Pirati aktuelni kao da su ikada prestali to da budu...

Citam vesti na B92 - opet ista greska koju kontinentalci prave i koja poreklo vuce verovatno iz davnih vremena avanturistickih romana.
Srbija uz to vise nije pomorska zemlja, a status i image kuce kao sto je B92 ne bi smeo da u naslovu i podnaslovu (da o tekstu i ne govorimo) cak nekoliko puta mesa znacenje pojmova pirat i gusar.
Naime GUSARI i PIRATI (dok bi piraterija bio, po svemu sudeci, pravilan izraz za
delatnost kojom se bave ovi drugi) nisu isto. I razlika je svakako veca od terminoloske. Iako, kao i tolike druge, dobre ili lose, pojave u ljudskoj istoriji imaju zajednicke korene i u
trenutku nastajanja jesu bile ono sto i danas predstavlja osnovni uzrok mesanja tih dvaju
pojmova: otimanje silom tudjih dobara na moru uglavnom.
Po misljenju mnogih strucnjaka piraterija i gusarstvo ozbiljno konkurisu za titulu
najstarijeg zanata na svetu. Za bavljenje zanatom (u mnogim vremenskim periodima i
privrednom granom) je bilo dovoljno zadovoljiti samo neke prirodne uslove: biti na nekom
zgodnom, od majke prirode datom, prirodnom polozaju kojim neko mora da prodje iduci
negde i noseci nesto vredno; ponekad je, u doba robovlasnistva, bio sasvim dovoljan i goli
zivot. Dobar, ako ne i najveci deo svog prosperiteta grcka civilizacija na egejskim ostrvima
zahvaljuje upravo toj okolnosti. Nalazeci se na putevima koji su spajali bogate predele na
obalama Crnog mora i Male Azije sa Egiptom, kopnenom Grckom i kolonijama na Siciliji i
u Italiji bilo je dovoljno samo sa najviseg vrha na ostrvu spaziti brod i isploviti mu u susret pa da se rodi otimanje na moru ili sa mora dostupnim obalama. Homerova Ilijada je u osnovi prica o posledicama jednog uspesnog gusarskog pohoda dok je sudbina lepe Jelene samo jedna od varijacija na temu koja ce se nebrojeno puta ponavljati u narednih nekoliko hiljada godina ljudske istorije. Naravno, niti je stara Grcka izmislila postupak, niti je zgodno postavljena kula nekog feudalca na krivini neke evropske reke bitan korak dalje u razvoju same vestine, ali te tacke otprilike oznacavaju prekretnicu od koje se pojmovi piraterije i gusarenja pocinju da razlikuju. I to bitno.
Kada je uzimanje danka od prolaznika postalo stvar uredjene i ojacale drzave (koja,
naravno, jos tako rano nije volela konkurenciju) i pretvorilo se u carinu, porez, trosarinu ili
nesto slicno, pojavili su se preduzimljivi pojedinci i grupe (a i vestina plovidbe se razvila)
koji su se u posao upustali za svoj racun i o svom trosku. Odatle piraterija. Kada je drzava iz svojih razloga radila to isto dobili smo gusarstvo. I to, opet, cini bitnu razliku izmedju ova dva pojma. Naravno da se cela aktivnost na ovom planu odvijala u medjusobnoj povezanosti interesa.
U srednjem veku dok je, kako se obicno zamislja, sve bilo stalo i zamrlo, zamrla je i ova
vrsta ljudske delatnosti. Prava igra pocinje sa velikim geografskim otkricima i izlaskom
evropske civilizacije na svetska mora i okeane. Kako je more po definiciji nepogodno za
uredjivanje odnosa (pa i svojinskih) kao kopno, to je naplata potrazivanja izmedju gradova
Hanze na Severnom moru bila moguca jedino po nacelu danas toliko nepopularne kolektivne odgovornosti. Poverilac bi jednostavno angazovao nekog spremnog i opremljenog pomorca da za njegov racun na moru zaplenom bilo kog broda ili dobra koje pripada gradu iz koga je duznik namiri svoje potrazivanje. Naravno, po odbitku troskova i naknade za ucinjenu uslugu.
