Kako sam pobedio strah...

Atom Uranijuma se sastoji od atomskog jezgra i 92 elektrona koji, slično kao omotač oblaka oko Zemlje, okružuju to jezgro. Svaki elektron sa sobom nosi jedinično negativno naelektrisanje.
Uranijumovo jezgro se sastoji od tačno 92 protona i odredjenog broja neutrona, gde taj broj neutrona može biti izmedju 141 i 146. Svaki proton sa sobom nosi jedinično pozitivno naelektrisanje (na taj način je celokupni atom Uranijuma neutralan, jer ima 92 negativna naelektrisanja koje nose elektroni, i 92 pozitivna naelektrisanja koje nose protoni), dok su neutroni bez naelektrisanja. Broj protona u jezgru se tehnički zove ‘'atomski broj'', dok se zbir broja protona i broja neutrona zove ‘'maseni broj''. Atom Uranijuma, dakle, ima atomski broj 92, i maseni broj koji može imati vrednost od 233 (92 protona+141 neutron) do 238 (92 protona+146 neutrona). Atomi Uranijuma različitog masenog broja (i istog, naravno, atomskog broja) se zovu izotopi Uranijuma, pa tako možemo imati izotope U233, U 235, U238, itd.
Jezgro svakog atoma se može razbiti ako ga pogodimo česticom dovoljno velike energije (brzine). Za ovakvo razbijanje se obično koriste neutroni koji, zbog svoje električne neutralnosti, mogu da prodru kroz negativan elektronski omotač i ne interaguju eletromagnetski sa pozitivno naelektrisanim jezgrom atoma u koji udaraju, pa je razbijanje efikasnije. Za razbijanje jezgra su tipično potrebne energije od oko 15 MeV (miliona electron volti) - to je kinetička energija koju bi stekao elektron ako bi ubrzavao izmedju elektroda na potencijalnoj razlici od 15 miliona Volti.
Konkretno, za razbijanje jezgra U238 potrebna je energija udarne čestice (neutrona) od 14 MeV. Medjutim.
Medjutim, za razbijanje jezgra U235 potrebne su mnogo manje energije udarnih čestica - ‘'svega'' oko 1 MeV. I ovo je ključni razlog zbog čega se za pravljenje atomske bombe koristi izotop U235 - ovo je jedino atomsko jezgro u prirodi koje se može razbiti tako malim energijama.
Naime, kada se jezgro razbije, ono se raspadne na manje delove, oslobodi se velika količina energije (nuklearna energija) i izvestan broj neutrona. Ovi oslobodjeni neutroni imaju neku energiju (brzinu), ali ona obično nije dovoljna da razbiju neko drugo jezgro koje je u blizini. Medjutim, kada je izotop U235 u pitanju, oslobodjeni neutroni, prilikom razbijanja jednoj jezgra, imaju dovoljno energije da razbiju neko drugo jezgro U235 u blizini, koje, kad se razbije, dalje oslobadja neutrone dovoljno visoke energije da razbiju sledece U235 jezgro, itd. Ukratko, kaskada razbijanja jegra i oslobadjanja energije i neutrona se inicira, i nastavlja dalje da se uvećava sama po sebi - nastaje lančana reakcija. U najkraćim crtama, tako radi atomska bomba - potreban je dovoljna količina U235 i inicijalna kapisla koja će da započne lančanu reakciju u U235 prilikom koje se generišu ogromne količine energije. Ovaj proces se zove fisija (raspad). Barem tako je u teoriji.

U praksi, medjutim, potrebno je prvo imati dovoljnu količinu U235. Naime, u prirodi se Uranijum nalazi u rudama (obično kao oksid), i to tako da izotopa U238 ima oko 99,237%, U235 oko 0.71%, i U234 oko 0.0058%. Od celokupne količine Uranijuma na planeti, samo oko 0.7% je pogodno za pravljenje atomske bombe. Kada se iz rude dobije neka količina Uranijuma, onda je potrebno odvojiti lakši izotop (U235) od težeg (U238). Ovo se postiže centrifugiranjem, gde teži izotopi odlaze na dno centrifuge, dok lakši ostaju na površini - otprilike kao što lakše ulje pliva na težoj vodi. Kako je težinska razlika izmedju dva izotopa mala (nešto više od 1%), centrifuge za razdvajanje se obično vrte brzinom zvuka, ili nadzvučnim brzinama, i rade po nekoliko meseci u turnusu bez prestanka. (Pred rat u Iraku proturala se netačna vest da je Irak naručio neke ‘'aluminijumske cevi za centrifuge'' iz inostranstva kršeći time embargo. Kasnije se ispostavilo da je cela priča izmišljena.)
Iz ovakvog procesa centrifugiranja se dobija ‘'obogaćen'' Uranijum u kome je koncentracija U235 oko 3-4%, dakle oko 5 puta veća nego u prirodi. Uranijum sa koncentracijama od oko 0.5% (onaj koji preostaje posle "preciscavanja") se u vojsci zove Osiromašeni Uranijum (DU - Depleted Uranium) i koristi se za ‘'pojačanje'' običnih udarnih projektila. Prilikom eksplozije takvih projektila, zbog velike gustine Uranijuma  ti projektili su efikasniji za razbijanje bunkera, skloništa, tenkova, itd. DU je korišćen prilikom bombardovanja bivše Jugoslavije.
