Random Acts of Kindess Day

Poziv sa fejsbuka da prisustvujem ili učestvujem u eventu Random Acts of Kindness Day je provalio kapije sećanja, a poplava istih me je bacila u proleće 1993. prvu godinu emigracije, tačnije prve nedelje emigracije – Budimpešta, Varga Studio.

Studio je tada bio u Budimu na Pašareti putu (blizu Pašareti trga) u dve oveće barake, zapravo u nekim ostacima nekog filmskog studija. Zidovi između kancelarija u ovoj montažnoj građevini su bili... pa... montažni... što će reći zvučna izolacija je bila jednaka zvučnoj izolaciji flis papira, pa smo se večito nadgornjavali u volumenu muzike sa kancelarijom preko puta u kojoj je Peter Tenkei, rumunski Mađar i ubedljivo najbolji animator studija, bio bog i batina, a mnogo je voleo Emersona, Lejka & Palmera (podsećanja radi, to je 1993.).

Ah, da ko to "mi"? Kancelariju smo delili Igor Lazin, pokojni Bada Dada i ja – Vojvođani, ukratko, da ne ulazim u prebojavanje krvnih zrnaca – pa nam je bilo zabavno kad bi Tenkei proturio glavu kroz vrata i proderao se: "Mit csináltok Szerbek!", a još više kad bi tu rečenicu zamenio sa: "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac!" Živeći u pograničnom delu Rumunije, Peter je praktično odrastao na muzici sa jugoslovenskih radio stanica, jedino je malo "zaostao" u razvoju u tom pogledu pa se zaustavio na E,L&P.

Bila je to svakako najzanimljivija kancelarija u studiju u koju je razan svet voleo da navraća. Redovan gost nam je bio Antal Ištvan zvani Jusuf (nisam zapamtio zašto ako uopšte postoji zato), teoretičar umetnosti i filmski kritičar, čovek zaslužan za razbijanje moje predrasude da inteligentni i obrazovani ljudi neće obuvati sandale na čarape, a gazda Varga Čaba (mnogi se verovatno sećaju Avguste, animacije u glini koja je njegovih ruku delo) nas je redovno pokazivao gostima iz inostranstva (kao kuriozitete, da ne kažem Zoo).

Velika prednost te kancelarije u odnosu na sve druge je bilo to što je imala dvokrilna staklena vrata prema spolja na jedan uski zeleni pojas, koji se nalazio između barake i tarabe, sakriven od pogleda. Tako da kad je bilo duvke nije se moralo daleko, a ako je bilo suviše hladno za duvanje napolju, onda bi ta vrata dobro došla za ekspres luftiranje.

Bada Dada je radio na svom animiranom prvencu Pánik Ping Pong, mnogo je slikao i beskrajno smo uživali u njegovim objašnjenjima najnovijih crteža i slika. Nikad neću zaboraviti ni sliku ni njen naziv – Šade (Adu) jede govna nad Parizom. Još uvek je pevao i svirao sa Becikom Marjašem u Tudósok (Tudošok – Naučnici) i izvodio performans Franc List – polivao bi se brašnom i vikao: "Ja sam Franc List!" (Liszt – list je na mađarskom brašno).

Igor je završavao Beštije, Varga Čabin film* na Zapinu muziku u kome je bio direktor animacije i radio na svom crtanom prvencu Mozak ili kada se vrata zatvore. U slobodno vreme je čekao bebu.

* Beštije su poslednji projekat na kome je Frenk Zapa potpisan za života. Čaba je početkom tog marta optimistički putovao preko bare da ga zamoli da skrati muziku ili da dozvoli da je on skrati za potrebe filma (muzika je bila kupljena – nije pisana za film), što je Zapa sa indignacijom odbio. Kada se vratio Čaba, prilično emotivno uzdrman, nam je rekao da je očigledno da Zapa umire. Nikad pre ni posle nisam video Čabu u tom stanju, osim kad su mu ukrali BMW.

A ja? Ja sam otprilike bio kao s Marsa pao, nisam znao gde mi je dupe gde glava još ne kapirajući šta mi se dešava (moja emigracija je počela 23.februara 1993.). Fazirao* sam Igorov film, nadajući se da ću stati na noge ne bi li dovukao svoju tadašnju ženu i njenog sina iz NS (desilo se 6 meseci kasnije).

* Fazer, inbetweener = rob u crtanom filmu, onaj koji crta faze.

