Živeo prvi dan škole !!!

Stvarno ne znam šta je ovo...kad sam ja bila mala i išla u školu (beše to u drugoj polovini prošlog veka - mlađe kameno doba), raspusti su trajali strašno kratko. Sada se raspusti vuku k'o gladna godina, nikad kraja.

Još od prvog dana raspusta, moji su totalno raspušteni. To se ne zna ni ko pije, ni ko plaća, a kamoli kada. To "kada" je postalo dokaz relativnosti vremena. U krevet se ide, ako je ikako moguće, uopšte ne. U podne počinju, najnemogućijim zvucima i krikovima, da zvone mobilni. Raspuštena ekipa počne da odlepljuje oči i sažvakanih majica tumara po hodnicima, usput se svađajući oko zadovoljstva da se telefonom priča u kupatilu...tu se malo pusti voda da šušti, ne bih li ja - dosadna, poverovala da su se umili. Posle toga sledi gubljenje. Jedan jede, drugi se obuva, treći nestao, niko ne zna kada...taman pomislim da vladam brojnim stanjem, kad onaj nestali upadne sa hordom isto tako raspuštenih. Prosto osećam kako mi raste nova seda za čupanje pincetom.

Tatina Princeza je usavršila nestajanje, na kome bi joj pozavideli u NF serijama. Povremeno se materijalizovala sa čoporom sebi sličnih, ošišanih na jedno oko, koje odmah zgrabe prvu naivnu mačku, koja prođe hodnikom i od mila ciliču i vrište. A, onda nestanu i materijalizuju se u Njurorkeru ili sličnim krpastim radnjama.

Mlađi Prestolonaslednik sa sobom vodi hordu prljavih ruku i odeće, kao da su njima pod brisali. Isti pokušavaju da u stan uđu, što je moguće dublje, biciklima ili rolerima. Oglašavaju se, isto tako, kricima, ali manje nežnim, pokušavajući da se međusobno ubede da su već velike muškarčine.

Prestolonaslednik, za to vreme, se kotrlja po kući i ometa saobraćaj, pozadinom viri iz frižidera i basira u mobilni. Njegovi kada dođu, u stanu se smrači, jer odjednom se pojavi šuma izraslih kao iz vode, koji glavama zaklanjaju lustere i imaju krake k'o ogromni paukovi. Najgore je što su tihi...probaš da opušteno izađeš iz svog sopstvenog kupatila i nađeš se u gužvi dvometraša, koji ti se srdačno klibere, dok čekaju da ostalih dvadeset, istih, izađe iz Prestolonaslednikove sobe, kada se oslobodi prostor...ogospode, koji blam...sada prvo provirim iz kupatila, urliknem par puta i strugnem k'o gušter u orman...

Juče je bilo kiseljenje. Em je mlada dama imala rođendan i izignorisala nas, em su se namunjili što je danas, zamisli posle raspusta, škola. Xexexe...Konačno sam opet mogla da pokažem na sat i ekipu vampira pošaljem u krevet, sentencom: "Sutra je škola!"

Mada me još uvek vata strava, sve čekam da bane neka horda Avara i jurne na mene, potražujući novac, hranu ili prevoz. E, navozila sam se kao niko...u bioskop, iz bioskopa, na bilijar, u šopingcentre...

Kad sam ja, nekad davno kretala u školu, lepo me muka 'vatala. Moj otac je zamotavao sveske i knjige u beli, pak papir (imao je neku šemu za uvijače, tu tehniku nikad' nisam savladala), nova torba (normalno ona za grbavog kengura, leđna) je mirisala na sveže proizveden skaj...užas jedna...ujutru su me ugurali u bele, končane-svečane dokolenice na cvetne rupice, navukli mi plavu kecelju...kecelje, jel' se sećate kecelja? Ja sam uvek imala kecelju par brojeva veću, u slučaju da mi se omakne da, tokom te školske godine izrastem u košarkaškog centra, da ne štetujem kućni budžet. Svi smo izgledali kao automehaničarski šegrti. Obaška mi je roditeljica češljem podelila glavu na pola i vezala dva repića i na njih mašne na tufne, tako da sam izgledala kao mladunče helikoptera. A o onim dlakama što su ih povukle tadašnje gumice za tegle, kojima su se repovi vezivali, da ne govorim, sve vreme sam se češkala, k'o šugava, pokušavajući da smanjim bol, k'o japanska kazna, na lobanji.

U dvorištu su nas postrojavali, "dva po dva", ja sam se i dalje bolno češkala, a dokolenice su se srozavale. Onda smo, ubogi, k'o kažnjenici, posle dnevne šetnje, uklipsavali u školu, a pred tablu su iskakale, kao vesele, učiteljice.

E, al' sad...kako je sad fino kad je početak škole...nema dokolenica, nema torbe. Deci sve knjige i sveske kupljene, plus desetine kila olovaka, penkala, šestara, trouglova (sem, tradicionalno, trougla od trideset stepeni, koji nam već desetu godinu stoji na obaveznom spisku, ali ga ni jedna radnja ne prodaje, tako da verujem da ni ne postoji, nego ga namerno, zaradi dokusuravanja roditelja, zlotvori uporno pišu na spisak).

Da i ja malo dušom danem, a bogami i ostali roditelji sapatnici. Izgibo'mo na raspustu, a obaška ovo par nedelja po knjižarama. Orobiše nas, gore od drumskih razbojnika. Šta sad...tako je. SAMO DA JE KONAČNO POČELA ŠKOLA!