Kćerka

Sve počinje šalama tipa: imam dva sina i dete. Ima i onih izgovora da pravi švaleri dobijaju kćerke. Koliko god to bilo tačno, i mnogi drugi ih imaju. 

Negde duboku u nama muškarcima ugrađen je osećaj da nam treba naslednik, neko ko će produžiti tradiciju slavnog prezimena, neko koga ćemo voditi na utakmice tima koga volimo do srži, koga ćemo pratiti u vojsku i kome ćemo ponekad, kada se opustimo, natuknuti kako se bekrija ili osvajaju žene. 

A onda, kada zakmeči ONA.

Kćerka je želja tvoje majke koja se ceo život bori i dvori tri konja. Niko joj se tako ne obraduje. Ženi i tebi je manje važno. Dete je već dar života. 

Posle prvog poluiznenadjenja, počneš da se raduješ prstićima kao šibicama, stopalima koja ne mogu ni usta da pokriju, okicama koje urokljivo gledaju, srculencetu koje brzo kucka u malim grudima. Počneš da uživaš u sreći koju ti je život podario kroz to stvorenjce koje samo spava, sisa, puni pelene, povremeno čkilji i uživa u večernjem brčkanju. 

Izbegavaš da joj kupuješ roze, ne zato da se sakriješ od pogleda onih koji šetaje plave. Ali ne vredi: babe, tetke, ujne i strine zatrpavaju te nežnim bojama prigodnim "našoj malo popišulji". Počinje sedenje, pa nesigurno ustajanje, pa pridržavanje od stola do stolice, pa čak do kreveta. Onda se pripireš sa ukućanima da je prvo rekla "tata" a ne "baba" ili "mama".  

Zasigurno propustiš neke od najvažnijih trenutaka. Tast ti javi dok si tamo daleko na putu da ti je kćerka prohodala a ti ne možeš da dočekaš da dodješ kući, zastaneš na vratima i sačekaš da se nesigurno dogega i čvrsto se sa olakšanjem pripije uz tebe. 

Zoveš je i cuva i popišulja i pile i guda i šikiza i prća i ko zna kako sve ne. A ona se iskezi i pokaže one svoje zubiće koji stidljivo vire kao dva zrna pirinča. 

Oblači prve suknjice koje zatežu preko još neophodnih pelena i sežu sve do soknica sa ružicama i karnerima. Raduješ se konačno kada ti ponosno pokaže da je kakila u nošu i žuriš da joj daš bombonu štipajući je za golu guzu. 

Počinju veranja po toboganu i gde sve ne, prvi odvažni koraci, skokovi, pentranja, istraživanja okoline. Praćeni obaveznim padanjima, masnicama, poderotinama, krastama. Dugo, dugo "ljubi tata da prodje" dok ona nekako pokušava da bude hrabra drhteći u tvom naručju. 

Hiljade pitanja i milioni načina da se na njih nađu odgovori. 

Barbike i zeke su njeno carstvo. Postavlja ih, brine o njima, presvlači, hrani ... uživa u svom svetu. 

Spava ti na grudima nedeljom popodne a ti mumificiran ne smeš da mrdneš da ne poremeti san. Kad se probudi, počinje bitka za daljinski. Crtani i svi razni kanali o životinjama imaju prednost nad omiljenim sportovima. 

Prijatelj svakoj kuci i maci u bloku. Bez straha. Čak i kada je Žuta gricnula ona trči ka svakom četvoronošcu koji naidje. 

Njena ručica u tvojoj šapi. Kakva blagodet za oboje. Šetate dugo i pričate o svemu. Ljut na ceo svet odvedeš je slučajno prvi put u kafanu i onda sedite dugo dok te ona teši i pričete o svemu "kao da ste oboje veliki". Izlaziš lebdeći, kao da svet oko tebe ne postoji. 

Vraćaš se uvek noseći poklon. Nema šanse da to be bude sastavni deo svakog puta. U tom uzrastu, sve je lakše: šarena laža - obično Barbika - izvor je oduševljenja. Još ako je uz nju "Barbikina kobila".... ijaoooo. 

Dočekuje te svojim "poklonima". Sve sitne, njoj značajne stvari čekaju te već na ulazu: slamčice, isečeni crteži i slike, salvete... odgovor na tvoju pažnju. Čuvaš ih kao najveće relikvije. Sakuplja sve i svašta i čuva kao najvažnije stvari na svetu. Bacate gluposti krišom, noću, kada ih skoro zaboravi, nadajući se da ih se neće setiti. 

