Strategije i strateško razgovaranje *

* - kao u "Ribanje i ribarsko prigovaranje", naslova fine knjige Petra Hektorovića iz 1568. (objavljene, naravno u Veneciji) u kojoj pripovedač sa još dva ribara tri dana čamcem ribari i obilazi ostrvlje Hvar, Brač i Šoltu i razgovara, peva, sluša, ćuti, zapisuje, ... uživa, ostavljajući nam knjigu punu dvanaesteraca koje je jako teško "ugurati" u bilo kakvu poznatu "kjniževnu formu", a tako je, otprilike i sa strategijama, i nauka i umetnost su i dovoljno su retke da bi ponekad izgledale kao pravo čudo i dovoljno smo im skloni da bi trebalo da budu česte i znanje o njima je dovoljno dugo među nama, pa zato mislim da zaslužuju malko razgovaranja -

Strategije, strateško mišljenje, strateški prilaz temama, problemima, planovima i ostvarenjima ciljeva poznate su ljudima otkad je i ljudi, a opet - izgledaju ponekad i vrlo tajnovito, magično, izgledaju kao kakvo "posebno znanje" davano samo odabranima.

Često se kod ljudi, zato što su im nepoznate nečije tuđe strategije javlja jedan oblik "magičnog mišljenja" koje svoje sopstveno neznanje o nečijim strategijama "upakuje" u "teorije zavera" (koje su inače vrlo prijemčive, slatke i lake za poverovati, što ljudi, mahom i - čine).

Poreklo reči "strategija" objašnjava se spajanjem dveju reči - stratos, što znači "vojska" i ago, što znači voditi, upućivati, kretati se.

 Ili, opisnim objašnjenjem:

"A style of thinking; a conscious and deliberate process; an intensive implementation system; the art of ensuring future succcess"

("Stil mišljenja; svestan i nameran proces; sistem koji je moguće potpuno primeniti; umetnost kojom se osigurava i omogućava budući uspeh u ostvarenju zamišljenog" )

Jedna od najpoznatijih knjiga o strategijama je "Umetnost ratovanja" koju nam je Sun Tzu ostavio na čitanje sa  sledećom važnom opaskom:

"All men can see these tactics whereby I conquer, but what none can see is strategy out of which victory is evolved"

("Ljudi mogu videti taktiku kojom pobeđujem, ali ono što niko ne vidi je strategija kojom je moja pobeda domišljena" )

 Šta ustvari znači - domisliti kakvu strategiju? Kakav je to proces? Ima li neke oblasti u našim životima za koje su strategije - nepotrebne? Ima li gde su - neophodne? Kako znamo da li naše domišljene strategije - valjaju? Kako pravimo procene, šta nam sve od znanja treba da bi se uopšte upustili u proces "strateškog promišljanja"? Razlikuju li se strategije po tome kakvi su im ciljevi zamišljeni? Ima li i koja je razlika između plana i strategije?

Mogu samo da ponudim "mesta"  na kojima se odgovori na ova i slična pitanja mogu naći, kod raznih autora i da pokušamo jedno malo "razgovaranje i prepričavanje"  odgovora na postavljena pitanja zato što duboko verujem da potencijal i sposobnost za strateško promišljanje problema i strateško domišljanje ostvarenja ciljeva postoji u svakome od nas, samo što neki od nas reše da "upotrebljavaju" to znanje, a neki - ne, samo tako - ne upotrebljavaju svoj sopstveni resurs koji im je rođenjem na raspolaganju.

Baš kao što trojica ljudi u čamcu tri dana po moru rade, razgovaraju, slušaju i čuju se i uče jedni od drugih. Tako je i sa strategijama, tako ja mislim.

Dve stvari se moraju znati pre nego što počnemo "upotrebljavati" svoje potencijale za "strateško domišljanje" :

1. ŠTA je cilj koji želimo postići

2. KOJE su nam sve mogućnosti na raspolaganju za ostvarenje postavljenog cilja

I potpuno je svejedno  ČIME se strateški bavimo, to može biti naš potpuno privatni život, posao, politika, slobodno vreme, bilo kakav aktivizam kojim želimo sami ili sa drugima ostvariti bilo kakav cilj.

