiranijeg saradnika, ministra spoljnih poslova. Kritika je posebno bila uperena prema predsedniku zbog proklamovanog mirenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a da se nijedan račun nije do kraja izveo, da nije jasno kako se može dalje uz potpuno nemoguću vladajuću formulu sadržanu u sloganu „i Kosovo i EU", ili onu „i Rusija i Evropa". Činjenica da predsednik nije čestitao Baraku Obami preuzimanje kormila najveće svetske sile takođe je našla svoje mesto i bila protumačena kao štetno distanciranje od SAD i njenog uticaja. E, sad, bilo je sličnih kritika u „Peščaniku" i ranije, bilo je varnica koje su sevale prema „Peščaniku" isto tako ranije, pogotovo na tribinama koje se drže po unutrašnjosti Srbije, ali nikad ovako i nikad ovako sveobuhvatno i sinhronizovano. Ako bi se napad na automobil Svetlane Lukić i mogao okarakterisati kao akt nekog frustriranog, agresivnog političkog ekstremiste ili hakersko rušenje sajta kao sličan „podvig" neke marginalne grupe loših osobina i namera, ometanje radio-emisije na stanici koja ima nacionalnu pokrivenost ozbiljna je operacija koju ne mogu izvesti marginalci. To zahteva složenu logistiku i profesionalce. Zatim, kako su ova tri događaja sledila jedan za drugim, onda oni po porukama i dinamici kojom su se odvijali oštro demantuju svaku relativizaciju napada na „Peščanik" i jasno ukazuju da to nije besprizorna akcija grupe desperadosa i usamljenih jahača. Postavlja se pitanje ko bi mogao za to biti odgovoran i šta bi zapravo trebalo da bude motiv za ovaj sasvim protivustavan čin, jer je sloboda govora jedna od ključnih vrednosti koju Ustav garantuje. Teško je reći i ne bi bilo dobro spekulisati čiji su prsti u to upleteni, ali je vrlo važno da se o tome sprovede kvalitetna istraga i obznani šta se stvarno dogodilo. Ono što je potpuno izvesno jeste mlaka početna reakcija uspavane javnosti. Trebalo je dva dana da reaguje NVO sektor, a tri da reaguju političke partije. U utorak po podne oglasio se i kabinet predsednika Tadića sa obaveštenjem da je predsednik naložio istragu i utvrđivanje svih činjenica vezanih za napad na „Peščanik". To je razumljivo jer je sloboda govora ustavna kategorija i njena je zaštita jedna od predsednikovih ustavnih obaveza. Iako čitav slučaj ostavlja otužan utisak i našu stvarnost slika ružnim bojama nasilja, ovo može doneti i nešto dobro. Ustalasaće javnost i mobilisati je na odbranu osnovnih i već osvojenih sloboda i uneti u nju bar malo kvaliteta. Zato mislim da su se planeri napada na „Peščanik" preračunali. Moj je utisak da će iz ovoga on biti jači i slušaniji. A time i uticajniji. |