Kako su gradovi istovremeno mogli da budu podvrgnuti slicnom postupku koji neka druga
strana ima prema sopstvenim gradjanima rodila se institucija ovlascenja privatnom licu
(odatle cesto korisceni izraz u zapadnoevropskim jezicima - privateer) u obliku pisma kojim
ga se ovlascuje da radi to sto radi. Kao sto se rodio i pravi pravcati privredni sud da sudi
slucajeve u kojima se izvrsilac usluge i njen korisnik nisu mogli sloziti oko vrednosti usluge,
troska i ostalog. Vremenom su se pred sudom pocele da pojavljuju i strane na cijim je
dobrima bila izvrsena naplata, obicno tvrdeci da vrednost iste prevazilazi vrednost samog
duga i trazeci povrat viska. Stvar je, dakle, postala civilizovana. Toliko civilizovana da je
Njeno velicanstvo kraljica Elizabeta I imalo sa jedne strane plejadu takvih gusara kao sto
su (Ser) Francis Drake pobednik nad Spanskom armadom, a sa druge strane, masu pirata i sa njima povezane infrastrukture koja je obuhvatala i sudije na engleskoj obali Kanala protiv kojih je morala da primenjuje sva sredstva od podilazenja do pravih pravcatih vojnih
pohoda radi njihovog suzbijanja. Stvar nije uopste bila jednostavna narocito kada se ima na umu da je osoblje tih brodova bilo nepresusni izvor najkvalitetnijeg kadra za Kraljevsku
mornaricu, od mornara do admirala. Stvar se, na neki nacin, resila sama od sebe: pojavili su se Spanci i njihova pomorska trgovina sa prebogatim novostecenim americkim posedima. U principu, pojedinac je onda od narocitog kraljevskog poverenika dobijao pismo - ovlascenje za radove na presretanju i pljacki spanskih brodova. Komsije sa druge strane Kanala, Francuzi nisu nimalo zaostajali. Rodilo se moderno gusarstvo i sa njim pravna (i ne samo pravna) konfuzija oko dvaju pomenutih pojmova. Strana koja je izdavala pismo ovlascenje za gusarenje tvrdila je da se radi o legitimnoj akciji dok je strana koja je bila u nimalo zavidnom polozaju zrtve tvrdila da se radi o obicnom razbojnistvu, dakle pirateriji. Ova, silom prilika i prostorom ogranicena napomena, samo na prvi pogled zvuci kao uputstvo citaocima pustolovnih romana. Stvar je, naime, imala mnogo ozbiljnije posledice po ljudski rod: pitanje slobode mora je rodilo moderno medjunarodno pravo, naravno, tamo gde je za to bilo najvise potrebe - u tadasnjim pomorskim velesilama kao sto je Holandija gde je otac modernog medjunarodnog prava Hugo Grocijus napisao svoja dela koja su se listom bavila slobodom mora pitanjem od zivotnog znacaja za zainteresovanu klijentelu holandskih trgovackih gradova.
Sa velikim geografskim otkricima i pomeranjem svetskih pomorskih puteva na okeane
nastaje zlatno doba i gusarenja i piraterije. Uzajamno povezani kako odnosom
zainteresovanih strana tako i vrlo rasirenom pojavom da su gusari u doba rata izmedju
drzava zakljucivanjem mira lako postajali pirati sa kojima je i vlada koja im je dala ovlascenje imala muke i obrnuto, ti morski trudbenici, a ne treba smetnuti sa uma da su u to vreme citavi gradovi na atlantskoj obali Francuske ziveli od te casne delatnosti, pa da cak ni puritanci Nove Engleske uopste nisu bili gadljivi na ogroman novac koji se slivao iz piratskih pohoda koji su dopirali cak do Indijskog okeana. Mediji, sto bi se danas reklo, su stvorili sliku zivopisnog avanturiste podrzavanu i od strane takvih pera kao sto je jedan Danijel Defo naprimer. Izgleda da je slika stvorena kasnije, u 20. veku, o okrutnosti pirata odnosno gusara bila ipak preterana.
