Pljačkanje SOCIETE GENERALEa nije nikakav kriminal, spram njegovog osnivanja!

Imam dozvoljeni minus na godinu dana u visini/dubini 42 000 dinara. I pisali oni meni da minus moram da pokrijem do 30. septembra, da se strpim 24 sata i zatim radosna podignem istu svotu i kažu, sledećiii godinu dana nećemo vam ništa, uživajte! Pošteno.

Pošto se termin naplate približio, a ja ne volim da pravim probleme, otmem rođenoj majci svoticu, zaletim se u Societe juče, platim. Pitam okorelog službenika koliki mi je minus a on kaže 41 190 dinara. Dam 42 000, jer nije beg cicija! Pitam, jel mogu sutra da podignem? Kaže, naravno! Sva radosna odem nazad u Bitef...i sad pošto je festival na tri dana odmaka, nastavim da izgaram na polju umetnosti osećajući tihu sreći „onoga ko reguliše svoja dugovanja a i majci vraća zajam u roku od dana“. Veoma, veoma prijatno osećanje. Dočim lažno, ispostaviće se. Hehe. Jer srušiše se lepi snovi moji već danas.

Dođem na sastanak sa „ličnom bankarkom“. Veoma, veoma prijatna mlada ženica. Bistar pogled, prijatan ton, lep džemperčić. Gledam je pogledom najbolje učenice. To je onaj moj šlihtarski pogled Predsednice omladine ili miljenice Elektrodistribucije...znate ja sam Redovni platiša i prosto ne umem drugačije. Ja se šlihtam nadređenima, ja se bojim na kasi, ja ....taj pogled. Gleda ona neke šifre i kaže: Ali vi ste jednu ratu svog kredita u minusu, i to avgustovsku.

Taj bedni kreditić otplaćujem već treću godinu i to tako što mi ga direktno iz mog računovođstva skidaju i uplaćuju jbm li ga...valjda kreditnom birou...Dakle, meni sve što stigne na bankomat, je ono što je preostalo, je ono što podignem i potrošim i to je to. U roku od odmah, svakako.

Kažem joj meko: To je nemoguće zato što znate...i objašnjenje.

Ona kaže: kako su u mom računovodstvu očigledno napravili grešku i uplatili mi na tekući račun a onda sam ja to lakomo potrošila bez provere...a to je ipak neodgovorno.

Hm, kažem, šta sad?

Pa ovako, kaže ona, moramo da vam smanjimo dozvoljeni minus sa 42 na 36 hiljada, šta da radimo kad je takva situacija, a vi raspravite sa računovodstvom i zamolite ih da ne prave više takve greške!

Dobro, kažem, znači ja sad mogu da povratim samo 36 iljada ?

Nenene, kaže ona, sad moram da vam skinem još i tu zaostalu ratu plus kamatu, al kamata nije velika, srećom.

I sve se svede na 28 iljada dinara.

Munjevito, moj te pito. Kako?

Daklem, pozajmila sam 42000 da se pokrijem na 24 sata, a vraćam majci ljubimici 28 000. Što je priznaćete razlika. Određena.

Ojadjena.

Zaletim se u svoje računovodstvo plačući već kao kiša, sa rečima: Kako možete to da mi radite, pa to je neodgovorno, znate da dajemo parastos za par dana, svaka hiljadica mi je važna..blabla šmrc šmrc! Unedogled.

Oni otvore svoje računovodstvene izvode, kad tamo piše uplata na račun kredibila...dakle, nisu pogrešili, dakle izvoli dokaz, idi u Societe i pokaži.

Već veoma ozbiljno besna i mnogo manje uplakana a mnogo više spremna da se bijem, zaletim se nazad u Societe i ljubaznoj bankarki pokažem dokaz o njihovoj očigledno grešci.

Kaže ona: Da da, grešku su očigledno napravili u našem „back officu“ ali, šta da se radi, sad sam već dala nalog, nema nazad.

Šta????

Pitam preneraženo.

Ona opet apsolvira linijom „taknuto maknuto“.

Na kraju ipak pozove direktorku, da mi i ona objasni da "su u back officu isto ljudi od krvi i mesa i da su greške za ljude i tako to..."

Ali šta ja sad da radim i kako da reagujem?

One su prvo pola čuke ćutale kao zalivene i tek najednom dođoše na spasonosnu ideju:

Pa evo, pišite reklamaciju, ako će vam biti lakše! Mi ćemo je proslediti, čisto kao opomenu da ne prave više takve greške!

I daju mi neko smešno papirče, nešto kao test u ženskoj novini, da štikliram na šta se žalim, a dole opišem „svojim rečima“ šta mi se dogodilo.

Po principu "piši piši blamiraj se".

I eto opisala sam. Svojim rečima. Izblamirala se. Pa evo opisujem i vama. Sad bar znate kolka mi plata. Naravno, oni greše i grešku priznaju i ko priznaje pola mu se dodaje, naravno.. mi se ne plaća...ostaviše me bez gaća... i tako kad bude plime biće i rime.... Mrtvi ladni uzeše mi 200 jura i šio mi ga Đura, ej gori su od šta ti ja znam koga...gori su od beogradskog ljetnjeg festivalja...gori nego šibicari...svari stvari...Jelena...a ustvari...Đoka koka u oba oka...

Nisam prevaspitana i verujem da znate da sada psujem kao kočijaš. Ipak, kao prijatelj pisane reči, poštedeću ih. Svog izliva. Bežte od Societea ko đavo od krsta. Oni su strvinarska vrsta.

Jelena Bogavac