Zamka Stokić

Tokom priprema za razgovor: "Otvaranje dosije Žanke Stokić danas", koji će se održati u utorak u Rex-u (http://www.rex.b92.net/mvm/najave_tribina.html), došao sam i do podatka da oni koji su nedavno ustanovili glumačku nagradu po imenu Žanke Stokić nikada nisu videli kako ona glumi. Upitavši na osnovu čega je onda ustanovljena nagrada dobio sam odgovor da je to uglavnom na osnovu pisanja kritike, naravno, one predratne. Dakle, jedan savremeni estetički i profesionalni kriterijum, zadati, željeni i slavljeni standard, ustanovljen je na osnovu razmišljanja i kriterijuma uma/umova koji ne zna/ju za Drugi svetski rat.

Jedna upravo održana izložba u Rexu ima nešto zajedničko sa tim. Projekat fotografa Stefana Koppelkamma Po lokalnom vremenu (Ortszeit, http://ortszeitlocaltime.de/bilder.php), predstavio je, u organizaciji Gete instituta, niz uparenih fotografija, snimljenih na istim lokacijama u nekoliko gradova Istočne Nemačke, po prvi put 1990, neposredno pre ujedinjenja Nemačke a onda desetak godina kasnije, nakon 2000. godine. Gradski prizori, više ili manje promenjeni, pružaju posmatraču neodoljivu priliku da upoređuje i analizira ukupan izgled i detalje, da traži naznake ili dokaze za uverenja ili osećanja koja gaji prema značenju i smislu ekonomskih, političkih i društvenih promena u pomenutom periodu. Neke fasade, pa i čitavi nizovi, obnovljene su i mnogo bolje održavane, kao i ulice, tramvajske šine, trotoari. Vozni park je drastično modernizovan. Međutim, na fotografijama sa početka devedesetih, mnoge od kičerajskih fasada iz prošlih vekova deluju nekako prirodnije, "originalnije", pa makar bile i u stanju raspadanja. Vlasti DDRa bile su možda i svesne da se "jezik" arhitekture, koji je funkcionisao kako je funkcionisao u jednom ideološkom sistemu, ne može regenerisati bez posledica, bez ponovne afirmacije i razglašavanja “govora” te arhitekture i tog ideološkog sistema. Vladajuća ideologija DDRa, kao da nije mogla biti zainteresovana za restauraciju zgrada i objekata iz predratne, buržoasko-kapitalističke ili čak feudalne  Nemacke i time moguće opasnu restituciju čitavog kulturnog i političkog miljea koji takve zgrade i objekti mogu da (pre)nose. 

Gdanjsk, suvenir 1:1

Zanimljivo je da Gdanjsk, grad prelomnog otpora strukturama Varšavskog pakta, ustvari još od kasnih pedesetih u samom svom centru neguje jedan gigantski suvenir, superrealni model idiličnog gradskog jezgra u razmeri 1:1, jezgra koje je u ratu inače bilo potpuno srušeno. Stari dobri Gdanjsk je potpuno rekonsturuisan na osnovu predratnih fotografija i planova - zračeći preparisanom a, pokazalo se, i inspirativnom nostalgijom.  

Gdanjsk, 1945. god

Mnoge fasadne obnove na fotografijama Stefana Koppelkamma ne deluju ni impresivno ni osvežavajuće, sa njima kao da je u istim gradovima uveliko obnovljen i duh predratne Nemačke, tridesetih, pa time i kulturno-političkog okruženja u kom je nastao i vladao fašizam. Možda je istorijski praktičnije i opravdanije da stare zgrade odsluže svoje, propadnu u skladu sa predviđenim rokom trajanja i onda budu zamenjene novim, umesto da se do besvesti renoviraju i po automatizmu proglašavaju za kulturno nasleđe. Zanimljivo je da restauratorska prezauzetost isfabrikovanom tradicijom čini tu struku skoro nesposobnom ili slepom za potrebe rekonstrukcije moderne arhitekture - savremenijeg kulturnog nasleđa. Fasade zgrada iz šezdesetih godina, ravni krovovi, zgrade kao što su Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Dom omladine, Moderna Galerija u Ljubljani itd. kao da ne deluju kao objekti vredni bilo kakve restauratorske pažnje - otud valjda i tolike muke oko njihove obnove.