Preterana utoliko sto je zivot na piratskom brodu bio isto tako surov i neudoban kao na bilo
kom ratnom ili trgovackom brodu tog vremena, sa velikim brojem ljudi na malom prostoru, sa dugotrajnim boravkom na moru i svakovrsnim nestasicama od sveze vode do hrane i
elementarne higijene cak i po savremenim standardima. Odnos prema zarobljenicima je u
vecini slucajeva bio diktiran trgovackim razlozima; jednostavno se nije isplatilo nekog
spanskog hidalga naterati da hoda po dasci sto je inace bila omiljena zabava pirata sudeci
po pustolovnoj literaturi nastaloj u novija vremena jer je isti bio plen za koji se trazio i
dobijao otkup, a roblje svih boja je bilo veoma trazena roba koju je vredelo dobro odrzavati.
Ovde treba napomenuti da pirateriju, a posebno pirateriju tog doba ne treba mesati sa
trgovinom robljem, narocito iz Afrike; radilo se o dve odvojene privredne grane. Posade
zarobljenih brodova su tretirane i ovako i onako. Nije bio redak slucaj da dobar deo pridje
piratima dok se odnos prema ostalima kretao u okvirima onoga sto bi se danas nazvalo
reciprocitet: kazna za pirateriju je do prve polovine 19. veka bila smrt vesanjem na brodske
krizeve (ovde, nazalost, ne postoji odgovarajuci izraz na srpskom jeziku: to su one
"motke" na kojima kod te vrste brodova "vise" jedra i koje sa jarbolom cine krst) i to odmah.
Bilo kako bilo, Jolly Rogers (a to je savremeni popularni naziv za onu cuvenu crnu zastavu sa mrtvackom glavom) se veselo leprsao okeanima sveta, od Kariba do bogatih obala
Indije. Ni Sredozemlje kao kolevka ljudskog znanja o plovidbi nije zaostajalo zahvaljujuci
svojoj dugoj i neprekinutoj tradiciji. Kada je posle Bitke kod Lepanta oslabljena turska
kontrola nad zapadnim Sredozemljem, osamostaljene ili tacnije odmetnute severnoafricke
provincije Otomanskog carstva, Alzir u prvom redu, postaju verovatno najrazvijenija piratska gnezda u istoriji. Na celu velikog broja severnoafrickih pirata znao je da bude i jedan Barbarossa, a njihove pohode dobro pamti i jedan Herceg Novi na nasoj obali. Kao sto ih je pamtio i verovatno najcuveniji zarobljenik pirata uopste Miguel Servantes koji je nekoliko dugih godina proveo kao ne bas znacajan suzanj buduci da je morao da se bavi i veslanjem sve dok ga prijatelji nisu otkupili. Na obalama Severne Afrike piraterija je konacno iskorenjena tek 1830. godine francuskim osvajanjem Alzira i posle udruzenih napora svih tadasnjih pomorskih sila medju kojima je bila i mlada americka mornarica koja je, takoreci, povukla nogu i prva krenula jos 1805. godine u obracun sa piratima Alzira sto je prvi izlazak na globalnu scenu buduce svetske pomorske sile broj jedan (to je onaj komodor Bainbridge cije ime nosi americki ratni brod angazovan u trenutnim desavanjima oko otetog zapovednika - Amerikanca i - najnovija vest - italijanskog tegljaca (remorkera); o snazi pirata u to vreme dovoljno govori i cinjenica da se americka ekspedicija zavrsila ne oruzanom akcijom nego regularnim sporazumom sa alzirskim Bejom kojim se, uz naknadu, americkim brodovima dozvoljavao nesmetan prolaz. Interesantno je da se saradnja medju piratima razvijala bez obzira na nacionalne ili verske razlike: severnoafricke pirate su gradnji i upotrebi brodova na jedra sa visokim bokovima sposobnim da se otisnu na "debelo" more (inace jednim od ljudskih dostignuca koja su najvise uticala na razvoj civilizacije kakvu je danas znamo - umesto ne bas pogodnih tradicionalnih mediteranskih galija na vesla) naucili jedan Holandjanin, Simon Danser, i jedan Englez - izvesni Ward za cijeg je delovanja samo broj zaplenjenih engleskih brodova iznosio 466 ne racunajuci spanske i ostale. Holandjanin Jan Jansz je kao Murad Reis u jednom pohodu dopreo cak do Islanda i doveo sa sobom preko 600 zarobljenika, a pisma kraljevskih poslanika Engleske i Spanije iz tog doba puna su jadikovki na pirate koji sa obala obe kraljevine "jos malo pa izvlace ljude iz kreveta".
