Zašto ćutiš profesore nsarski?

Ovo je eksperiment u blogovanju. (I sama se pitam kako je muž uspeo da me nagovori na ovo.)

Ovo nije blog o tome kako da prestanete da pušite. Ovo nije blog o tome zašto treba da prestanete da pušite. Ovo nije ni blog o tome kako sam ja prestala da pušim. Ovo je blog o tome kako sam  ja počela i zašto sam prestala da pušim. ..

            Na početku beše, naravno Classic.. prva kupljena kutija... Druga godina gimnazije, neki februar 1994. Zašto? Zato što je to bilo zabranjeno, zato što je to od malene odlikašice valjda trebalo da napravi zanimljivu ribu. Zato što su svi interesantni tipovi pušili. I njihove interesantne devojke. Zato što se time pokazivalo da nisi štreber, da nisi mamino i tatino đače. Zato što sam bila glupa. Najbolje od svega.. umalo da me ćale provali odmah. Ostao mi je onaj glupi celofan u džepu od jakne (njegove... bilo je zanimljivo i nositi veliku i mušku garederobu, božemesačuvaj!). Slagala sam bez da sam trepnula (ne ponosim se baš mnogo tom osobinom, ali znam lepo da lažem): -To je Ivanovo! (Ivan je komšija, godinu dana stariji sa kojim sam izlazila u grad povremeno). -A šta će kod tebe? - Pa znaš kako je.. niko nema para.. ako bi videli da ima celu kutiju, sve bi mu pokupili..ovako uzima jednu po jednu... Roditelji naravno uvek veruju u bolju varijantu, jer im je tako lakše. Na kraju, ne znam ni zašto sam se krila, oboje su pušili od prvih dana srednje škole i nisu u tome videli neki bauk.

            U narednim godinama, shodno pre svega finansijskim mogućnostima, menjale su se vrste cigareta... Bond, koji je goreo brže od petarde, LM, Memphis.. Ipak najduže sam se držala Winston-a 100s i Lucky Strike-a, takođe 100s.

           Kad je počelo bobmardovanje prvo sam kupila deset kutija tada aktuelnog Winston-a.. mislila sam da će mi biti dovoljno za tih nedelju dana. Kakav zajeb! Cigare su poskupele zilion puta za tih dva i po meseca, a uglavnom ih nije ni bilo. Na kućnom savetu jedno jutro, ćale je doneo odluku da od sutra više ne pušimo.. Baba, on, keva i ja izdelili smo Bond na ravne časti. Ja sam svoj deo onda morala da podelim sa mlađim bratom koji je tad bio u fazi krijem se od matoraca da pušim. Sutradan ujutru kad je ćale za doručkom počeo da grize ploču trpezarijskog stola, jednoglasno smo suspendovali prethodno donetu odluku i opet izdelili Bond koji je koštao kao da je punjen seckanim tartufima.. Dok komšinica koja radi na kiosku ne odvoji krišom neke domaće jeftine kad stignu.. E svašta smo tad probali.. Jedino što nisam mogla da podnesem bio je Partner.. Kakav užas.. Posle bombardovanja pojavilo se nešto što se zvalo Winsent..odlične cigare, ako volite ukus koprive. Pa onda cimerka iz Crne Gore dovlačila tone Brilliant-a za smešne pare. Dok se opet nismo malo "kovarnuli" i počeli da kupujemo pristojne cigare. Eh, da smo znali koga i šta finansiramo..

            Uživanje u cigaretama ne mogu da opišem. Jer se ne sećam šta to znači. Bilo je svega... Dobar osećaj zapaliti posle ručka, ili uz kafu, ili uz piće ... provod bez njih bio mi je nezamisliv. Jedno vreme sam zaista palila cigaretu čim otvorim oči.. I bili su mi smešni oni koji su pušili neke tanušne cigare sa ukusom mentola, čokoladnih bombona, šargarepe, bogtepitačega... Bila sam ponosna na svoje 100s.. prave cigare.

