Panslovenski mit i nacionalni elitizam

Mit na neki način mistifikuje i transcendira indentitet naroda produbljujući njegovu ontološku dimenziju i doprinosi glorifikaciji i značaju uloge koju on ima unutar društveno - istorijskog konteksta u odnosu na druge narode i kulture. U odnosu na to, posebno je zanimljivo osvrnuti se na značaj i ulogu koju mit ima u našoj kulturi i percepciji naše društvene stvarnosti i stvaranju slike nacionalnog i duhovnog elitizma.

Još od Kosovske bitke, primetna je tendencija mistifikacije samog događaja, gde bitka ne predstavlja samo presudan momenat u opstanku tadašnje Srbije, već putem svoje mitološke instance poprima mahihejsko - dualističku konotaciju i tako postaje poprište sukoba između sila svetla i sila tame. Treba napomenuti i to da tendencija mitologizacije ne mora uvek da se razlikuje od empirijskih činjenica, šta više, Berđajev posmatra mit kao vrstu paralelne istorije, polazeći od Šelingove filosofske teze da mitologija predstavlja prvobitnu istoriju čovečanstva.

Nije sporno da unutar svake kulturne matrice možemo pronaći mitološke obrasce koji određene događaje ili osobe u istoriji transcendiraju i pridodaju im mitološki značaj, međutim, postavlja se pitanje, da li je ovakva tendencija u našoj kulturi prenaglašena i ako jeste, kakve posledice to može imati po samu nacionalnu svest?

Mitoligizacija naših istorijskih i kulturnih vrednosti i uloge kao naroda uopšte, svoju kulminaciju doživljava devedesetih godina i tako formira deo naše nacionalne svesti do današnjeg dana.

Primera radi, mitski pararelizam, jasan je i primetan je u čuvenom govoru Slobodana Miloševića na Gazimestanu, 1989. godine, gde u euforičnoj atmosferi prepunoj simbolizma sa Kosovskom bitkom, u ključnom momentu za opstanak srpskog naroda, ulogu Cara Lazara preuzima niko drugi nego sam Milošević. Ovako uzavreli srpski nacionalizam počeo je prerastati u šovinizam u našao se u ulozi ideološke demagogije, čije posledice svi znamo i osećamo danas.

Potrebno je naglasiti da buđenje ovakvih nacionalnih strasti, poseduje i svoju „duhovnu dimenziju", gde je nacionalni elitizam usko povezan sa verskim identitetom i duhovnim predodređenjem jednog naroda i samim tim predstavlja čvrstu komponentu koja vezuje ideju nacionalizma i duhovnog - verskog elitizma. Još u 19. veku od nastanka slovenofilskog pokreta, i njegovih protagonista, u prvom redu Alekseja Homjakova, Konstantina Aksakova, Ivana Kirievskog, dolazi do stvaranja panslovenskog mita o jedinstvu slovenskih naroda, ujedinjenim pod vođstvom Ruskog cara radi oslobođenja od Otomaskog ropstva. Snažan antagonizam i tendencija dihotomizacije, prema Evropskoj, dekadentnoj, moralno i duhovnoj posrnuloj kulturi i njenim vrednostima koji se može pronaći u idejama ovoga pokreta može se naći i kod naših crkvenih mislilaca. 

Jasna tendencija postavljanja našeg naroda u položaj "duhovne aristokratije" izražena je u spisima Vladike Nikolaja, gde srpski i drugi pravoslavni narodi koji žive na Balkanu predstavljaju neku vrstu jedinog preostalog bastiona hrišćanske vere između duhovno propalog - "trulog" i krajnje sekularizovanog Zapada i paganskog Istoka . Tako je, kaže Vladika Nikolaj: "Politeističnom Istoku je teško verovati u čoveka. Materijalističnom Zapadu je teško verovati u Boga." Pravoslavni Balkan iako geografski stoji između Istoka i Zapada, upravo stoji iznad Istoka i Zapada.

Na taj način Vladika Nikolaj utelovljuje ideju „Nebeske Srbije" i njenog kolektivnog naznačenja, Božijeg poslanstva srpskoga naroda, koji, kako kaže Vladika Nikolaj ima apostolski zadatak, i treba da "privoli Istok krštenju a Zapad pokajanju". Ovakav diskurs nastavio je njegov učenik, jedan od najvećih teologa SPC, Justin Popović, koji je neretko ukazivao na pogubnosti koje nose evropske kulturne vrednosti:

"Kome ćemo ići: evropskom čoveku ili pravoslavnom, svetosavskom Bogočoveku? Pođeš li prvom, pretvorićeš se u prolaznog moljca; pođeš li drugom, pretvorićeš se u besmrtnog tvorca..." Na ovakav način nastavljena je tradicija nacionalnog i panslovenskog mita o mesijanskom predodređenju slovenskih naroda koje se nastavlja do današnjih dana.

Kada se ovakvoj složenoj konstelaciji, verskih i nacionalnih osećanja pridoda i komponenta snažnog zavereničkog diskursa, koji dolazi iz miljea radikalnih političkih opcija onda dobijamo sliku savremene nacionalne svesti jednog dela srpskog naroda. Koliko je pogubno kada dolazi do zloupotreba verskih i nacionalnih vrednosti najbolje oslikavaju posledice koje su ostavili ratni sukobi, a koji su verujem iza nas.

Koliko je još vremena potrebno da bi kao narod došli do zaključka da hteli mi to ili ne predstavljamo neizostavni deo evropske civilizacije i da tendencija prenaglašavanja jedinstvenosti naše kulture i tradicije konstruiše mit koji može da ima pogubne posledice, pre svega po nas same. Neupitno je da istorija srpskog naroda proživela svoju golgotu, i da je u određenom smislu još uvek doživljava, ali možemo li i dalje opstati sledeći sopstveni mit? Naš verski i kulturni identitet predstavlja bogatstvo za Evropsku kulturu, ali može li sa ovo duhovno i nacionalno blago uistinu otkriti evropskim narodima ukoliko se apriori odbacuje sve što je Evropsko a mistifikuje i idealizuje sopstvena kultura i tradicija. Sasvim sigurno da ne. Na takav način, samo da produbljujemo atmosferu ksenofobije i nacionalnog elitizma idealizujući sopstvenu veličinu i preuveličavajući svoju geopolitičku ulogu i tako nastavljamo da živimo u ideologiji arhaičnog mita.

Naša jedinstvenost može da bude afirmativna jedino u okviru različitosti koja se nalazi u okvirima Evropske civilizacije a ne nekog Panslovenskog mita. Naša duhovna i kulturna bogatstva mogu obogatiti druge jedino ako ih komuniciramo drugima, ali isto tako ako smo spremni da budemo bogatiji za iskustva onih koji su drugačiji od nas.