Od ostalih podrucja na svetu piraterija je bila razvijena u Persijskom (ili Arapskom) zalivu
gde jedna obala i danas nosi ime Piratska i duz obale Kine koja je japanskim piratima bila
uvek atraktivna s obzirom na tradicionalno bogatstvo Kine i siromastvo Japana. I naravno, raj za pirate, podrucje danasnje Indonezije i Malezije sa nekoliko najvaznijih svetskih pomorskih raskrsnica (takozvane Straits), hiljadama ostrva kao idealnih skrovista i milionima ljudi koji spadaju u najbolje svetske pomorce, siromasnih i zeljnih zarade za koju je more pruzalo neogranicene mogucnosti.
To je, otprilike, vreme i kada su se gusarstvo i piraterija definitivno razisli. Svetskim
morem su vladale ratne mornarice uredjenih (uglavnom zapadnih drzava), gusarenje je dobilo potpuno (koliko je to moguce) institucionalizovane okvire odnosno pravila igre, dok je piraterija definitivno postala pravni pojam za svaki nasilni cin na moru, u zavisnosti od pojedinog nacionalnog zakonodavstva: od klasicnog napada i pljacke drugog broda pa do
pobune. Ono je to pravno znacenje zadrzalo do danas kada su se u igru ukljucila i drugacija plovila - avioni. A nasilni akt ne mora da bude samo sa namerom da se stekne tzv. protivpravna dobit. Dovoljni su i motivi ideoloske prirode. I tako sve do danasnje piraterije koja se po pravilu vezuje za siromasna podrucja i, jos pravilnije, za korupciju u priobalnim drzavama. Pored Malackog moreuza u kome su popularna tehnoloski sofisticiranija sredstva kao sto su motorni camci koji ne moraju da budu mnogo brzi s obzirom na brzinu modernih trgovackih brodova i potrebu da oni uspore u blizini Singapura zbog uslova plovidbe na jednom od najprometnijih svetskih pomorskih puteva (kojim dnevno prodje preko 200 brodova), znacajno podrucje moderne piraterije je i obala Zapadne Afrike, posebno Nigerije, gde se piraterija obavlja manje usavrsenim sredstvima - prostim penjanjem na usidreni brod sto je jedno vreme poprimilo takve razmere da su brodovi imali nalog da pred noc napuste sidriste i udalje se na dvadesetak milja od obale da bi se ujutro vratili da nastave ukrcavanje odnosno iskrcavanje tereta. Mera strasno skupa za sve osim za neposredno nadlezne pomorske vlasti i policiju koje se po pravilu nisu odazivale pozivima za pomoc sa napadnutih brodova. U vezi s tim interesantno je napomenuti da je sam Singapur kao uredjena i pravna drzava efikasnim merama brzo stao na put pirateriji, narocito organizovanoj, koja je za sebe potrazila podrucja na kojima se otvaraju bolje i bezopasnije mogucnosti i u kojima siromasno stanovnistvo nema drugih izvora prihoda.
Gusarenje je sa svoje strane delilo sudbinu rasprava o slobodi mora u 19. veku.