Još je važnije saznati ŠTA nam je najveća prepreka za ostvarenje cilja i nesmetano strateško domišljanje. Moja procena je da nam je većini ta glavna prepreka (koju je najteže preskočiti) - naš sopstveni spoznajni nesklad i njegova nagonska neodoljivost.

"1957. Leon Festinger objavljuje knjigu «A Theory  of  Cognitive Disonance» za koju možemo reći da se ubraja u «klasičnu literaturu» socijalne psihologije. S obzirom na broj i raznovrsnost istraživanja koja je izazvala, teorija kognitivne disonance spada među najznačajnije teorije socijalne psihologije uopšte – ona pruža opštu teoriju ljudske socijalne motivacije i ima širinu primenjivosti koja daleko nadilazi teorije konzistencije.

Festinger definiše disonancu kao «negativno nagonsko stanje koje se pojavljuje kad god pojedinac ima dve spoznaje koje su psihološki nedosledne». Ova teorija takođe polazi od toga da svaka osoba teži konzistenciji svojih mišljenja, stavova i ponašanja. Teorija je široko primenjiva jer se odnosi na bilo koji primer u kojem su dve psihološke spoznaje nedosledne."

Zašto je spoznajni nesklad tako česta i tako velika prepreka koja direktno utiče na smanjeni broj ljudi koji koriste svoje potencijale za strateško domišljanje? 

Zato što nas naša psihološka potreba da "uklonimo nelagodu", da "izbrišemo protivrečnost misli i ideja u glavi", da "zanemarimo činjenice" (ma koliko očite bile), taj nagon nas zavede i zaludi da se bavimo uverenjima, ubeđenjima, stavovima (odakle se lako "sklizne" u predrasude i stereotipe) i onim "kakvo bi nešto voleli da bude" umesto realnošću, takvom kakva je (pa kakva god bila). Taj spoznajni nesklad je relativno lako prepoznati kod drugih, teško ga je proveravati  i testirati kod sebe samog, pri pokušajima da se domisle najbolje moguće strategije, da se primene najpovoljnije moguće tehnike strateškog domišljanja kojim se ostvaruje cilj, tako da ljudi mogu da vide plan i taktiku ostvarenja tog plana, ali nikako ne mogu da vide kako je do celog procesa došlo. I tada je često "pojačavanje" spoznajnog nesklada, jer se svaki poraz teško podnosi, a ostvarenje nečije tuđe strategije (s pravom ili ne)  često se doživljava kao - poraz, gubitak, nezadovoljstvo, frustracija,...

Kako ćemo sami sebi olakšati uočavanje svega što iz realnosti možemo iskoristiti kao potencijal za sprovođenje i primenu strategija i na koji način možemo testirati jesmo li "žrtve" spoznajnog nesklada koji može da nas zaslepi i spreči da vidimo kolika je verovatnoća da naše strategije dožive uspeh ?

Jedan od sjajnih mehanizama je čitanje, vežbanje i primena 36 strategema koje slikovito i poput pravog "pripovedanja  i prigovaranja" omogućavaju da steknemo znanja i veštine kojima se strategije domišljaju i kasnije - proveravaju. Jer, strategije imaju smisla samo ako daju rezultat i ako su napravljene prema "spisku mogućnosti", nikako prema "spisku želja", želeti je lako (i često vodi u spoznajni nesklad), a praviti "spisak mogućnosti" zahteva napor i ozbiljan rad. Zato strategije nisu ni pozitivne ni negativne, one se ne mogu "vrednosno" opisivati, one su ili uspešne ili - neuspešne, a dobra im je osobina što se mogu prilagođavati ako u primeni nešto ukazuje na mogući, a neželjeni - neuspeh.