Istovremeno, 3-4% Uranijum se u mirnodopske svrhe koristi kao nuklearno gorivo u nuklearnim elektranama. Fisiona reakcija koja se u njemu dešava nije suviše burna i moguće je zaustaviti je po potrebi. Iran je nedavno izjavio, i Medjunarodna Atomska Agencija potvrdila, da je uspeo da proizvede oko 1,010kg takvog nuklearnog goriva za nuklearne elektrane.
Daljim centrifugiranjem ovog 3-4% nuklearnog goriva, u procesu koji traje godinama, dobije se Uranijum sa koncentracijom U235 od oko 90%. Takve koncentracije su potrebne da bi se taj materijal mogao koristiti kao eksploziv u atomskoj bombi. U toni svog ‘'goriva'', dakle, Iran ima oko 30-40kg izotopa U235. Da bi se ova količina poželjnog izotopa izvukla iz tone materijala (1010kg), koliko je Iran prijavio da ima, i iskoristila za proizvodnju nuklearniog oružja, potrebno je nekoliko godina izuzetno skupog centrifugiranja. Tehnologija dugog centrifugiranja, njeno neometano odvijanje i nadzor, zahtevaju velike investicije i razvijenu podržavajuću industriju kakvu malo zemalja u svetu poseduje. Zbog toga je američki minister odbrane Robert Gejts bio u pravu kada je nedavno rekao da je Iran daleko ‘'nekoliko godina'' od nuklearnog oružja.
Neiskusni tim ‘'nuklearnih ratnika'' bi možda napravio bombu sa 20-30kg izotopa U235, kako bi bili sigurni da će ona proizvesti ‘'nuklearni efekat''. Poredjenja radi, bomba bačena na Hirošimu 6. avgusta 1945. je imala 64kg obogaćenog (više od 90%) izotopa U235. Od tog materijala, samo je 0.7kg učestvovalo u fisiji, i samo je oko 0.6gr materijala pretvoreno u čistu razornu energiju (po čuvenoj Ajnštajnovoj formuli E=mc^2). Ovo je bilo ekvivalentno eksploziji klasične bombe od oko 15 kilotona TNT-a.
Sa 1 tonom nuklearnog goriva, koliko je prijavio da ima, Iran može da napravi nuklearnu elektranu koja proizvodi oko 100MW (Megavata) godišnje. Za zemlju veličine Irana, ova količina energije je nedovoljna - njima je potrebno oko 10 puta veča količina energije. Pre će biti da je ova količina od oko 1000kg nuklearnog goriva njima potrebna za neki manji, eksperimentalni reaktor gde dalje mogu da rade istraživanja u nuklearnoj tehnologiji.
Da li Iran pokušava da napravi nuklearnu elektranu? Moguće. To bi bilo logično, jer će nafta jednom da presuši, i, u današnjoj situaciji sa fosilnim gorivima, više im se isplati da sami troše nuklearnu energiju, koju može da ima svaki potpisnik NPT (ugovor o neširenju nuklearnog naoružanja) ako želi, i da na taj način najefikasnije iskoriste naftu koju im je dodelila geološko-istorijska sreća. Takva situacija je, recimo, u Kanadi. Oni su jedan od vodećih izvoznika nafte, i najvažniji snabdevač Sjedinjenih Država, ali su istovremeno i jedan od najvećih proizvodjača nuklearnih tehnologija i elektrana. Kao dugoročna energetska strategija, nuklearna energija je potpuno prihvatljiva opcija za Iran.
Da li Iran pokušava da napravi atomsku bombu? Moguće. S njihove tačke gledišta to bi bila najlogičnija strategija - okruženi su nuklearnim silama kao što je Indija, Rusija, Pakistan, Izrael i USA (u Iraku). Iran je tenutno u centru globalne politike koja pokušava da preduhitri ''Iransku opasnost'' - uprkos činjenici da Iran nije napao nikoga tokom poslednjih 250 godina. Iran tvrdi da ne pokušava da napravi atomsku bombu, i na osnovu fizičkih podataka (i poznatih fizičkih zakona) nemoguće je dokazati da lažu. U svakom slučaju, dovoljno su daleko od posedovanja upotrebljivog atomskog oružja. S druge strane, u interesu je Irana da pokušaju da razviju atomsko oružje. Kad samo pogledaju s kakvom opreznošću Globalni Vladari prilaze jednoj Severnoj Koreji samo zato što ima par šugavih bombica, a koliko su bahati kad se obraćaju Kubi, Siriji ili Venecueli, Iran ima sve razloge da se naoruža. U tom pravcu ga Globalni Vladari sve više guraju svojim arogantnim i agresivnim ponašanjem.
Ovde neću da ulazim u pitanja da li Iransko društvo praktikuje ili ne praktikuje političku ideologiju Bronzanog Doba jer to je potpuno nebitno za pitanje nuklearne tehnologije (Pakistan, nuklearna sila, je u tom smislu neuporedivo gori, pa se niko ne uzbudjuje preterano. Slično važi i za Indiju.). Sve što hoću da kažem je da je logično da svaka zemlja okružena agresivnim komšijama poželi da ima jaču odbranu. Ja se Iranske bombe ne plašim.