Najzainteresovaniji za istu, to jest slobodu mora, Britanci, kao tadasnji gospodari okeana (sto je bilo drugo ime za zivotnu zavisnost Velike Britanije i njene privrede od mora i nicim
ugrozenih morskih puteva) insistirali su u vreme kraljice Viktorije na zabrani gusarenja u
njegovim modernim oblicima isto onoliko koliko su u vreme kraljice Elizabete zagovarali
samo gusarenje. Islo se toliko daleko da se od gusara trazilo da ispuni niz (za sadasnje
vreme, a i za Nemce uoci oba svetska rata, jer ne treba zaboraviti da se u to vreme pojavljuje i idealan gusarski brod - podmornica) gotovo komicnih uslova pre nego sto potopi brod na koji se nameracilo: od obaveze da se napad vrsi sa povrsine (ukljucujuci i napad torpedima), do obaveze da se napadnuti brod opomene pred otvaranje vatre i organizuje bezbedno napustanje broda koji se zeli potopiti. Ovi i slicni uslovi su bili cak predmet nekoliko vrlo ozbiljnih medjunarodnih konvencija i ugovora, a gusarenje je dobilo svoj zadnji izraz u takozvanom krstarickom ratu, ali i kodifikaciju koju su manje vise svi postovali: da gusarski brod mora da bude upisan u flotnu listu, da se nalazi pod komandom oficira ratne mornarice i ima na odgovarajuci nacin sastavljenu posadu. Naravno da su mu u tom, nazovimo ga zavrsnom periodu, pribegavale strane koje su na moru bile slabije, ponekad sa zavidnim uspehom: cuvena je nemacka laka krstarica Emden iz Prvog svetskog rata koja je uglavnom u Indijskom okeanu napravila dar-mar u pomorskom saobracaju i u vise navrata potopila i jace ratne brodove poslate da je ulove, medju njima cak i jednu rusku krstaricu. Kada je konacno ulovljena i potopljena prilikom demoliranja radio instalacija na Kokosovim ostrvima deo posade se docepao jednog jedrenjaka i uspeo da se preko Arabije dokopa Turske, tada nemackog saveznika. Naravno, sve ove gore pomenute akcije su bile samo nusproizvod osnovne delatnosti gusara: presretanja i potapanja sporih, ruznih i bespomocnih teretnih brodova ali i takvih kakvi su, osnovnog razloga postojanja ogromnih ratnih mornarica sa svim svojim sjajnim brodovima koje su, pored sveg svog sjaja, imale a i danas imaju jedan jedini osnovni zadatak: da cuvaju upravo te i takve teretne brodove i brinu se, odnosno bore za njihovu nesmetanu plovidbu sirom svetskih mora i okeana.
Drugi svetski rat je vec bio previse moderan. Ipak, prilican broj posada, a medju njima i
nekoliko iz tadasnje Kraljevine Jugoslavije, je imao priliku da vidi kako se u trenu sa naizgled bezazlenog prolazeceg teretnog broda pod neutralnom zastavom ista munjevito skida da bi se umesto nje zaleprsala zastava Hitlerove Kriegsmarine i odjeknuli prvi pucnji iz dotle maskiranih topova. Sa tih nekoliko nemackih gusara u pravom smislu se zavrsila istorija gusarenja kao delatnosti pod drzavnim pokroviteljstvom i tome nije doprinela dobra volja zainteresovanih strana da postuju konvencije vec u modernom ratu vrlo ogranicene
mogucnosti za njihovo delovanje.
Piraterija je sa svoje strane ostala i pocela da poprima nove oblike od kojih neke vidimo i ovih dana, takozvani rog Afrike, Somalija postaje zariste desavanja koja ce da sigurno uticu na odredjivanje novih znacenja pojma o koje je rec (od nekud mi se javlja veza sa terorizmom) a nama za kraj neka ostane da se osvrnemo na cinjenicu da u njenoj istoriji takozvani slabiji pol zauzima veoma istaknuto mesto i to ne kao inspiracija zaljubljenih piratskih vodja: cuvena La Dame de Clisson, udovica jednog viteza iz 14. veka, koji takodje nije zazirao od piraterije kao izvora prihoda, se posle smaknuca muza (optuzenog za pirateriju) stavila na celo flote od tri dobro opremljena bretonska broda i ostala zapamcena kako po okrutnosti tako i po smelosti kojom je predvodeci svoje pirate medju kojima su se nalazila i njena dva sina jurisala na protivnicke brodove. Kineskinje nisu nimalo zaostajale; u dugom nizu piratskih kapetana (tacnije admirala jer su znale da pod svojom komandom okupe i do 20,000 ljudi i kontrolisu znacajne delove obale) u kineskim vodama ostace zapamcena izvesna gospodja Ching koja je takodje posle smrti muza pirata koji je umro prirodnom smrcu, sto dovoljno govori o
utemeljenosti piraterije, preuzela komandu i u nekoliko znacajnih sukoba sa carskom flotom pocetkom 19. veka odnela pobedu, da bi gotovo 10 godina nesmetano gospodarila delom kineske obale. Poslednja iz tog niza, Hon Chon Lo, streljana je 1922. godine i to tek posle neuspelog izleta u politiku u u to vreme revolucijom rastrzanoj Kini ali posle dugogodisnje veoma uspesne piratske karijere na celu flote od preko 200 brodova.