Ako danas govorimo o italijanskoj kulturi i italijanskim intelektualcima, jedino ime koje će biti poznato svima, od Francuske do Japana, Kine ili Kube, svakako je Umberto Eko. Zašto je ovaj semiotičar, književni kritičar i teoretičar, lingvista, medijevalista i pisac toliko popularan? Za to je, nesumnjivo, najzaslužnija njegova spisateljska delatnost.
Ако данас говоримо о италијанској култури и италијанским интелектуалцима, једино име које ће бити познато свима, од Француске до Јапана, Кине, или Кубе, свакако је Умберто Еко. Зашто је овај семиотичар, књижевни критичар и теоретичар, лингвиста, медијевалиста и писац толико популаран? За то је, несумњиво, најзаслужнија његова списатељска делатност. Екови романи, упркос томе што им многи оспоравају уметничку вредност, спадају међу најпродаваније књиге на свету и он има своју верну читалачку публику.
Овде ми је, међутим, намера да оставимо по страни Еково списатељство и да се осврнемо на његову улогу једног од ретких преосталих интелектуалаца који помно прате шта се у нашем свету догађа и настоје да се њихова реч чује. Већ деценијама Еко пише чланке за најчитаније италијанске дневне новине и часописе (Il Corriere della sera, La Repubblica, L’Unità, Il Manifesto, L’Espresso). У њима износи своје ставове пре свега о италијанској политици и свакодневици, али и о светским догађајима, ратовима који се воде, смртној казни, предрасудама, погубној „политичкој коректности“, новим технологијама и њиховим утицајем на наш живот... укратко, о свему што га занима. Објавио је и више збирки чланака који се баве одређеним темама, као што су: Минимални дневник (1963); Нови минимални дневник (1992); Паклица Минерве (2000); Ход унатрашке (2006). Будући да су многи издавачи по свету сами правили збирке преведених чланака, Еко воли да каже како је свет преплављен и књигама које он никада није написао, а још мање насловио. Али, ако бисте га запитали шта му је од овог стваралаштва најдраже, одговорио би да је то Паклица Минерве, колумна у недељнику L'Espresso. За настанак ове колумне везана је и ова анегдота: Еко се опкладио с пријатељем да је кадар да напише два ступца о некој актуелној теми на основу онога што током једне седмице забележи, скицира, назначи на полеђини поклопца меког паковања шибица италијанске фабрике Минерва.
Тако је, захваљујући кафанској шали, у марту 1985. године, изашао први чланак у овој чувеној рубрици на последњој страни споменутог недељника. Од тада Паклица Минервe(La bustina di Minerva)излази непрестано, у почетку сваке, а од 1998. сваке друге недеље. Последњих година налазимо је и на Интернету, где се по кометарима читалаца може закључити да Екова размишљања не остављају равнодушним ни његове поклонике, ни противнике Ови невелики чланци често су духовити и забавни, ако се баве „лакшим“ темама, али неретко су веома оштри и јетки, када Еко, без икаквог зазора или ограда, говори о ономе што сматра негативним у италијанским или светским оквирима. Многи од ових чланака односе се на дешавања у свакодневици, било да је реч о политици, музичким фестивалима, црној хроници, стога губе актуелност, или су разумљиви само Италијанима. Срећом, има довољно и оних који се баве општијим темама и увек се са задовољством читају. Она анегдота о кутији шибица не треба да нас завара, ипак је Еко пре свега семиотичар, не заборавимо стога да је Минерва и римска богиња мудрости.
За представљање ове колумне одабрала сам два чланка, од којих је један илустрација за актуелне, а други за опште теме. Чини ми се да и једно и друго може да послужи као повод за разговор.
Ово је прав угао
Спадам међу оне који сматрају да и научно знање треба да се преноси у облику прича.
