O incidentu u Sava centru

Ušli smo sa regularno kupljenim kartama na jučerašnju premijeru nagrađivanog filma „Milk" u prepunoj Velikoj dvorani Sava centra, koja je u za tu priliku primila preko 3000 ljudi. Tokom standardnog komešanja koje prethodi svakom početku projekcije, prišli smo prvim redovima i stali sa strane sa vrlo jednostavnim planom, koji je smišljen samo nešto više od desetak minuta pre ulaska u salu. Obezbeđenje nas je uočilo iz daljine i držalo nas na oku. U pitanju je gala događaj bez premca, ispred Sava centra su parkirani skupi automobili i minibusi sa policijom, a u publici su primećene mnoge VIP ličnosti: ministri, šefovi poslaničkih grupa, TV lica... Svetla su zatamnjena, počinju prve scene uzbudljivog filma, a Boris Milićević, predsednik Gej strejt alijanse (GSA), izlazi na binu sa krišom unesenim megafonom. Za njim ide nas dvadesetak, uglavnom prijatelja i aktivista raznih organizacija. Poređali smo se na binu nasuprot publici i projektoru koji nam je išao u oči, bacajući senku na ogromno platno iza nas, a megafon je zakrčao: „Zaustavite projekciju i upalite svetlo"! 3000 ljudi nas je nemo gledalo iz svojih sedišta...

Kako smo uopšte došli u takvu situaciju? Kada je uprava SC-a, u akciji uvođenja cenzure, zabranila konferenciju za medije na kojoj je trebalo da bude predstavljen „Izveštaj o stanju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji u 2008. godini - Ovo je zemlja za nas", GSA je pozvala na protestno okupljanje ispred glavnog ulaza u SC. Poziv se u roku od 2-3 sata sirio SMS i Facebook porukama, tako da se ispred SC-a okupilo par desetina ljudi zajedno sa novinarima, među kojima su bili aktivisti Centra za integraciju mladih, Anti trafiking centra, pokreta Evropa nema alternativu, Anarho-sindikalističke inicijative, stranaka... Organizatori ovog na-brzinu-sazvanog skupa su iznova podsećali na ono što bi trebalo da se podrazumeva - da ne sme biti regresije u uživanju ljudskih prava i da se više ne sme gušiti sloboda govora. Stotine ljudi su u koloni prolazili pored nas ka ulazu u najveći domaći kongresni centar, a većina je žurila na piće za barom ispred dvorane pred početak projekcije filma o kojem su toliko slušali. Za to vreme, okupljeni na protestnom skupu su govorili o neophodnosti reakcije građana na nečuven postupak jedne značajne javne ustanove kakva je SC. Međutim, sinoćnja publika je bezbrižno odlazila na prikazivanje ovog potresnog filma zasnovanog na istinitoj priči, čija radnja prosto poziva gledaoca na aktivan i kritičan stav prema homofobiji i diskriminaciji. Nekoliko prisutnih je obrazlagalo da treba demostrativno prekinuti početak projekcije i na taj način građanima skrenuti pažnju na žalosnu činjenicu da je radnja ovog filma, koja je smeštena u sedamdeste godine prošlog veka, više nego aktuelna dan-danas u Srbiji. Obezbeđenje nas je sa distance pratilo dok smo se kretali prema sali i niz parter, međutim naš postupak ih je iznenadio i nije bilo živog zida koji bi nas sprečio da se popnemo na binu.

„Zaustavite projekciju i upalite svetlo" ponovio je Boris u megafon. Ton filma koji je dopirao iz ogromnih zvučnika je bio preglasan, pa je u poslednjim redovima i na galeriji nadjačavao šum megafona. Iako se svetla nisu palila, Boris je nastojao da ukratko upozna publiku sa sramnim potezom establišmenta SC-a koji stoji nasuprot humanoj poruci ovog filma, kojeg će upravo odgledati. Neme poglede publike je počeo da smenjuje žamor: jedni su počeli da tapšu, drugi su zviždali, a svi redom su istrajavali na svojim mestima. Aktivistička radnja filma kao da se transponovala na živu scenu ispred platna. Tome su najpre doprineli kratko podšišani pripadnici obezbeđenja koji su pritrčali i uz pretnje i povike počeli da nas odozdo vuku za nogavice, dok smo stajali na bini visokoj oko jedan metar. Grupa njih se popela na podijum i gurala nas brzim pokretima, tako da se moja sestra survala sa ovog uzvišenja dole na pod. Tim ljudima bez sluha smo pokušavali da objasnimo da ćemo se sami skloniti čim prenesemo poruku zbog koje smo došli, priznajući da se u ovoj situaciji ponašamo nekonvencionalno i da to činimo s punim pravom. Nekoliko nas je tom prilikom bilo prinuđeno čak i da se otima iz ruku usplahirenog obezbeđenja. Koliko je stablišment SC-a vršio pritisak na njih da okončaju naš performans, ilustruje i momenat u kojem se šef ovih momaka, koji izgleda kao blizanac gospodina Palme, izdrao: „Platićete mi ako izgubim posao zbog ovoga"! Njegovi tipovi su uzvikivali da će početi sa šamaranjem i prebijanjem. Šta je radila publika? - Tada već više nisam obraćao pažnju na mesta za sedenje. Ipak, svi smo uredno imali ulaznice za film i nismo jeli kokice, tako da je nasilničko ponašanje "čuvara reda" bilo u najmanju ruku preterano i sasvim neprimereno. Nakon višeminutne rasprave, policija u civilu je smirila članove obezbeđenja i neki od nas su ostali da gledaju film do kraja, dok drugi od uzbuđenja nisu želeli da ostanu u sali.

Ja sam ostao, ne volim da gledam piratske verzije, a ovoga puta ne moram ni da gledam reprizu. Na kraju projekcije publika je gromko aplaudirala. Moja sestra je usputno izustila da aplauz ne govori o stavovima publike, jer je verovatno isti takav pratio i premijeru filma poput „Ispovesti jedne kupoholičarke"... Pitao sam se da li je skandiranje samo izraz pomodnosti, ili je to autentično divljenje umetničkom delu, ili je možda taj aplauz podrška ideji priče koju film prikazuje - spremnosti nekolicine da se usprotive nepravdi? U kojoj meri je nepravda u Srbiji vidljiva i koliko su ljudi voljni da se angažuju na njenom ispravljanju? Srečavanje prezentovanja „Izveštaja o stanju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji", na žalost, samo po sebi već predstavlja pokazatelj stanja ljudskih prava u našoj zemlji.