Zanimljiv detalj na izložbi Koppelkamma bio je i u pratećem tekstu, u kom je izneto da neobnovljene fasade, dakle one iz 1990. godine, odaju utisak "Kao da II svetskog rata nije ni bilo". Međutim, upravo je obrnut slučaj, neobnovljene fasade su bile moguće samo nakon svega onoga što se dogodilo u II svetskom ratu, kada je projektom DDRa pokušana emancipacija dela nemačkog naroda od nasleđa imperijalne ideologije. Da li je u pitanju omaška, greška u prevodu ili teza, tek takva konfuzija deluje vrlo aktuelno i savremeno. Nekome je, kroz užurbanu obnovu fasada i restituciju kulturnog i pollitičkog govora date arhitekture a time i datog vremena, zaista u glavi i mogućnost brisanja Drugog svetskog rata iz kulturne i političke memorije. Ovdašnji nabujali ostrakizam prema modernoj arhitekturi, "funkcionalne teškoće" sa ravnim krovovima (zbog kojih se toliki zajednički, otvoreni i za život u zgradi higijenski neophodan prostor dostupan svim stanarima pretvara u "baš su šarmantna" privatna potkrovlja), samo je još jedan simptom brisanja memorije na emancipatorsku stambenu i urbanu politku, zdušno napuštenu 1993. godine kada je počeo tzv. otkup stanova a počeo i da “ne-donosi-očekivani-profit” ponovni zakup srpske imperijalne politike.

Šta se nudi kao kompenzacija toj preparisanoj rupi u sećanju? Pa upravo narativ tranzicije, period 1990-2000, opšta restitucija ekonomskih, kulturnih i političkih načela čiji su nosioci, barem u JI Evropi, manje više zdušno stali ili u boljim slučajevima pasivno pristali uz najreakcionarnije i najmračnije političke sile svog vremena. "Oslobađanje od totalitarizma”, usvajanje vrednosti “građanskog društva”, “povratak tradiciji”, rečju - pranje mozga. 

Period 1990-2000 bio je posebno traumatičan za prostore bivše Jugoslavije i taj sled mizerne tranzicije iz prosvećene zajednice naroda i republika u grozd zavađenih nacionalističkih državica, kao da je vredan još intenzivnijeg potiskivanja i zaborava. Sunovrat se odigravao na tako raznovrsne načine i tolikim intenzitetom da je već teško razaznavati pojedine događaje. Takav nerazmrsivi sled i zgušnjavanje, ujednačavanje i "bleđenje" događaja, na zanimljiv način je obradio i interpretirao japanski umetnik Hiroshi Sugimoto. Naša memorijska bela mrlja možda je po nekoj fenomenološkoj matrici slična namerno izazvanoj "otupelosti" objektiva i “neosetljivosti” filma koju Sugimoto predstavlja u svom radu "Bioskopi". Naime, foto-emulzija, osvetljena tokom ekspozicije od 2 i po sata, na mestu bioskopskog platna na kom je u tom periodu prikazan film sa brojnim scenama, karakterima, osvetljenjima i zatamnjenjima, više ne može izdvojiti/razlikovati ni najmanju mrlju, svedočeći tako o navodnom belom slepilu objektiva – nema traga ni zapisa, prema tome - ništa nije viđeno niti se desilo. (http://www.sugimotohiroshi.com/theater.html).

I kao da se jedna takva objektivna i subjektivna, emulzijska i emocionalna belina pojavljuje kao pozadina za paradu tranzicionih likova  u crtežima Siniše Ilića, izloženim u Salonu MSUb (izložba traje do 5. aprila, crteži se mogu videti i na http://sinisailic.blogspot.com/). Autor je zabeležio trenutke iz skečeva i scenografija svakodnevice na koju smo potpuno svikli, a kojima u beskraj promiču figure otupelih, događajima nezatečenih ljudi. Uklanjanje telesa sa ulice ili još bolje, sa bele pozadine crteža, telesa mrtvih ili ranjenih ili onih koji im pomažu - svih zajedno i dalje podjednako nezainteresovanih - više međutim deluju kao neki extreme aerobic u Kovačevićevom Sabirnom Centru, nego kao iole tragički ritual. Ta ravnodušna belina, neutralnost, “ko, je l‘ ja?”, može da stoji i za sam Beo-grad. Grad u kome su pre-tranzicioni stanovnici solidarno jurili ulicama čoveka koji je trčao i pucao iz revolvera dok ga nisu stigli i savladali, pretvorio se u mesto u kome se može bilo šta desiti na ulici a da se to ne tiče bilo koga. Figure na Ilićevim crtežima uopšte ne deluju iznenađeno, nenaviklo - svi se ponašaju kao redovni učesnici, autistični statisti raznovrsnih socijalniih lomova. Nažalost, iz rutine i otupelosti koja provejava Ilićevim crtežima provejava i opasan diskurs "napaćene nacije", stradalništva i kolektivne patnje, diskurs naroda – žrtve. 