Preživiš nekako kada čuješ da je došla do žene sva srečna sa "Tata, Tata!", noseći istrganu sliku iz tvog pasoša. Pa, dobro, ionako je bio skoro pun. A i ko ti kriv kada pasoš ostavljaš na nižim policama. 

Prva putna torba sa kojom se bori ali ne odustaje. To je njeno, nemoj neko da je dirnuo, slučajno! Prva odvajanja, zimovanja sa vrtićem. Srećni otac i zabrinuta majka. Svakodnevna zvanja ... ma super je, odoh da se igram sa drugarima. Joj, imaju li šta da jedu, da li ih pokrivaju noću? Dug stisak na povratku i "ćao, vidimo se sutra u vrtiću". 

Prvi maskenbali, pripeme cele nedelje, šminkanje, kostim, nestrpljivost, osmeh oko glave, paradiranje pored komšija što prolaze. Najsladja maca na svetu. 

Nokti obojeni flomasterom, zaključavanje u kupatilu i celosatni pokušaj da se operu sapunom. Kroz nešto što je kombinacija ljutnje, smeha i njenog plača razgovor i dogovor da se neće sminkati sve dok ne napuni 18 godina. Znaš da će ranije popustiti. Da ćeš ti ranije popustiti. Bluzice, mašne, kostimi. Neosporno: najlepša princeza na svetu. 

Dečije bolesti, sve zajedno preboljene. Zubići ispadaju, najlepši krezavi osmesi. 

Mace i avlijaneri dočekuju te kući, neuspešno skriveni u njenoj sobi. Dugi razgovori kroz plač i briga da se ne ostave baš na ulici. Sahranjuješ papagaja daleko od očiju svih ukućana. 

Učenje plivanja. Plićak, pa polako u dubinu. Drži se za mene, hajde sada sama, bravo, tatino pilence. Tata, vidi ja ronim. Dobro, dobro - još kada bi i guza bila u vodi... 

Polazak u školu. Prvi veliki korak u životu. Užurbane pripreme. Ona ponosna odlazi u buljuk, na prvu borbu za samo svoje mesto pod suncem. 

Ide na dodatne časove, proba sve što može: odbojka, engleski, gluma, folklor... Konačno, sasvim iznenada, nalazi se u strelaštvu. Moje malo pile puca! Pa, što da ne? 

Sve češće se okuplja sa drugaricama, tu ispod ulaza. Budu i dečaci, ali se sa njima posvadjaju, pa i počupaju. Tu onda stupa na scenu Veliki Tata. Nema potrebe da vučeš uši maragcima - dovoljno je da si tu kada treba da je se okanu i da se ona oseti zaštićenom, što sigurno i jeste. Prve prave simpatije, ne više one nastale kao "sviđa se mojoj najbiljoj drugarici, pa eto i meni". Kreću prve žurkice, one popodnevne. Nemojte da dolazite po mene, dovešće me drugovi. 

Prve najlonke, cipelice na štiklice. Šta će to njoj, ona je još dete? Prvi satovi. Eh, kad bi mogla ceo ceo Svoč da kupi. Prvi nakit. Djindjuve neke, naizgled - ali njoj drage; i ona sva vanđa u njima. 

Počinje džikljanje. Raste kao iz vode. Još malo pa kao majka. Evo, već kao majka. Ih, majka ostade mala. Neće valjda kao otac. 

Sve češće se zatvara u svoju sobu. Izadji i zatvori vrata. Posteri nekih čudnih, novih faca osvanuše preko noći. 

Shvataš da više ne možeš da je ubeđuješ. Shvataš da proverava svaku tvoju nameru da je ubediš u nešto. A onda uvidiš da te ipak vrlo pažljivo sluša i da upija to što joj govoriš, na svoj osobeni a neprimetni način, velikim pametnim očima. 

Pupe joj grude. Sramota te već da je vodiš kod doktora a ona se čudi što ostaješ van ordinacije. Postaje žena. Gori u temperaturi i nekom dečijem stidu što se to, eto, i njoj dešava. 

Mala matura. Dugo traženje prve prave haljine u životu. Naizgled: srećom nisi tu, pa ti brat šalje sliku za slikom, iz jedne u drugoj prodavnici, u još jednoj haljini koja nije ta, ona najbolja, ona o kojoj sanja, a koju nikako da nadje. Suknju koju si joj poslao nosila je jednom, da se ne naljutiš. Bluzicu nijednom. 

