Testamenat

Sve svoje sitnice, sa Snupijima, od nepotrebnih svezaka i blokova, do čupavih olovaka i dlakavih futrola za naočare, uključujući čaše na cveće i tanjire na korov, ostavljam svojoj najboljoj drugarici, Gorici. Žmuu ostavljam decu i mačke. Aleksandra neka odabere koje joj se moje knjige sviđaju. Coletu ostavljam novu, registrovanu metlu, sa još važećom garancijom. Dejanu zalihu vina u podrumu. Nunetu i Tamari moje stare blogove. Gordanac dobija moje knjige recepata i iste zabeleške, a Vlasta plavi dušek, kum Kuki novogodišnju, veštak jelku. Sve ovo izjavljujem pomućene svesti i bez svedoka.

Odoh da krepam. Sama, samcata, kao slon. Na neko mirno i sveto mesto u dnevnoj sobi. Svi su me ostavili. Deca se razbežala k'o hajduci pred turskom poterom, Žmu otperjao na neku fensi svadbu, da izrazi saučešće mladom kolegi, mladoženji. Kad poručka svadbenu tortu, vratiće se. A ja?!?

Oči su mi k'o kafene šolje pune zejtina, nos k'o hidroelektrana za vreme zemljotresa, glava me boli i odjekuje k'o prazan lonac za sarmu, u ušima mi zuji, svaka koščica me boli...reklama za one Coldrexe i agrume. Pojela sam kilo i po, tanko sečenih, vitamina, pola tegle meda, osamnaest limunova (moj gastritis sprema državni udar), kesicu cimeta, cisternu čaja, a veče dolazi...i u glavi mi bubnji...i sama sam. Nezahvalnici. Niko ni da me pogleda. A kad su oni bolesni, ja skačem k'o poludeli kengur okolo i podmećem im sve, brišem noseve...i to mi je hvala. Žmu sad klopa svadbenu večeru, boli ga uvo. Brak nam je juče postao punoletan, pa valjda računa, sad može i sam, bez njega...e, živote, maćeho...

Sve je počelo Dedom, a nastavilo se Elementarnom katastrofom. Prvo je, u nedelju uveče, Deda-svekar, zapištao kako mu zuji u glavi, zviždi i kad nema slušni aparat i tri nedelje već ne može da spava. Telefonskim urlikanjem, postignut je sledeći dijalog:

- JESI BIO KOD DOKTORA?

- Koga?

- DOKTORA!

- Jesam, ali kaže da ne može da kosi bez nove brusilice...

- DOKTORA!

- A, to...nisam, kažu na proleće, tek...

- KAKVO PROLEĆE!? DOKTOR!

- Ne može. U jesen neće da menjaju krovove.

Odlučeno je da ja odem po Dedu. Naredno jutro su me Deda i Baba čekali na dvorišnoj ogradi, k'o beloglavi supovi, ubeđeni da je pravo čudo što sam živa stigla od Ljubljane do Zgornje Polskave. Pošto sam obrala 250 kg jabuka i pola tone grožđa (»Uzmi, beri, za decu«), Deda mi je, na putu do Ljubljane, ispričao detaljni katastar imanja u Slavoniji, uz precizne podatke o rodu žita 1937. godine.

Sledilo je vođenje Dede kod prvog otorinolaringologa, tj. ušologa, koji je imao vremena da primi Dedu. Mlađana doktorka iz Novog Sada, kako se kasnije ispostavilo, za predškolsku decu, je na Dedi primenila tretman za petogodišnjaka. Mazila ga je po ćeli i kolenu, a Deda se topio i dok mu je gvirila u uši, ispričao joj sve o fabrici vojnih uniformi, koja je bila baš tu, na mestu ove ordinacije. Istresanjem Dedinih knjižica i dijagnoza, iz penzionerske koverte, ispostavilo se da je Deda bio kod lekara, da ima i dijagnozu i lek za zujanje, ali to nije čuo, a i uši su mu prljave. Medena doktorka je dedi ulila ulje uši, zapušila Dedu vaticom i dok je medincinska sestra nastavila maženje po ćeli, Medena i ja smo razmenile istorijat dolaska u Sloveniju. Razdragani Deda je, odmah po izlasku iz ordinacije, veselo pisnuo :«Kapućino!« i uživao kao bubreg u loju, do kraja dana.

Tu noć je spavao kao buba, zviždanja ni od korova, zatrpan mačkama, sve do 9 i 15, a onda su mu istretirali slušni aparat i Deda je bio spreman za akciju Povratak.

Tu je nastupio problem marke Elementarna katastrofa. Naime, niko me nije obavestio da je ista u toku. Tako smo Deda i ja, veselo, krenuli ka Mariboru, kroz monsunsku kišu, afričke munje i gromove i kolone kamiona, velikih kao kuće. Cela Slovenija se borila, u tom trenutku, sa klizištima, poplavama, vetrom i kišom, meni se nos zalepio za šoferšajbnu, a Deda je veselo pričao o »stricu Jozi, što je imao samo jednu kravu, a tri ćerke, pa se jedna udala za našeg svinjara, a njegova majka prodala ono malo zemlje i otišla u Frankfurt, kod sina, čiji je komšija dobio na lutriji, pa kupio mercedesa, ukrale mu ga barabe, on se propio, a kuma Marija, baš tada, bolovala od gihta...« Onda je pisnuo :«Kapućino!« i usred Elementarne katastrofe, na pumpi, deda je veselo, belih brkova, srkao kapućino, dok je voda odnosila šumsku, partizansku bolnicu-muzej, legendarnu »Franju«.

Dedu sam istovarila, obrala, po Elementarnoj katastrofi, još 160 kg grožđa i vagon jabuka (»Uzmi, beri, za decu«) i skidajući svece sa neba, vraćala se u Ljubljanu, kroz kofe vode, koje je dragi boga, iz čistog zezanja i dosade, lio meni u šoferšajbnu. Usput sam stupila u verbalne, seksualne odnose sa svim mimoidućim vozačima kamiona i njihovom širom porodicom. Stigla sam taman na Dnevnik, da vidim kroz šta sam vozila. Što me je navelo na ozbiljnu nameru da se, zahvaljujući preživljenom iskustvu, iduće godine prijavim za Pariz-Dakar.

I to mi je hvala...deca kaplju u kuću i normalno pred TV, iz vaspitnih siesaja uče uživo obdukciju osobe ubijene motornom testerom ispred bordela za nastrane slonove. A što je roditeljica ponovo počela da kiše u tastaturu, to ništa...Žmu verovatno jede šećernog mladoženju sa torte, Prestolonaslednik banči naokolo, a ja sa najboljom drugaricom, Virozom. I mojim mačkom, koji se trzne iz dna duše, svaki put kad' ja zakašljem, pogleda me iznenađeno i prekorno i nastavi da spava.

Ako neko ima posebne želje oko nasleđivanja, neka se javi...brzo.I ne mogu da kačim sliku, boli me glava. Okačiće Prestolonaslednik, kada se vrati i konačno se seti uboge roditeljice.