„ Путујућа изложба ћирилице „ ових дана налази уточиште у галерији моје варошице представљајући типографску азбуку ( за штампу, информатичку технологију и савремена средства комуникације ), у једном, и у другом делу калиграфију – краснопис , радове уметника писања, приказано је и неколико копија средњовековних рукописа ( Хиландарски рукопис -украси писма ). Раније је било популарно да се књиге украшавају иницијалима . Почетна слова књиге или делова текста, била су обогаћена орнаментима, биљкама , животињама ... И данас има уметника који се баве тиме. Ова изложба треба да прикаже лепоту ћирилице, писма нашег народа и наше државе. „Радионице ћирилице за децу „ најмлађима пружају могућност писања, цртања елемената словних знакова, краснопис и основе калиграфије.
Наш народ није велик на кугли земаљској. Ако се поредимо са Кинезима и Индусима, онда смо ми зрнце песка на једном великом пешчаном пространству, али у тај мозаик света са различитим цивилизацијама, културама, народима и обичајима, језицима, уметностима ... уткан је и српски народ који представља један каменчић улепшавајући светску културу – рекао је на отварању изложбе Иван Стратимировић из „ Културе ћирилице „ , додајући да морамо да се трудимо да очувамо тај драгуљ у планетарном мозаику, посебно негујући ћирилицу као званично писмо Републике Србије ( члан 1о. Устава РС ), не умањујући значај и употребу других писама.
Веома је битна употребљивост писма. Уколико не можемо да га употребљавамо у савременим технологијама, у комуникацијама, онда оно нема перспективу да живи. На срећу, захваљујући нашим вредним радницима и великим уметницима , али и моћницима информатичких технологија, ћирилично писмо се равноправно користи са осталима.
Писмо је један развијен начин преношења поруке кроз простор и време. У различитим културама кроз време појављивали су се разнолики начини преношења информација. У Јужној Америци, Индијанци су то радили помоћу канапа и чворова, познат је рабош- дрвени штам пресечен на пола са зарезима... Оно шта ми називамо писмом је збир знакова који свима који их познају треба да пренесу јасну поруку.
Историја писма, до пре неколико година, нас је учила да је почетак писмености и цивилизације у Месопотамији. Пре 3-4 хиљаде година на глиненим плочицама писало се зарезима што је названо „ клинасто писмо „ из кога су се постепено развијала друга писма, док се није стигло до античке Грчке и Рима. Из грчког алфабета развило се ћирилично писмо које су, ширећи хришћанство међу словеснким племенима, браћа Ћирило и Методије пренели од Егејског мора до Моравске, односно данашње Чешке и Пољске.
Међутим, последњи више деценија уважава се и друго научно мишљење. Познати археолог и историчар Милоје Васић крајем 2о-их година прошлог века, у Винчи крај Београда, међу предметима од глине пронашао је знаке, старе од 6 до 8 хиљада година, за које се након вишегодишњих истраживања сматра да представљају писмо. У свету има све више научника који су уверења да је управо Винчанска култура, односно писмо - првобитно писмо. У исто време и претеча ћирилице.
На крају необичан значај и утицај ћирилице, откирива нам песник и амбасадор Ђока Стојичић.
Ради се о докторској дисертацији немачког научника Вебера о азбукама целога света коју је аутор одбранио 1937. године на Универзитету у Лајпцигу. Др. Вебер је био офтамолог (очни лекар) и своју дисертацију је посветио истраживању колико су поједине азбуке савршене, како делују на вид, њихову запамтљивост код оних који уче, функционалност, једноставност и низ других особености. Резултат дугог истраживачког рада доктора Вебера био је: српска ћирилица је најбоље и најједноставније писмо на свету које се најбрже учи, лако чита и најмање замара очи читача.