Škembari iz Porta

Eksperiment u blogovanju 

Две недеље, а други пут сам био на вратима. Четири године пре, породице која је провео 24 сата у граду на ушћу реке у Атлантиц Дуоро. Али тада, као и град нам на неки начин другачији од Лисабон. Иако је главни град и велике мегаполис мјешавина свих свачега, Порто дефинитивно је компактан и некако интимнији, обичнији. Поготово ако, као ја сада, долазе у раним јутарњим сатима и отишли на стари кернел Рибеиро, на обали Дуора. Дакле нема више туриста навале, столови и сунцобрани затамњивати не погледа и не препречују време, прозори су домаћице каци одећу и обавити прву јутарњу размјене информација, док су домаћини ретких мирних и мирно испијају кафе локалним местима. Деца бесплатно трчкарају и играју се налази испред куће, на улици у луци. Шетња од неколико сати у јутро је била лијепа, а све накнадне замке.

Kako francuski nikako da mi krene (nemam vremena da odem na ozbiljan kurs i prelomim jezik), već neko vreme koristim Gugl automatskog prevodioca da saznam šta piše u nekim tekstovima - pogotovo na Netu. Prevod je daleko od sjajnog, ali uspevam da shvatim sadržaj. Od pre par meseci, ovaj servis ima i opciju koriščenja srpskog jezika. Zanimljivo, mada mi je manje potrebno od engleskog. Moja poznanica margret sa Islanda je, saznavši za to, počela da čita moje blogove. Onda mi je pala na pamet ideja da pokušam da vidim kako to izgleda. Zato prvo deo svog teksta o Portu počinjem paralelnim postavljanjem teksta koji sam dobio tako što sam tekst na srpskom prebacivao na portugalski, pa onda sa njega na engleski, pa odatle nazad na srpski - i originalnog teksta. Da vidimo kakv ćemo rezultat dobiti. Gore je prvi pasus ovako preveden, a ispod je original i još dva pasusa eksperimenta. 

Pre dve nedelje, po drugi put sam bio u Portu. Četiri godine ranije, porodično smo proveli 24 časa u gradu na ušću reke Duoro u Atlantik. Već tada, grad nam se svideo, nekako drugačije nego Lisabon. Dok je prestonica megapolis i velika mešavina svega i svačega, Porto je zasigurno kompaktniji i nekako intimniji, običniji. Pogotovo ako, kao ja ovog puta, dodjete u rano jutro i siđete u staro jezgro Ribeiru, na obalu Duora. Tada još nema navale turista, stolovi i suncobrani ne zaklanjaju pogled i ne preprečuju put, po prozorima se kači veš a domaćice obavljaju prvu jutarnju razmenu informacija, dok retki domaćini mirno i spokojno ispijaju kafu u lokalnim mestima. Deca slobodno trčkaraju i igraju se tu ispred kuće, u ulici, u luci. Ta šetnja od par sati u rano jutro bila je lepa kao i kasnije celodnevno bazanje. 

***  

Лука, као што га зову домаћини, други највећи град Португала. У овом и на неке од локалног становништва је фрустрација у Лисабону. Нешто попут Ниша и Београда и Загреба и Сплита. Фрустрација које деценијама лечење Фудбалском клубу успјешније Порто, који је већ два пута и био првак Европе, док су два љута риувала град Бенфика и Спортинг Лисабон слуз муче са осредњошћу.

Oporto, kako ga domaćini zovu, drugi je grad po veličini u Portugalu. U tome i leži ponešto od frustracija koje ovdašnje stanovništvo ima u odnosu na Lisabon. Nešto kao Niš i Beograd ili Split i Zagreb. Ovu frustraciju nekoliko decenija najuspešnije leči fudbalski klub Porto koji je već dva puta bio čak i šampion Evrope, dok dva ljuta gradska riuvala Lisabona Benfika i Sporting muku muče sa osrednjošću. 

***  

Становници луци ће бити значајно је нагласио да су различите, културнији и узвишенији остатком земље. За њих је Лука је одвојена народа. За странца, међутим, утисак Порт привредне коморе и туристичке луке. То је посебно допринели размјени са Унитед Кингдом, прва врата, посао и све остало. Локалног становништва има обичај рећи да Порто, Брага моли, Коимбра студија, а Лисабон згрће новац.

Stanovnici Porta će vam značajno naglasiti da su oni drugačiji, kulturniji i uzvišeniji od ostatka zemlje. Za njih, Porto je posebna nacija. Za stranca, medjutim, Porto odaje utisak trgovačke i turističke luke. Ovome je posebno doprinela razmena sa Velikom Britanijom, najpre porta, a posle i svega drugog. Ovdašnje stanovništvo ima običaj da kaže da Porto radi, Braga se moli, Koimbra studira, a Lisabon zgrće pare. 