Већ одавно влада устаљено уверење да ствари упознајемо посредством њиховог дефинисања. То је у одређеним случајевима тачно, као када је реч, на пример, о хемијским формулама. Наиме, сазнање да је нешто NaCl, ономе ко има икаквог појма о хемији помаже да схвати да то мора бити некакво једињење натријума и хлора, а можда ће, премда формула то изричито не казује, наслутити и да је у питању кухињска со. Али, све оно што треба да знамо о соли (да служи за чување намирница и као зачин јелима, да се вади из мора, или из камена, да изазива повишен крвни притисак, да је у далекој прошлости била много драгоценија и скупља него данас) хемијска формула нам не казује. Да бисмо сазнали све што се о соли зна, или барем све оно што нам је у суштини потребно (занемарујући безбројне појединости), нисмо се послужили толико дефиницијама, колико причама. А те приче се, за оне који би хтели да о соли сазнају баш све, претварају у чудесне пустоловне романе, са караванима који се крећу путем соли, кроз пустињу, из северног Судана ка мору, или о доживљајима древних лекара, што су водом и сољу испирали ране. Другим речима, наше знање (научно, а не само митско) саткано је од прича.
Постоје два начина да дете упозна свет око себе. Први би се могао назвати „показним“, у смислу да малишан пита мајку шта је то пас, а она му покаже првог пса на којег наиђу (чудесна је чињеница да ће дете коме су показали басета сутрадан умети да препозна и хрта као пса – добро, можда ће и претерати, па ће и прву овцу коју види сврстати међу псе, али тешко да било ког пса неће препознати као таквог).
Други начин није помоћу дефиниције, каква је „пас је сисар, кичмењак из реда месождера, спада у породицу паса“ (јер, шта би детету значила ова, иначе таксономијски исправна дефиниција), већ мора бити некаква прича: „Сећаш се, онда када смо били у парку, видели смо такву и такву животињу.“
Дете у ствари не пита шта је пас или шта је дрво. Обично их најпре угледа, а потом му неко објасни како се зову. Тек тада почињу питања. Дете ће лако схватити да су и буква и храст дрвеће, али радозналост га нагони да сазна зашто су ту, одакле потичу, како расту, чему служе, зашто им опада лишће. Ту приче ступају на сцену. Знање се шири посредством приповести: посади се семе, оно проклија, итд. Чак и оно „најважније“ што деца желе да сазнају, тј. како се рађају бебе, може једино да се исприповеди као прича, било да је то прича о роди и купусу, или о тати који мами даје семе. Спадам међу оне који сматрају да и научно знање треба да се преноси у облику прича и студентима увек наводим двадесетак прелепих Персових редова где се литијум дефинише тако што се описује шта треба да се уради у лабораторији како би се добио литијум. За мене је та страница изузетно поетична, никада нисам видео како настаје литијум, а онда, једнога дана, читајући Перса, као да сам се обрео у пећници каквог алхемичара, а заправо је то права хемија.
Пре неколико дана слушао сам предавање о Аристотелу свог пријатеља Франческа Ло Пипара. Пажњу ми је привукла чињеница да Еуклид, отац геометрије, прав угао уопште не дефинише као угао од 90°. Када боље размислим, то је још једна исправна дефиниција, али бескорисна за оне који не знају шта је угао, или шта су степени, и надам се да ниједна мама неће свом детету нарушити детињство причом да је угао прав ако има 90 степени.
А погледајте шта каже Еуклид: „Када се једна права усправно подигне на другој прави, заједно граде два међусобно једнака суседна угла, сваки од тих углова је прав, а уздигнута права је нормална у односу на праву на којој је усправљена.“ Је ли то јасно? Хоћеш да знаш шта је прав угао? Ево, рећи ћу ти како да га направиш, или, испричаћу ти причу о корацима помоћу којих ћеш га изградити. После тога ћеш већ схватити. А причу о степенима, између осталог, можеш и касније да научиш, али свакако тек пошто си остварио онај чудесни сусрет двеју права. Чини ми се да је овакав поступак и поучан и поетичан, јер свет маште, где се измишљају нови универзуми да би се створила прича, приближава стварном свету, где се приче измишљају да бисмо тај свет могли да разумемо.
(Зашто сам вам све ово испричао? Зато што сам вам у првој Паклици, 1985, обећао да ћу причати о свему што ми се врзма по глави, а данас ми се врзмало баш ово.)
5. мај 2007.
Берлускони и Писторијус
Премијер користи своје тело као да је киборг, лифтинзима мења природне црте лица, пресађује косу.