            Ali mogu da opišem kako je počelo da mi smeta što pušim. Toga se odlično sećam. Nikad se nisam nešto tripovala na bolesti od pušenja i koliko će mi skratiti život ova, i ova i ova i ... n-ta cigareta. Nikad nisam preračunavala koliko sam automobila, putovanja, cipela pretvorila u dim i pepeo. Zabrinjavalo me je što su žene, koje poznajem, koje su pušile, u 50. izgledale kao da imaju 60, a one koje nisu, su u 60. izgledale kao da imaju 50. A ja sam baš nešto (bila) ponosna na svoju kožu. Smetalo mi je što moja garderoba uprkos svim praškovima i omekšivačima (koji peru i u najtvrđoj vodi na svetu!), svim dezodoransima i parfemima uvek i isključivo mirisala na cigare. Osećala sam se kao idiot dok sam pred ulazak u Pionir ubacivala upaljač u patiku i kao još veći idiot kad sam tamo palila cigaretu dok oni momci trče dole po parketu. Nervirala sam se što jedva dočekam kraj i najboljeg filma i odmah istrčim napolje da zapalim. Nervirala sam se što se mrznem na terasi na 15. spratu u blokovima (duva k’o u ukrajinskim stepama) kod kumova nepušača sa dvoje male dece. Počele su da me nerviraju pune piksle.. previše zadimljene prostorije... Ali ropska priroda navike... Onda sam cigarete, koje sam spaljivala u količini od kutije i po do dve dnevno, počela da gasim napola.. Prvih par dimova bilo je u redu, a posle ...fuj.. Zašto nisam prestala odmah? Eeee... Zato. Što sam se bojala da će mi biti teško. Da neću umeti ujutru da ustanem i popijem kafu bez cigarete.. da će mi hrana biti manje ukusna.. da neću moći da se opustim i provedem kad izađem.. da će ne znam šta da mi se desi...Svašta! I tako sam pušila i nervirala se što pušim... I nisam smela/mogla (čitaj: htela) da prestanem..

            Jedne večeri pre tačno dve godine i dva dana ugasila sam svoju poslednju cigaretu. Nikad posle nje više nisam zapalila nijednu. Osim u snu.. i budila se sva izbezumljena od straha: Ne, opet! Krizirala sam jednom, dva dana posle te poslednje.. Sedela sam sama na poslu 6 sati.. niko nije radio hvalabudi Danu državnosti. (Spaslo me znanje da koleginica u fijoci ima uvek rezervnu paklu i upaljač.. Jesu one smešne tanke i dugačke, al’ ko te pita.) Nije mi se desilo ništa strašno.. Ugojila sam se par kilograma, ali Žmu kaže da je to baš onih par koji su mi falili. Hrana ima isti ukus, kafa miriše jednako lepo, provod sa prijateljima je i dalje jednako dobar. A ja više nisam ROB. I jako sam ponosna na sebe zbog toga.

            Sad sam nepušač... ne osećam se čak ni kao bivši pušač. Ponekad se desi: svi izlaze iz busa... napolju je baš hladno.. ja ne moram.. više! Svadba.. ljudi iz dosade popuše po dve-tri kutije.. ja ne moram... više.. I srećna sam zbog sebe. Srećna sam i zbog Žmua koji je istrpeo sve te godine davljenja u dimu i verovao da ću jednom odustati. I zbog našeg Druškana, najviše.

            Je l’ bilo teško? Ni najmanje. Da sam znala da će mi biti  tako lako, uradila bih to čim sam počela da razmišljam o prestanku. Ali nisam...Niko ne zna. Dok ne proba(te)!

            ‘ajde da ne raspravljamo o tome da li pušenje izaziva sve bolesti obog sveta i da li pušače treba zatvoriti u neznamgde i kako su nepušači fašisti koji hoće da istrebe ove druge. Neka bude priča o odlukama koje su bile mnoge lakše ili mnogo teže nego što ste mislili da će biti. Jer sve su uglavnom takve, zar ne?

Biljana FN

PS. Pitate se zašto je ovo eksperiment? Zato što naslov nema ama baš nikakve veze sa tekstom. A naslov je baš takav zato  što je skoro cela (naša) VIP VIP lista objavila blogove u poslednjih par dana... osim profesora... pa eto... A i da vas "navučemo na čitanje".

I naravo posetite neVIP portal 8/52 !!!