Pojavljuje se sasvim drugačija nego ikada. Elegantna, našminkana, na štiklama, sa nakitom. Džaba - hoda kao čaplja. Hvata drugaricu pod ruku pa nekako gegaju ka gomili praćeni setnim pogledima cele proširene porodice. Šta me slikaš? Nemoj više da me brukaš! 

Dugi razgovori o novoj školi. Srećom, prihvata tvoju preporuku. Srećom, idu joj tamo mnogi drugovi i drugarice. Srećom, jer je sama ubrzo shvatila da nije pogrešila što je odabrala možda teži ali bolji put ka budućnosti. Srećom jer ozbiljnošću brzo odagnava naše brige kako će se snaći. 

Ozbiljna je, odgovorna, organizovana mlada odoba. Ostaje do dugo u noć; sad ću, tata, idi da spavaš, još samo ovo a onda ustaje mnogo pre prvih petlova. Naučila je da uči. Kada treba i koliko treba. Načila je da uči i ovo što ne voli, a i da voli ono što uči. 

Počinju prave muke sa modom. Još uvek joj ništa ne stoji lepo. Ono što se tebi sviđa je "uf, taman posla"; ono što se njoj sviđa je ono što "nosiš samo jer je moda, zar ne shvataš da bi bila lepša da...". Ne znaš više šta da joj kupiš. A kako bi voleo da je obučeš u ono šiz i drugačije. 

Drugarice je nerviraju. Nikada više neće sa tom kravom ni reč da progovori. Posle su narazdvojne. Drugovi su joj pravi drugovi, pogotovo oni još iz vrtića ili osnovne. 

Žurke počinju sve kasnije, pretvaraju se u prva prekonoćna ostajanja. Budiš se i ustaješ oko 4 da ideš kolima po nju ili sačekaš dole. Nameštaš joj krevet u koji se umorna svaljuje. Odlazi na prve prave ekskurzije, sa drugaricama na koncerte. 

Otima ruku iz tvoje, migolji iz zagrljaja kada šetate. Ljubi te kad mora ili kad te se baš zaželi. Peckaš je sa "Ti si kćerko tatin sin". Izienadiš se kada te se zaželi pa te sama uhvati za ruku. Toplo ti i na srcu i u ruci. 

Smeta joj što je vide kroz tebe. Smeta joj što je vide kao njegovu kćerku. Smeta joj što je više paze zato što je tvoja. Smeta i tebi, ali šta ćeš, ne možeš da zabraniš prijateljima. A ona hoće da bude svoja, baš kao što sa punim pravom zaslužuje. 

Putuje u svet. Negde si blizu, za svaki slučaj, ali opet se trudiš da ne smetaš. Nekako iz daleka nameštaš pogodnosti i njoj i drugima, srećan kad vidiš kako je tvoje kolege iznenadjeno gledaju i drago ti je kad je hvale. Ponosan si što vidiš da je ozbiljna i odgovorna, da se ne libi da preuzme zaduženje, da je dobar vodja. Ponosan! 

Pazi da se majka ne zagubi, znaš kako je smotana. Ne boj se, tata, snalažljive smo nas dve. 

Po očima punim suza kada pomisliš na nju shvataš da si već ostario. 

Otkud znaš da imam dečka, ko ti je tekao? Ma, ne brini, baš ste lepi. Trudiš se da ne budeš babaroga. Ne moraš, znaš da je dovoljno pametna. Znaš da ako joj do sada nisi objasnio i ako do sada ne zna sama, onda je već kasno. 

On, jadan, beži, sakriva se; nije mu lako. Cima ga za ruku i hrabro, nekako buntovnički dovodi. Tata, ovo je moj dečko. Gleda u svoja stopala. Dobar dan, nekako procedi. Smeješ se tašti koja se koluta očima kada ga dovede na ručak, ženi koja panično javlja da su se zatvorili u sobu i prigušili svetlo. Uradi nešto, ti si joj otac! 

Dugo pričate o budućnosti. Ali nekako isprekidano, na froncle. Razumeš je: i ti si uvek bio generalista i svašta radio i mogao u životu. Nije joj lako: trebasama da donese odluku za ceo svoj budući život. Ti možeš samo da joj ne odmažeš u tome. 

Pokušavaš nekako da isplaniraš kako da joj organizuješ osamnaesti rodjendan, ali sve ti se čini nedostojnom takve princeze. Zajedno ste i radosni i uplašeni dana kada će biti samo svoja. Ili još neće. 

Znaš sigurno, još jednom i zauvek: ona najbolje zna!

***

Nastaviće se, nadam se dugo, dugo...