О Берлусконију постоји прилично обимна литература. Међу најновијим приказима издвајам онај који сам управо прочитао, а у припреми је за штампу (објавиће га Манифестолибри), Феноменологија Силвија Берлусконија, Пјерфранка Пелицетија, у којем се беспоштедно критикује личност овог политичара, у распону од естетике до сексуалности. Књига Марка Белполитија, Тело и шеф, већ је објављена (Гуанда, 12 евра), али се односи само на крајње необичан Берлусконијев однос према властитом телу и на то како он властити изглед непрестано истиче у први план.
Премда се чини да је чудно, нису све политичке вође истицале своје тело: довољно је да се сетимо великог државника Де Гасперија, чије ружне црте лица памте сви који су били живи педесетих година прошлог века. Ако обиђете његов споменик у Тренту, видећете да његово тело као да је ишчезло, у старинском, изгужваном оделу. Ни други политички лидери из прошлости, од Ненија до Фанфанија, као да нису имали тело (највише ако су им лица била препознатљива), ово важи чак и за Тољатија, чија се несумњива магнетска привлачност заснивала на интелектуалности.
Али, тако је и у другим земљама: нико се не сећа тела француских председника, изузев Де Головог (због изузетне висине и кукастог носа); док се међу Енглезима издваја Черчилов лик, због тога што је био налик на дежмекастог, добродушног пијанца, с цигаром у устима; Рузвелтове телесности сећамо се једино због тога што је био инвалид, Труман је личио на агента неког осигуравајућег друштва, Ајзенхауер на стрица, а први који је рачунао на свој спољашњи изглед био је Кенеди, победио је Никсона захваљујући фотогеничности пред телевизијским камерама.
Да ли су велики владари у прошлости истицали своје тело? За неке, попут Октавијана Августа, побринуло се вајарство, а за друге се претпоставља да су се домогли власти јер су били јаке личности и уживали углед, и то не у народу (који није имао прилике ни да их види) већ међу владајућим слојем. За остало се побринула легенда, приписујући, на пример, француским краљевима моћ да исцељују од туберкулозних гука. Али, не верујем да је физички изгред играо било какву улогу у Наполеоновом успону.
Да би неки вођа готово манијачки почео да се бави својим телом и физичким изгледом (обратите пажњу, читавим телом не само лицем) требало је сачекати доба масовних средстава комуникације, почевши од фотографије.
Стога Белполити најпре проучава Мусолинијев однос према властитом телу, као неодвојиви део његове моћи, у толикој мери да је његов пад напросто морало да обележи извртање тог тела, вешање с главом окренутом надоле.
Ако постоје сличности између Берлусконија и Мусолинија, (да се разумемо, да се нико не би згражавао, не због тога што је Берлускони фашиста, већ зато што, попут Мусолинија, жели да успостави популистички однос са масама, да заобиђе парламентарне институције, једне укида, а друге ниподаштава) оне се огледају управо у готово манијачком неговању властитог изгледа. Нећу се овде бавити Белполитијевом анализом, која се одвија претежно на основу фотографија, почев од доба кад је Берлускони певао по бродовима, па до данас, једино ми је жао што тако подробна анализа није илустрована већим бројем фотографија (има их свега двадесетак, одиста су упечатљиве, али читаоци би сигурно волели да их има више). Истаћи ћу само да се детаљно проучавају шаке, осмех, ту су и неочекивано и изазовно разматрање женске стране личности, као и проучавање утицаја нарцисоидне културе (Белполити се ослања на разнородне узоре и изворе, од Јунга до Фукоа и Сенета), запажања о коришћењу породице као додатног украса и продужетка властите телесности.
Основна разлика између Мусолинија и Берлусконија у овом погледу, јесте чињеница да је овај први, ако занемаримо униформу, своје тело, укључујући наги торзо, користио онако како га је мајка родила, помало дрско истичући своју ћелавост, док се Берлускони понаша као да је киборг, све је даље од природног изгледа (Белполити га пореди са Оскаром Писторијусом, тркачем са вештачким удовима), од пресађивања косе до безбројних лифтинга, да би својим следбеницима показао свој окамењени лик, на којем време не оставља траг. Чудна тежња ка вечности, за онога кога Белполити назива „вечном звездом непостојаности“.
4. април 2009.