Da li je postavka izložbe tj. smeštaja crteža na posebno izrađene stolove, trebalo da sugeriše neka improvizovana nosila, kao nagurana u bolničkom hodniku, kao pred ulazom u ambulantu, gde će ih, suprotno očekivanjima nacrtanih, samo rutinski prilepiti na zid, kao deo ekstravagantnog interior dizajna? Ne verujem, mislim da je ta svetiteljna, pozadinska, neutralna belina ostala nedodirnuta autorovim doživljajem i idejom. On je pre pozicioniran kao još jedan od likova, možda site-manager, inspicijent zadužen za bezlični ritam i dekorativnu tačnost frizova statista, frizova koji svojom ukrasnom logikom samo iznova restituišu primarnu i supremnu, amemorijsku belinu. Ni sam autor a ni kustos izložbe Dejan Sretenović, u svojim pratećim tekstovima nisu se ni dotakli onoga što jeste iza nalickanih fasada, iza nezanimljivih slika u bioskopima, iza tzv. “neshvatljivog ponašanja omladine” a što u stvari i čini pejsaž na kome teturaju trapavi flomasterni likovi - to su pejsaž i scena anonimnog nasilja kapitala. Ultimate political fight civilnog društva, koje na patetičnim i nafrakanim gradskim pozornicama, u aseptičnim galerijama, u ispraznom teoretskom oklopu, traži dokaz svoje intelektualne i egzistencijalne nadmoći, sastoji se dobrim delom u ignorisanju ovog nasilja, asanaciji, zataškavanju ili čak lickanju ideologije koja se vratila sa obnovljenim fasadama, ideologije koja propira, blajha, nanovo kreči bele mrlje sećanja i saosećanja.

(Ako smo već na edukativnom, školskom crtačkom formatu (BLOK V), podsetimo se da je sa njim radila i Nikoleta Marković, upitavši decu, svoje tadašnje učenike - kako se može dogoditi da se nastavnica probudi iz nesvesti, opljačkana, u sred belog dana? (http://www.rex.b92.net/kvasac/06/clanak_skolskicas.html)? Uz (barem meni) uverljiviji crtež, ovi mladi autori i autorke oslikavaju upravo one scene koje je Ilić strateški izostavio iz svoje čekaonice.) 

Uh, uh, uh, uh, uhhhh gde odoh, šta sam ustvari hteo da kažem??? Elem, Žanka Stokić je ispala nekakva narodna ujediniteljka, prvakinja svih matrički sličnih i nesličnih, srodnih i nesrodnih mrlja u sećanju. Ne zna se kako je glumila – ali je to proglašeno za primer za svaki ugled i beskrajnu repeticiju, zna se šta je i kako radila tokom okupacije Beograda – ali “to više nije važno, ona je samo radila svoj posao” - baš kao i neki pekar, otpravnik vozova u konc. logor ili vojnik određen u streljački vod. Obukavši novo odelo očigledno neraspadnutom lešu fašističke kulturne i političke okupacije, lažljiva tranziciona ideologija uvlači nas u kulturno-političku zamku – gde važi pravilo da je umetničko stvaralaštvo nezavisno od političke i ljudske istine svog vremena, od istorijskih dešavanja i njihovih posledica, a umetnikov opus na nekakvoj plemenitoj distanci od političke i ljudske pozicije koju je tada voljno ili nevoljno zauzimao. Ime te zamke je slučajno isto kao i ime preovlađujuće kulturne politike ove zemlje - Žanka Stokić i ono zaista nema mnogo veze sa dotičnom gospođom, koja je, uostalom, i odslužila svoju kaznu, ali ima veze sa željom da se iz sećanja i istorije izbrišu činjenice o vezi između umetnosti, politike i prakse fašizma.