36 strategema podeljene su u grupe i uvidom u dokument sa linka jasno je da se grupišu oko šest nekakvih "glavnih stanja" za koje treba praviti strategije (odnosno šest malih "pripovetki" kojima učimo da strateški mislimo) :

- prednost (1 -6), sukob (7 -12), napad (13 -18), zbunjenost (19 -24), dobitak (25 - 30), očaj (31 - 36)

Priličan broj ovih strategema (starih 3000 godina) mi ustvari upotrebljavamo (iskustveno), a da nismo ni svesni da - strateški mislimo. I onda, negde i nekako zastanemo, kao da smo pred sopstvenim zamišljenim zidom koji sami sebi izgradimo i tako se sprečimo da strateški mislimo i iza granica koje sami sebi postavljamo. To se može promeniti, tako ja mislim, samo treba volje i rada.

Jedna posebna oblast za strategeme, ekonomija, takva kakva je danas predmet je raznovrsnih ekonomskih strategija i  svi mi, savremenici, upravo svedočimo definitivnom uobličavanju strategija koje će proizvesti korenite promene u svetskim ekonomskim odnosima u budućnosti koja je pred nama.

Razvijanje sopstvenih potencijala za strateško domišljanje može biti beskrajno zabavno (ako tako rešimo, naravno), sve do veselja i zadovoljstva proveravanja uspešnosti strategija i "nove realnosti" (gde god to bilo) koja se njima stvara, jer nam je to cilj.

Sušta suprotnost strateškom domišljanju je beskrajno opisivanje raznih stanja i "umiranje u lepotama tlapnji" o svemu što bi možda moglo biti, a eto - ipak nije, nama na nesreću i žalost. Uz takav izbor obično "ide" i uverenje, ubeđenje, stav - da pojedinac, mi sami, ne možemo baš ništa učiniti ustvari ,e da bi nam se nešto od pretpostavljenih "dobrih događanja" ipak i - dogodilo. Neizbežan narativ je tada priča o drugima kojima je bolje nego nama ili o drugima koji su krivi što nama nije isto tako dobro. Tada smo "laka lovina" za spoznajni nesklad, za zaboravljanje činjenice o tome kakav sjajan potencijal za strateško razmišljanje - svi posedujemo, samo neki od nas puštaju da po toj predivnoj čipki strateškog smišljanja pada prašina, da sve sjajne poluge potencijala našeg strateškog smišljanja hrđaju u sumornim i nepotrebnim tlapnjama.

 Kad i ako osetimo da imamo teškoća da pokrenemo sopstvene strateške potencijale, uvek je pored  nas moguće rešenje i za taj problem :

- treba se obratiti prvom malom detetu pored nas i strpljivo i s puno truda odgovarati na njegova/njena pitanja "ZAŠTO?" koje ono postavlja, pri čemu je očigledno otvoreno za sve moguće odgovore, pa ma šta bila tema koja ga/je zanima. U trenutku kad naslutimo o čemu će biti sledeće dečije "ZAŠTO?" - spremni smo za sopstvenu stratešku domišljatost,  tako to biva.

Kad i ako imamo teškoća da se izborimo sa sopstvenim spoznajnim neskladom, treba se setiti čemu se rado i od srca smejemo - onom i onakvom humoru, duhovitosti koja na dobronameran način taj nesklad slika, scenama humora koje nam priređuju momci iz "Monty Python`s Flying Circus" ili "Marx Brothers" ili George Carlin, treba se setiti lakoće kojom izvrću i prevrću skoro sve naše percepcije o svetu, ljudima i događajima samo zato što imaju zajedničku strategiju - pokaži ljudima interpretacije raznih spoznajnih nesklada tako da razumeju da smeju da ih imaju i tako ih oslobodi teskoba i nelagoda.

Niko nam ne može garantovati da će nam, upotrebljavajući tehnike strateškog domišljanja, uspeti da iskoristimo sve svoje potencijale, ali sasvim je jasno da nam svako može garantovati da onaj ko nikada strateški ne promisli o sebi i svom okruženju, sasvim sigurno - strateški planira sopstvena nezadovoljstva. Nepotrebno, tako ja mislim.