Tanki zidovi kancelarije nisu sprečili Igora i mene da se bavimo... sad ne znam kako to da nazovem... pa, recimo, "košarkom". Jednog dana Igor je isekao dno velike plastične čaše i pričvrstio je na zid, a onda smo počeli da ubacujemo u taj "koš" zgužve papira. Sledećeg dana smo doneli ping-pong lopticu pa smo osim takmičenja u ubacivanju probali da igramo mini basket. Svaki put kad bi neko banuo u kancelariju bismo se zamrznuli u trenutnom položaju, nikad ne odgovarajući na pitanje šta to zaboga radimo. Prosto je neverovatno koliko dugo vremena je taj naš "koš" ostao neotkriven.**

** Ja sam u tada imao nepune 34, a Igor je baš napunio 28 godina, čisto da se zna uzrast.

Jednog martovskog dana pošto nam se ručak koji se sastojao od Gordon blue (sic!), omiljenog nam izbora u kantini koja je bila u baraci do studija, a koje je kelnerica izgovarala Gordon blö, dakle, pošto nam se taj Gordon blö slegao krenusmo da odigramo partiju basketa (nisam napomenuo da je prostor za taj "basket" bio L oblika širine 1 - 1,3m, cela kancelarija sa sve tri ogromna animatorska stola nekim ormanima i policama nije bila veća od 16 m²) kad nam je banula Krista, organizator, Čabina tadašnja devojka, a sada žena, da bi pozvala Igora na neki sastanak. Pola sata kasnije se vratio sa dobrim vestima da smo dobili da uradimo 3 minutni film Zoltana Lehotaja (Zóltan Lehotay) Tégy a gyűlölet ellen iliti Uradi nešto protiv nasilja.

Piece of cake, kaže Igor, imamo više nego dovoljno vremena. O čemu se radi? Pa neke te smešne Lehotaj style zelene figure ulaze u kadar noseći svaka po cvet i negde zabodu taj cvet i stanu, za sobom vuku zeleni trag, koji služi da prekriva pozadinu na kojoj se emituju dokumentarni snimci ratova i raznog nasilja. Tih figura je jedno 20-tak. Kad je ceo ekran prekriven zelenim ide rez vidimo jednu figuru sa jednim cvetom i natpis – ime filma – Uradi nešto protiv nasilja. Radi se klasična animacija na celovima [celuloidnim folijama – kompjutera tada u Varga Studiju nije bilo osim onog koji je služio samo za line test (Atari je bio nezamenjiv za to), line test je provera animacije, odnosno pravljenje tajminga & liste na osnovu ključnih faza]. Igor animira i crta ključne faze ja ću fazirati. Dobro.

Digresija zvana minimalistički (sic) kurs iz animacije » Dakle klasični crtani filmovi se sastoje od snimaka obojenih crteža na providnoj foliji iza kojih je neki beckground iliti scenografija koja je (obično) statična. Te folije se mogu ređati jedna na drugu do max. četiri sloja (ekstremno 5). Logično je recimo da ako postoje dve figure u kadru da svaka bude na svom sloju. Kako radi uštede broja crteža tako i radi kvaliteta filma u pojedinim situacijama se jedna figura podeli na više slojeva. To je više nego očigledno u tzv. limitiranoj animaciji – primer Kremenko. Recimo da animiramo stojećeg tipa koji priča i trepće nešto poput tipa na ilustraciji 1 – sve što je statično recimo telo će biti na jednom sloju, glava na drugom, a usta i oči na trećem. ilustracija 2 pokazuje šta se dešava ako se slojevi slučajno pomešaju. E sad, slojevi nekad prema potrebi mogu menjati mesta, naravno ne u gore opisanoj situaciji (ali je dosta primetna greška – zbog razlike u boji – ako sloj koji je bio skroz dole skoči na vrh).

Animatorska lista se sastoji iz kolona koje označavaju slojeve i redova koje označavaju kvadratiće filma (film ide brzinom od 24 kvadrata u sekundi) u nju se upisuje koji crtež je na kom sloju i koliko kvadratića je na filmu (pokreti su rađeni uglavnom sa 2 kvadratića 1 crtež). Dakle, lista je zakon. Nju popunjavaju animatori, a svi koji rade na crtanom filmu moraju da umeju da je čitaju. Lista prati svaku scenu počevši od animatora, preko fazera i odeljenja za bojenje celova do snimatelja.