*** 

U Portu živi oko 240.000 stanovnika. Medjutim, kada se dodaju sva prigradska naselja koja se sve više vezuju za grad, dolazi se do brojke od oko dva miliona ljudi. U žargonu, zovu ih "tripeirosi" - po našem škembari. I stvarno, škembići su specijalitet grada i prvo što će vam ponuditi u kafani. Kažu da ova tradicija potiče iz 1415. godine, kada je svo meso prodato floti koja je krenula na krstaški rat u Severnu Afriku, pa su počeli da spremaju iznutrice koje su preostale i tako razvili taj recept to gastronomskih visina. Ja, eto, ne stigoh da probam. To jedem i kući - pa sa se držao morskih plodova. 

Kad sam već kod hrane, da kažem da je bakalar nezaobilazan deo trpeze i da ga jedu veoma često, u svakoj mogućoj varijanti. Jedino mu se po količini može približiti svinjetina. Moja kćerka je savladala porciju sjajnih velikih škampa, pečenih na roštilju, nanizanih na neku vrstu male sablje. Kako je samo ćopala... 

Porto leži na brdima koja se strmo spuštaju ka reci Duoro. Strmije su nego Lisabonske padine, pa je potrebna dobra kondicija da se grad prepešači. Ja sam, boga mi, giljao ceo dan. 

Prvo i najvažnije mesto koje treba obići je gorepomenuta Ribeira. Tu se skupi sva tušta i tma turista, odatle kreću brodovi na kratko ili duže krstarenje rekom, tu je neka vrsta centra zbivanja. Ovde ćete naći razne lokale i jedan vrhunski hotel. Medjutim, ja sam se uvek zavlačio u jedan od dva mala sportska kluba u kojima sam uz porto i kafu pratio kako se druže i ćaskaju domorodci. A oni govore glasno, bučno, čini ti se svakoga časa će izbiti tuča. Ne, to je samo način na koji se izražavaju, da bi onda nastavili da mirno pijuckaju svoju kafu, porto ili pivce. 

Preko reke ćete najverovatnine preći momumentalnim gvozdenim mosto u dva nivoa. Donji deo Ponte de D. Luís I koriste automobili i pešaci, dok gornjim, visoko iznad, prolazi moderni tramvaj. Do gore se treba uspeti kamenim stepenicama, ali se taj napor isplati jer je pogled na grad i reku izuzetan. Most je gradio jedan od saradnika čuvenog Ajfela, a sam majstor je napravio železnički most koji je malo više uzvodno. 

Preko puta, na drugoj strani reke (to je već zvanično poseban grad Vila Nova de Gaia), nalaze se podrumi u koje se dovozi porto spremljen u vinarijama u dolini reke Duoro, da bi se tu flaširao i odvozio dalje. Nekada u Englesku, a danas u ceo svet. Obilazak jednog od podruma je nezaobilazan turistički doživljaj. U svoj gužvi velikih firmi (Sandeman, Taylors, Dows, Offleys, Calem), mi smo se zavukli malo više u brdo i uživali u obilasku Croft-a. Prirodnom kupili smo par boca za poklon i uživanje kući. 

Jedno od mesta koje domaćini preporučuju za obilazak je pijaca Boljao (Mercado do Bolhão). Nije mnogo veća, a pogotovo lepša od Zelenog Venca, ali je zanimljiva jer se ovde vidi sve što se kupuje i prodaju u Portu. Unaokolo je trgovačka zona, posebno pešačka ulica Sveta Katarina, pa ovaj kraj treba obavezno obići. Malo niže je i železnička stanica, jedna monumentalna i lepa gradjevina za ogromnim ilustracijama iz istorije Portugala uradjenim na tradicionalnim zidnim pločicama. 

Od drugih mesta u gradu treba obavezno obići botaničku baštu koja je malo više nizvodno i sa koje se takože priža lep pogled na reku i podrume preko puta, kao i stadion Dragao koji je bio i još uvek je poprište velikih mečeva. Pored stadiona je veliki tržni centar, a domaćini se šale da je on u stvari tu postavljen da bi štitio stadion od vetra. 

I da se opet vratim na hranu. Pirto ima stotine malih pekara i malih kafića sa kolačima (ne mogu baš da ih nazove poslastičarnicama, u onom smislu kako ih mi znamo). One su pravo mesto za odmor i okrepljenje u pauzi šetanja gradom. 

Još jedno jelo je karakteristično za Porto i sever Portugala. Radi se o "frančeskini", što bi trebalo da znači francuskinja. To je tost sa puuuno mesa (goveđe, svinjsko, šunka...), slojem sira odozgo, u jakom sosu, pa sve to zajedno zapečeno u rerni. Za uživanje!