Ovo nije pisano toliko za cilj proširivanja vašeg znanja o crtanom filmu, koliko je potrebno objašnjenje za razumevanje priče. «kraj digresije

Ne samo da smo nastavili da igramo kancelarijsku košarku tog dana, nego smo se vazda izmotavali sledećih nekoliko, sve odlažući početak rada na tom filmu. Ma šta je tri minuta animacije za nas dvojicu...

U suštini to vreme što smo sebi ostavili za projekat bilo bi sasvim dovoljno da smo bili iskusniji (Igor, btw on je osnivač uspešnog studija za animirane i reklamne filmove, mi je nedavno priznao da do dana današnjeg nije pročitao nijedan udžbenik za animaciju, ja sam bio pun teorijskog znanja – ja sam pročitao nekoliko, ali mi je praksa bila = 0). Međutim, tri dana od d(r)ead line-a za predaju celova, što je otprilike značilo da tog dana moramo predati sve crteže, na svoj užas primećujem grešku koja ukazuje na grešku u konceptu postavljanja slojeva. Naime, otkrio sam da onaj zeleni trag figure koju upravo crtam pokriva neke druge figure – umesto da svi zeleni tragovi budu na jednom (donjem) sloju Igor ih je stavljao na slojeve sa figurama.
– Ma baci to jedan sloj niže, kaže Igor još uvek nesvestan užasa koji se meni već izvrteo u glavi.
– Ali onda će ta figura biti poklopljena drugim figurama, – odgovaram, shvatajući da Igor još uvek ne shvata razmere, da prostite, sranja.

Film je u tom momentu bio već u različitim fazama, dosta crteža je već bilo na celovima, a jedan deo celova je već bio i obojen. Lacika Kelečenji, operater kopir mašine nas je nestrpljivo čekao da mu predamo ostatak crteža, oko 23:00 odlazi ostavlja nam ključ svoje kancelarije, a pre toga nam daje ubrzani kurs upotrebe mašine (Varga studio je imao mašinu koja kopira crteže sa papira na celove, svega par komada je u to vreme bilo takvih u Evropi, čime je jedna ruka/profesija izbačena iz procesa – trejseri, ljudi koji tušem precrtavaju crteže sa papira na folije).

Da ne idem u detalje sledeća 72 dva sata se pretvara u haos popravljanja, prerađivanja, dorađivanja i ubeđivanja (pre svega samih sebe, a onda i ostatka studija) da će sve biti OK. Litri kafe, gomila cigareta i 15-minutna "spavanja" na stolovima. Ona "najzanimljivija kancelarija" sa početka teksta se pretvolila u pakao – svakih osam sati dublji krug .

Krajnji produkt je dobio pored svih (očiglednih) grešaka prolaznu ocenu, drugim rečima izvukli smo se...

A što ja to uopšte pričam? Ah, da, danas je Random Acts of Kindness Day, mart je i kao što rekoh sećanja su navalila. Da, istina, taj filmičić, nema puno veze sa današnjim danom, ali poruka je donekle slična, pa valjda odatle asocijacija.

U svakom slučaju budite danas ekstra random ljubazni – ne boli.

==============================

Beleške na margini

Klub Tilos az A (Tiloš az A – Zabranjeno A), kultno mesto (klub) sa najboljim svirkama, je 1993. još uvek bio otvoren, a Tilos Radio (Zabranjeni radio)*, kultni radio, je još uvek bio zabranjen. Emitovan je sa raznih tačaka Budimpešte dok je policija, baš kao u ratnim filmovima pokušavala da utvrdi odakle.

Prisustvo reči "zabranjeno" u imenu dve kultne pojave u Budimpešti tog doba je, rekao bih, indikativno u podsećanju na upravo minula vremena.

–––––––––––––––––––
* Igor nije ni sanjao da će za koliko pet godina dobiti termin za emisiju na tom radiju (Burek Forever), a ja još manje da ću biti njen co-host. Emisija na srpskom u kojoj se pušta muzika sa jugoslovenskih prostora ide i danas svakog utorka u 20:00, a može se slušati i online na http://tilos.hu. Nepotrebno reći, Zabranjeni radio nije više zabranjen.
–––––––––––––––––––
Kad je već reč Tiloš radiju i Bureku u utorak 31. u 20:00 (CET) Igor i ja ćemo ukrstiti pera. Emisija je zamišljena kao "dvoboj (kratkih) priča", pobednika odlučuju (eventualni) slušaoci glasovima koje mogu dati preko chat-a na sajtu radija (nije potrebna registracija da bi se učestvovalo u chat-u)